Масакр у Гудовцу
 | Овај чланак можда захтева чишћење и/или прерађивање како би се задовољили стандарди квалитета Википедије. (детаљније о уклањању овог шаблона обавештења) |
Усташки покољ у Гудовцу 1941. је назив за масовно убиство Срба и Јевреја на подручју НДХ. Убијено је 196 особа[1], Срба, из села Гудовац и околних села: Пргомеља, Тука, Болча, Станица, Клокочевца, Старих Плавница и Великог Коренова. Масакр је споведен као одмазда за убиство два хрватска војника које су учиниле непознате особе. Овај масакр је био први масован злочин после доласка усташа на власт[2] и починила га је група под директном командом Вјекослава Лубурића.[3]
Позадина[уреди | уреди извор]
Процењује се да је у НДХ проценат православних Срба био виши од 37%, што никако није било по мери усташких власти и Ватикана, који је пружао велику подршку новим усташким властима у Загребу.[4] Усташке власти су бјеловарско подручје одабрале за почетак геноцида над Србима. У историји се то објашњава чињеницом да је бјеловарски крај пре формирања НДХ био снажно усташко упориште што је довело до проусташке побуне неколицине официра и подофицира краљевске југословенске војске који су уз помоћ бјеловарског градоначелника Јулија Маканца преузели власт у Бјеловару и околини. Недуго после тога су уследила хапшења, одвођења и масовне ликвидације.[5]
Гудовац је село удаљено свега 6 км од Бјеловара. До Другог светског рата Гудовац је имао 330 домаћинстава. Једна трећина су били Срби, а две трећине Хрвати. Имали су коректне комшијске односе, све до формирања НДХ и доласка усташа. Православна црква св. Апостола Петра и Павла, била је саграђена још 1720. године.[6][7]
У Гудовцу је живео Мартин Чикош, секретар ХСС, велики усташа, и близак сарадник Миле Будака. Мартин Чикош је такође био функционер Сељачке заштите, која је првих дана окупације Краљевине Југославије била под његовом командом, и извршавала његове наредбе. Поред Мартина Чикоша, у Пргомељу је био и усташки повереник Мирко Павлечић, а у Бјеловару Јосип Верханц, усташки главешина. Мијо Ханс је такође био усташама близак сарадник, а касније и функционер.[8]
Они су били планирали све акције против Срба на подручју Бјеловара. [7]
Злочин[уреди | уреди извор]
Имена злочинаца[уреди | уреди извор]
- Мартин Чикош
- Мирко Павлечић
- Мијо Ханс
- Јосип Верханц
- Јулиј Маканац, градоначелник Бјеловара
- Чукман, шеф полиције у Бјеловару
Имена жртава[уреди | уреди извор]
Према списку Миладина В. Вујановића, у Гудовцу 28. априла убијени су следеће особе[9]:
- Бранко Анага
- Душан Велемир
- Марко Анага
- Гајо Влајнић,
- Милутин Анага
- Стеван Вучковић
- Душан Бартоловић
- Томо Вујновић
- Стеван Баусола
- Никола Вујчетић
- Божо Бјелић
- Миле Вукелић
- Васо Бојчета
- Ђуро Вуковић
- Петар Бојчета
- Стезан Вуксан
- Емил Бота
- Стеван Вуксан
- Јован Бота
- Јандрија Гачеша
- Миливој Бота
- Ђуро Грубачевић
- Милош Бота
- Михаило Грујић
- Петар Бота
- Никола Гвозденчевић
- Пантелија Бошњаковић
- Петар Гвозденчевић
- Бранко Брзин, свешт.
