Матија Бећковић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Матија Бећковић
Matija Beckovic-MC.jpg
Матија Бећковић
Датум рођења(1939-11-29)29. новембар 1939.(79 год.)
Место рођењаСента
  Краљевина Југославија
ШколаУниверзитет у Београду, Ваљевска гимназија
Најважнија дела
НаградеОрден Белог орла

Матија Бећковић (Сента, 29. новембар 1939) је српски песник и академик.

Биографија[уреди]

Потиче из Црне Горе, из племена Роваца, из братства Бећковић-Драшковић. Прадеда по оцу Вујо Драшковић, се први од Драшковића прозвао по свом деди Бећку Драшковићу - Вујо Бећковић[1]. Матијин деда Нишо Вујин Бећковић је био председник Ровачке општине и народни посланик на Подгоричкој скупштини 1918. године.

Матија је рођен 29. новембра 1939. године (на Св. апостола Матију) у Сенти, где му је отац Вук као краљевски официр службовао. Мајка Зорка Таушан била је кћи солунског добровољца Миладина, насељеног у Кањижи. Породица се више пута селила а кад је почео Други светски рат, склонила се из Новог Сада, код свог рода у Веље Дубоко. Основну школу завршио је у селу Веље Дубоко, ниже разреде гимназије у Колашину и Славонском Броду (код тетке), а вишу гимназију са матуром у Ваљеву. Отац Матијин, Вук Бећковић је био официр војске Краљевине Југославије, па је остао веран официрској заклетви, придружио се четницима у Ровцима. Био током грађанског рата у Црној Гори командант Ровачког четничког одреда. При крају рата 1944. године придружује се главнини Југословенске војске у отаџбини и креће са њом ка Западу, где је била савезничка војска. Али током повлачења гине у једном окршају, уз пут негде у Словенији.[2]

Школске 1958/59, године уписао се на Филолошки факултет у Београду на групу за југословенску и општу књижевност.

У шестом разреду ваљевске гимназије је освојио прво место на Литерарном конкурсу. За први књижевни хонорар добио је новчану награду од 12.000 динара, од којег је купио карирани сако; по том сакоу је и данас препознатљив. Прву песму "Прелудиум" је штампао као гимназијалац 1957. године у „Младој култури“. Прву књигу, посвећену својој животној љубави, која носи наслов са њеним именом је објавио 1962. године. Поема је доживела изузетан успех, а следеће 1963. године примљен је као познати стваралац, у Удружење књижевника Србије у Београду. Касније ће бити изабран и за његовог председника.

Бећковићеви прозни и поетски текстови приређивани су за позориште и извођени на домаћим и страним сценама. У Народном позоришту у Београду је 1978. године изведена „Међа Вука Манитога“, а потом монодраме „Рече ми један чоек“ и „Не знаш ти њих“.

У Загребачком театру „ИТД“, „Казалишту младих“, „Јазавцу“, „Театру ММ“, Српском народном позоришту, „Клубу М“, изведене су позоришне представе по Бећковићевим текстовима.

У Савременом позоришту у Београду изведена је 1970/71. комедија „Београд некад и сад“, са истоименим комедијама Стерије и Нушића.

Написао је две телевизијске драме и две једночинке за дјецу које је Телевизија Београд емитовала 1966. и 1967. године.

Адаптирао је (са Бориславом Михајловићем Михизом) „Горски вијенац“, представа је изведена на сцени Народног позоришта у Београду.

Драмска поема „Че - трагедија која траје“ (са Душаном Радовићем) преведена је на њемачки језик (Che: Tragödie, die andauert, Frankfurt am Main 1969) и енглески (Che: Permanent tragedy, New York 1970).

Записи из књиге „О међувремену“ преведени су на енглески под називом „Random Targets“ 1970. године.

За своје пјесништво Бећковић је добио награде: Милан Ракић, Октобарску, Седмојулску, Змајеву, Дисово пролеће, Беловодску розету, Златни крст кнеза Лазара, Равногорску, Стефан Митров Љубиша, Велику Базјашку повељу, Одзиви Филипу Вишњићу, Библиос, Награду Вукове задужбине, Његошеву награду, Жичку хрисовуљу итд.

За поему „Ћераћемо се још“ добио је награде Типар, Златни бестселер, Јован Дучић и Лаза Костић.

За дописног члана САНУ изабран је 1983. године, а за редовног 1991. године. Члан је Српског ПЕН центра.

