Матија Корвин

Из Википедије, слободне енциклопедије
Матија Корвин
Matthias-corvinus-hoesegter-budapest.jpg
Трг хероја (мађ. Hősök tere)-Миленијумски споменик-Матија Корвин, бронза.
Датум рођења (1443-02-23)23. фебруар 1443.
Место рођења Клуж
Краљевина Угарска
Датум смрти 6. април 1490.(1490-04-06) (47 год.)
Место смрти Беч
Краљевина Угарска, Аустрија
Династија Хуњади
Отац Јанош Хуњади
Мајка Јелисавета Силађи
Супружник Јелисавета Цељска, Катарина Подјебрадска, Беатрис Напуљска
Потомство Јанош Корвин
Краљ Угарске
Период 1458–1490
Претходник Ладислав V Посмрче
Наследник Владислав II Јагелонац Млађи
Краљ Чешке
Период 1469–1490
Претходник Јиржи Подјебрадски
Наследник Владислав II Јагелонац Млађи
Coa Hungary Country History Mathias Corvinus (1458-1490) big.svg

Матија Корвин познат и као Матија Хуњади (мађ. Mátyás Hunyadi; Клуж, 23. фебруар 1443Беч, 6. април 1490), познат као Матија I Корвин, био је угарски краљ и реформатор, уз то од 1486. године аустријски војвода а од 1469. је полагао право и на чешку краљевску круну, за коју је водио борбе прво са Јиржијем Подјебратским, а онда и са Владиславом II Јагелонским.

Као син Јаноша Хуњадија, војводе из Ердеља, изабран је за краља 1458. године и био је последњи угарски владар који је успео да среди унутрашње прилике у земљи и да успостави јаку краљевску власт. Успешно је ратовао против Турака и Хабзбурговаца, а 1486. године заузео је Беч. Реформисао је државу, а у Пожуну (данас Братислава) основао је 1465. године универзитет и 1472. прву штампарију. Током његове владавине обновљена је 1471. српска деспотовина у Угарској са Вуком Бранковићем као првим деспотом.

После његове смрти 1490. године, Мађари су изгубили све територије које је освојио. Назван је Корвин због гаврана (лат. corvus) на свом штиту.

Порекло и младост[уреди]

Матија се родио 23. фебруара 1443. године у Клуж-Напоки као други син угарског војсковође Јаноша Хуњадија и његове супруге Ержебет Силађи.[1][2][3][4] Учитељ му је био Хрват, Јанош Витез од Средне, саветник његовог оца и, од 1445. године, бискуп Великог Варадина.[5] У младости није био много активан, делимично ступа на сцену после очеве смрти, када се он и цела породица Хуњади нашла у опасности од других магнатских породица, понајвише од Цељских и Горјанских.[1] Матијин старији брат Ладислав је 9. новембра убио грофа Улриха II Цељског.[1][6][7][8][9] Међутим, угарски краљ Ладислав V, коме је цељски гроф био ујак, 13. марта 1357. године на превару је заробио браћу Хуњади у Будиму.[1][2][8] Осумњичени да припремају убиство краља и његових саветника, браћа Хуњади су од стране великаша осуђени на смрт.[2] Док је Ладислав заиста 16. марта 1457. године био погубљен на тргу Светог Ђорђа, Матија је одржан у животу.[1][2][8][10]

У овом безакоњу, странка Хуњадијевих, под вођством Матијиног ујака Михаља Силађија и мајке Ержебет, започела је организовање завере.[1] На то је краљ, стрепећи од отвореног устанка, почетком априла побегао у Беч, а одатле 19. септембра у Праг, све време водивши Матију са собом као заробљеника.[1][11][2] Већ 23. новембра исте године, млади краљ Ладислав је умро у Прагу од куге, по некима отрован.[1][2][12][4].

Избор за краља[уреди]

Пошто Ладислав није имао потомство, у јануару 1358. године су се састали сталежи да би изабрали новог краља, више племство у Будиму, а ниже у Ракошу.[1][5] Многи су полагали право на круну и нудили су се овој титули.[1][13] Краљ Ладислав имао је две сестре: Ану, удату за саксонског војводу Вилхелма, и Елизабету, удату за пољског краља Казимира IV Јагелонца. Међутим, њихове странке су биле преслабе, прва нарочито. Међу властелом био је већи број присталица Фридриха III, цара Светог римског царства и главе породице Хабзбурга, али је највећи део учесника сабора желео да се за краља изабере неки домаћи великаш.[1][14] Круни се надао палатин Ладислав Горјански, који је по својој мајци Ани Цељској био у сродству са три последња краља: Сигисмундом, Албрехтом и Ладиславом, а уз то је његов отац Никола положај палатина обављао 32 године.[1][13] Осим тога Ладислављева жена Александра била је војвоткиња Тјешина.[5] Такође је круну желео и Никола Илочки, војвода Ердеља и бан Славоније и Мачве.[1][5] Никола је био богат и поносан великаш и уз Јаноша Хуњадија прославио се у ратовима са Османским царством. Пошто је његова кћерка Јеронима била од 1455. године верена с Хенриком, сином губернатора Бохемије Јиржија Подјебрадског, Никола се надао чешкој помоћи.[5]