- Јован Даничић
- Илија Брујић
- Љубомир Даничић
- Божо Бугариновић
- Петар Даничић
- Ђуро Бугариновић
- Мирко Дерета
- Бранко Булић
- Емил Деспинић
- Милан Булић
- Петар Деспинић
- Васо Деспотовић
- Никола Кодић
- Емил Деспотовић
- Пајо Кодић
- Бошко Дешић
- Стеван Кодић
- Душан Дешић
- Стеван Кодић
- Никола Добричевић
- Васо Коноплић
- Стеван Добричић
- Стеван Коноплић
- Емил Докић
- Петар Косић
- Јован Докић
- Петар Косић
- Никола Докић
- Гвозден Ковач
- Стеван Драгашевић
- Озрен Ковач
- Душан Дробић
- Андрија Латиновић
- Душан Ђаковић
- Андрија Латиновић
- Никола Ђурђевић
- Стеван Ленајић
- Никола Ђурђевић
- Никола Мадашевић
- Живко Житић
- Ђуро Маргетић
- Јован Житић
- Емил Маргетић
- Никола Житић
- Стеван Маргетић
- Петар Зрнић
- Гојко Мијакић
- Милош Ивановић
- Никола Мијакић
- Новица Ивановић
- Јован Миљуш
- Петар Ивановић
- Јован Миљуш
- Стеван Ивановић, учитељ
- Ђуро Мисирача „Ђаја“
- Петар Ивановић
- Милутин Мисирача „Ђаја“
- Васо Јакић
- Милан Мисирача
- Јандрија Јакић
- Никола Мородолац
- Милан Јакић
- Ђуро Обрановић
- Стеван Јакић
- Јован Обрановић
- Васо Јанић
- Марко Обрановић
- Ђуро Јанковић
- Милан Обрановић
- Илија Јарић
- Пајо Обрановић
- Божо Јарић
- Емил Обрановић
- Никола Јарић
- Божо Павловић
- Јован Јаничић
- Милан Павловић
- Никола Јелић
- Младен Павловић
- Петар Јелић
- Никола Павловић
- Стеван Јелић
- Пантелија Павловић
- Стеван Јовичевић
- Милан Пожежанац
- Ђуро Кодић
- Никола Пожежанац
- Емил Кодић
- Дамјан Поповић
- Милан Кодић
- Ђуро Поповић
- Милош Кодић
- Саво Поповић
- Милутин Кодић
- Милан Пеханек, Чех
- Никола Кодић
- Ђуро Предојевић
- Бранко Предојевић
- Душан Предраговић
- Емил Предраговић
- Илија Предраговић
- Петар Предраговић
- Радован Предраговић
- Стеван Предраговић
- Стеван Предраговић
- Чедо Пруговац
- Бранко Радешевић
- Стеван Радељевић
- Цвијо Радивојша
- Милан Радотић
- Стеван Радотић
- Милан Радовановић
- Милош Радујковић
- Васо Рајић
- Гајо Рајић
- Јован Рашета
- Милан Рајић
- Петар Саболић
- Стеван Саболић
- Емил Савић
- Бошко Секулић
- Милош Секулић
- Петар Секулић
- Стојан Секулић
- Ђуро Селаковић
- Игњатије Сењан
- Буде Скакавац
- Јован Сладојевић
- Драган Срдић
- Емил Станчић
- Милош Станчић
- Владимир Стијепић
- Милош Стијепић
- Никола Стијепић
- Саво Стрика
- Васо Тодоровић
- Бранко Тољевић
- Петар Тољевић
- Стеван Тољевић
- Ђуро Томић
- Васо Томић
- Срђан Томић
- Стеван Томић
- Стеван Томић
- Јован Томић
- Лука Хинић
- Милан Хинић
- Петар Цигановић
- Васо Цвијетић
- Никола Цвијетић
- Васо Чачуга
- Дане Чуић
- Душан Чуић
- Миле Чујић
- Милан Чурчија
- Миле Чурчић
- Јован Шајновић
- Никола Шајновић
- Стеван Шајновић
- Лука Шакић
- Бошко Шиљак
- Милорад Шиљак, богослов
- Томо Шиљак, лугар
- Милош Шиљак, звонар
- Љубан Швагоња
Извршење злочина[уреди | уреди извор]
27. априла 1941. у Гудовцу касно увече Сељачка заштита је ухаписила и стрељала 10 људи. Међу злочинцима је био присутан и учитељ Рудолф Срнак, из Гудовца. Док је тај дан на подручју Бјеловара и Грубишног поља незаконито ухапшено преко 500 Срба, који су одведени у логоре НДХ: логор Даница (Копривница), затвор у Госпићу, Јадовно на Велебиту, и острво Паг.[7]
Да би следећи дан 28. априла 1941. у рану зору, по налогу усташких власти из Загреба почео невиђени терор по бјеловарским селима где су хапшени Срби и довођени у Гудовац. Руководилац целе акције хапшења и убијања Срба у Гудовцу 28. априла 1941. био је Мартин Чикош. Ухапшени српски цивили били су смештени у неки затвор (саграђен у доба Аустроугарске), прекопута школе. Увече тог 28. априла 1941. изведени су на улицу где су били постројени испред Еугена Диде Квартерника (сина Славка Квартерника) и других високих усташких функционера. Затим су спроведени на сајмиште на крају села, где су и побијени. Пре њиховог убиства, жртве су натеране да ископају себи раку, величине 42х2 метра.[7][9]