Матија Бећковић је 1989. године добио Седмојулску награду за књижевно стваралаштво. Борачке организације су се његовом избору јавно противиле. Као лауреат је приликом доделе тог високог друштвеног признања одговорио: Ја пристајем да награду нисам заслужио, али не пристајем да сам крив што сам је добио. Како му је пребацивано да је син четника (из четничке породице) у интервју часопису "Дуги" је "ставио тачку", на таква идеолошка промашена питања: Четник је ко је био четник. Партизан је онај ко је био партизан. Поделе на четнике и партизане биле су ратне поделе, и требало би да буду завршене са ратом. А такву поделу намећу људи који без те поделе не би постојали.[3]

Његова супруга Рускиња из Ваљева, се звала Вера Павладољска (њој је посветио једну од његових најпознатијих песама, коју је касније изводио Арсен Дедић), и са њом има ћерке Људмилу и Ољу. Вера је била кћи Руса избеглице са Кавказа. Матија и Вера упознали су се у Ваљеву 1956. године, а венчање је обављено 1964. године. Вера је радила у Универзитетској библиотеци у Београду.[4] Након тешке болести Матијина супруга је преминула 1998. године и сахрањена на Новом гробљу у Београду.

Академик Бећковић је један од ретких академика који су Слободана Милошевића критиковали још 1991. године (нпр. "Српска војска је заузела Скадар и Једрене, а ова не може Борово Село и Тење (Време, 2. 12. 1991.). Током његовог режима учествовао је на бројним протестним скуповима.

Бећковић је близак пријатељ Војислава Коштунице и први је потписао петицију против повезивања Војислава Коштунице и убиства премијера Србије Зорана Ђинђића.[5] Бећковић активно подржава Демократску странку Србије на чијим је митинзима више пута и говорио.

Од 2009. године је Председник Фонда Слободан Јовановић у Београду.

Почасни грађанин Суботице постао је 2016. године.[6]

Друштвено ангажовање[уреди]

Бећковић се активно залагао за очување државног заједништва Србије и Црне Горе у оквиру некадашње Савезне Републике Југославије (1992-2003), а потом и у оквиру Државне заједнице Србије и Црне Горе (2003-2006). Почевши од 2001. године, подржавао је рад "Одбора за одбрану једнаких права држављана Црне Горе", којим је председавао Бећковићев дугогодишњи пријатељ, академик Љубомир Тадић. Одбор је заступао став да држављанима Црне Горе који имају пребивалиште у Србији мора бити омогућено да учествују на предстојећем референдуму о државном статусу Црне Горе.[7]

Почетком 2005. године, Бећковић је учествовао у стварању Покрета за европску државну заједницу Србије и Црне Горе, а обављао је и функцију потпредседника у огранку тог покрета за подручје Србије. Бећковић је активно подржавао ставове српских политичких странака у Црној Гори и других унионистичких организација које су се поводом кључног питања о неопходној референдумској већини залагале за принцип апсолутне већине у односу на укупан број бирача.[8] Међутим, када су представници Европске уније средином фебруара 2006. године формулисали компромисни предлог о квалификованој већини од 55% у односу на број важећих гласова (укупан број изашлих, умањен за број неважећих листића), у руководствима унионистичких странака у Црној Гори дошло је до промене дотадашњег става у правцу прихватања компромисног предлога. За прихватање тог предлога се тада изјаснио и Бећковић, верујући да ће изборни праг од 55% бити недостижан за поборнике независности Црне Горе.[9] Тим поводом је 20. фебруара 2006. године изјавио: "Реч Европске уније је пала и ми је прихватамо, без обзира ко је шта захтевао и шта би више волео".[10]

Током референдума о државном статусу Црне Горе, који је одржан 21. маја 2006. године, дошло је до низа неправилности,[11] услед којих је легитимитет референдумског процеса био доведен у питање, на шта је у више наврата указивао и Бећковић, захтевајући да се утврди пуна истина о стварним резултатима референдума.[12] На иста питања је наставио да указује и током наредних година.[13]

Бећковић тренутно активно подржава Покрет обнове Краљевине Србије.

Библиографија[уреди]

  • Вера Павладољска (библиофилско издање Радомира Стевића, 1962); налази се као експонат у Гутемберговом музеју и Музеју модерне уметности у Њујорку.
  • Метак луталица (Просвета, 1963)
  • Тако је говорио Матија (Просвета, 1964. и 1965)
  • О међувремену (Матица српска, 1968)
  • Че - Трагедија која траје (Са Душаном Радовићем, независно издање Слободана Машића 1970, Рад, 1989)
  • Рече ми један чоек (Просвета, 1970, 1976)
  • Међа Вука Манитога (СКЗ,1976, 1978)
  • Леле и куку (Просвета, 1980)
  • Служба Светом Сави (Глас цркве, 1989)
  • О Његошу (Глас цркве, 1988)
  • Кажа (СКЗ, 1988)
  • Косово најскупља српска ријеч (Глас цркве, 1989)
  • О Његошу (Глас цркве, 1988)
  • Ово и оно (Дневник, 1995)
  • Ћераћемо се још (Октоих, 1996)
  • Пут којег нема (СКЗ, 2009) ...

Награде и признања[уреди]

Референце[уреди]

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]