Упркос свим жељама вишег племства, ниже племство и народ Угарске желели су за владара Матију.[1][5] За Матију је била и црква предвођена кардиналом Хуаном Карвахалом и острогонским надбискупом Дионизијем Сечом, који је био у сродству са угледним угарским породицама. На Матијину страну убрзо је прешао и Ладислав Горјански. Он је, наиме, 12. јануара са својом женом дошао у Сегедин, где се споразумео са Силађијем, тадашњим београдским капетаном, и са његовом сестром Ержебет. Ладиславу је јамчено да ће му Матија оставити палатинску част и сва имања и да ће се оженити његовом кћерком Аном.[5] Да би прекратио колебање вишег племства и убрзао избор, Силађи је 20. јануара, са 15.000 до 20.000 војника, упао на сабор, изјавивши да ће, ако се настави колебање, „онда његов мач одлучити о избору краља”.[1][5] Тако је после дугог већања, 24. јануара четрнаестогодишњи Матија изабран за краља једногласним гласањем, а Силађи за губернатора краљевине на 5 година због краљеве малолетности.[1][5][12][4] Међутим, нови краљ није наследио целу заоставштину Ладислава V. Предуго бирање краља искористио је Фридрих III, који је као глава Хабзбруга завладао надвојводством Аустријом. Овај метеж у Угарској искористили су и Чеси, који су 2. марта изабрали губернатора Јиржија Подјебрадског за свог засебног краља.[14]

Нови краљ се за време избора још увек налазио у Прагу, где га је губернатор Подјебрадски још 24. новембра 1457. године ослободио заробљеништва и верио са својом деветогодишњом кћерком Катарином. Дознавши за његову победу, Подјебрадски га је 5. фебруара 1458. године са сјајном пратњом чешких великаша довео до границе са Угарском, где су га чекали мајка и ујак са угледним посланством, у чије је име новог краља поздравио Јанош Витез. Матија је 9. фебруара поновио своје обећање, да ће се оженити с Катарином Подјебрадском, а обећање су сада печатима потврдили: краљева мајка и ујак, а за њима и сви чланови посланства. На то је Матија 14. фебруара свечано ушао у Будим. На почетку је у његово име владао губернатор Силађи, али је нови краљ већ у марту преузео своје владарске дужности, али не и власт у потпуности. Силађи тада одлази у Београд, а краљ је за свог главног саветника поставио Јаноша Витеза.[5]

Губернатор Михаљ Силађи[уреди]

Тешко стање на почетку владавине[уреди]

Краљевска власт младог Матије је у почетку била слаба. Михаљ Силађи је, у интересу његовог избора, прихватио врло тешке услове опозиционих великаша. Не мање обећања он је дао и у Матијино име, као, на пример, да се млади краљ неће светити због смрти свог старијег брата, да ће своје противнике оставити на положајима, да неће прикупљати ванредне порезе, да ће се оженити ћерком вође опозиције, а ради спровођења свега овог Михаљ Силађи ће пет година бити губернатор. Стога не изненађује чињеница што су у иностранству први Матијини краљевски актови прихватани само ако је на њих ставило своје потписе своје потписе и неколико великаша.

У години његовог ступања на власт земљи је са свих страна запретио непријатељ – са југа Османлије, чија претећа сила је све више расла, а са севера веома моћни претенденти на престо. Истовремено, како то један хроничар је забележио:

„Угарска се распала, поцепала се на делове међу којима једва има контакта.[1]

Ослањајући се на своје најамнике из Бохемије, а и сам плаћеник Јан Јискра је деценијама побеђивао сваку краљевску војску и сматран је законитим господаром северне Угарске.[15] Нажалост, ово није био усамљени пример, било их је сличних и у другим деловима земље. Док се умножавао број спољних непријатеља и унутрашњих насилника, ризница је остајала празна, а војска слаба.[16]