Према једној белешки Зигфрида Кашеа од 30. априла, претходног дана министар спољних послова НДХ Младен Лорковић да су у близини Бјеловара Срби убили 11 Хрвата и да су усташе за одмазду смакнуле 192 Србина у суседном селу Гудовцу. Након масакра, заповедник оближње немачке војне јединице наредио је хапшење око 40 особа. Власти НДХ су, међутим, протестовале да је то њихова унутрашња ствар и да то спада у њихову надлежност, па су ухапшене особе су пуштене на слободу.[10]
"Два дана наком геноцида из Бјеловара у Гудовац је дошла њемачка комисија, која је дала налог да се сви лешеви ископају (ексхумирају) и фотографишу. Фотографисао их је њемачки војни љекар др Циглер. Том приликом набројано је 187 лешева. Констатовао је да су сви имали смртоносне озљеде од метака и ножева, да су неки живи закопани. Нијемци су нека лица саслушали, похапсили заштитаре, отјерали их у Бјеловар ..."[11]. Записник ове комисије се налази међу документима Рајха под насловом "Ustaschenwerk bei Bjelovar" (Дело усташа код Бјеловара).[12]. Приликом ексхумације је из масовне гробнице извађен један преживели Србин, Деспић из села Клокочевац[1].
Споменик[уреди | уреди извор]
На месту где су убијени Срби у Гудовцу априла 1941. направљен је тек 1955 споменик „Пред стрељање“ („Гудовчан“), дело вајара Војина Бакића. Споменик је миниран 1992. године од стране чланова екстремних хрватских удруга и странака. „Гудовчан“ је поново подигнут 2010. године.[13][14]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ а б Željko Karaula: Jedan dokument o zločinu u Gudovcu 28. travnja 1941. za vrijeme NDH
- ^ Goldstein 2007, стр. 22.
- ^ Goldstein 2007, стр. 24.
- ^ Кo историју заборавља, она му се понавља: Црна легија, Приступљено 28. 10. 2019.
- ^ Усташки државни концепт почео у Гудовцу, Приступљено 30. 10. 2019.
- ^ Јадовно: Урушио се стари храм у Гудовцу, приступ 10.4.2013, Приступљено 20. 4. 2013.
- ^ а б в г д Загорци освећују жртве Гудовца, приступ 30.10.2019 Архивирано на сајту Wayback Machine (5. март 2016), Приступљено 20. 4. 2013.
- ^ Tesla&Jurlina 1980, стр. 90.
- ^ а б в Први усташки покољ у Гудовцу 1941, приступ 10.4.2013, Приступљено 20. 4. 2013.
- ^ Кузмановић 2019, стр. 20.
- ^ Bulajić 1988, стр. 257.
- ^ Hervé Laurière:Ubice u božje ime, preveo Dragoljub R. Živojinović, "Filip Višnjić" – Beograd 1987 str. 48
- ^ Korana Sutlić: KAKO JE 1992. UNIŠTEN BAKIĆEV SPOMENIK. Jutarnji list 31.01.2016
- ^ Klara Glavač: Rušili su mu spomenike jer podsjećaju na Srbe i partizane, 19. decembra 2018. Express.hr
Литература[уреди | уреди извор]
- Кузмановић, Небојша (2019). Гудовац 1941. Пут злочина. Нови Сад, Загреб: Архив Војводине, Нови Сад, Српско народно вијеће - Архив Срба у Хрватској, Загреб.
- Tesla, Lazo; Jurlina, Branko (1980). Što radite, o ljudi!: pokolj u Gudovcu 1941. Bjelovar: Općinski odbor SUBNOR-a.
- Bulajić, Milan (1988). Ustaški zločini genocida i suđenje Andriji Artukoviću 1986. godine, knjiga 1. Beograd: Rad.
- Goldstein, Ivo (2007). „The Independent State of Croatia in 1941: On the Road to Catastrophe”. Ур.: Ramet, Sabrina P. The Independent State of Croatia 1941-45. New York: Routledge. стр. 19—29. ISBN 978-0-415-44055-4.