Матија је имао доста посла и у хрватском делу Угарске.[5] Од погибије Улрика Цељског, водила се љута борба за богату баштину цељских кнежева.[7] Цар Фридрих напао је поседе цељских у Крањској и Штајерској, а Јан Витовец [а] у Хрватској и Славонији, док је Улрикова удовица Катарина, кћерка деспота Ђурђа Бранковића, настојала да их задржи. Највећа јагма настала је у јужној Хрватској, где су се за краљевске градове Книн и Островицу и за баштину кнежева Таловаца Клис и Сињ отимали Франкопани, Курјаковићи, Краљевина Босна, Млетачка република и херцег Стефан Вукчић Косача. Матија је узалуд покушавао да тамо обнови кра­љевску власт. Такође се питало ко ће наследити звања Улрика Цељског. Матија је на месту славонских банова оставио Николу Илочког и Јана Витовца, али је сменио банове Хрватске и Далмације, где је крајем 1458. за банове били постављени Павле Шпиранчић и Петар Зоб.[17]

Српско питање и рат против Турака[уреди]

Смрћу српског деспота Лазара Бранковића, сина Ђурђа Бранковића, 20. јануара 1458. године, Српска држава запала је у дугу анархију. Да би избегле страно мешање сукобљене стране покушале су да организују намесништво, да би задовољили и Турке и Угаре.[12][4] Јемство Угарској давали су Лазарев ослепљени брат, Стефан Бранковић и Лазарева удовица Јелена Палеолог.[17][12][4] Међутим, добар део Срба, који су били за мађарофилску оријентацију, био је отуђен од исте, због тога што је губернатор краљевине Угарске био Силађи, крвник деспота Ђурђа. Чак и поред тога, између намесника није било правог поверења, па је зато и угарски утицај био ништаван. У међувремену, у самој Угарској није могло бити правог говора о рату с Турцима. Видевши то, босански краљ Стефан Томаш 21. априла 1458. године признао је врховну власт Турака.[12][4]

Значај Србије огледа се у томе што је сам губернатор Силађи, свесрно потпомогнут кардиналом Карвахалом, водио преговоре о томе да добије српску круну, који, наравно, нису уродили плодом. Србија је за угарску била значајна, нешто због њеног стратешког положаја, за одбрану од Турака са југа, а нешто због њеног рудног богатства.[4] У циљу задржавања власти за себе и своју кћерку Мару, Лазарева удовица Јелена Палеолог, предала је Матији Голубац, а своју кћер верила је са наследником босанског краља, Стефаном Томашевићем. Љут због оваквог поступка, султан Мехмед II је на Србију послао велику војску. Турци су лако заузели Голубац и низ других градова у Српској деспотовини, која је сведена на само Смедерево са околином.[17][18]

Пут ка преузимању власти[уреди]

Упркос свему, Матија је одмалена васпитаван да се бори са тешкоћама. Његов дворски хроничар Бонфини, са претеривањима карактеристичним за хуманистичке хроничаре у оваквим случајевима, писао је:

„Рођен је уз звекет битака, растао у војном логору, а развијао се у војничким шаторима. Од раног детињства је научио како треба превладати опсаду, препливати Дунав, по мразу и жези даноноћно издржати под оружјем, дуго трпети умор и глад, упорно откривати непријатеља, а ништа не мрзети више од кукавичлука и неактивности.”

Заиста, краљ Матија није дуго остао неактиван. Слушајући свог васпитача и саветника Јаноша Витеза, најистакнутијег државника Хуњадијевих, он је сваку наметнуту тачку нагодбе у вези са избором краља сматрао ништавном. Није отишао у просидбу код Горјанских већ се оженио Катарином Подјебрадском. Није се устручавао ни да свог противника, иначе ујака, Михаља Силађија, коме је и дуговао свој долазак на престо, једно време држи заробљеног у тврђави Вилагош.[б][16]

Брак и породица[уреди]

Већ 7. августа 1451. у склопу споразума између Краљевине Угарске и Деспотовине Србије, Матија је верен са Јелисаветом Цељском, кћерком цељског грофа Улриха II и унуком српског деспота Ђурђа Бранковића.[3] Међутим, због супарништва две породице, брак је склопљен тек 1455. године, али Јелисавета је убрзо умрла.

Породично стабло[уреди]

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
8. Срб
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
4. Војк Хуњади, кнез
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
2. Јанош Хуњади
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
5. Ержебет Моржинај
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
1. Матија Корвин
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
24. Роланд Силађи
 
 
 
 
 
 
 
12. Миклош Силађи
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
6. Ладислав Силађи
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
3. Ержебет Силађи
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
7. Катарина Бељени
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

Напомене[уреди]

  1. Јан Витовец (у изворима и „пан Јан бан”) је од 1453. био подбан Славоније и жупан Крижеваца. У пролеће 1457. године, био је постављен за бана Славоније.
  2. Ширија у околини Арада, у данашњој Румунији.

Референце[уреди]

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]


Претходник:
Ладислав V Посмрче
Краљ Угарске
(1458 — 1490)

Наследник:
Владислав II Јагелонац (млађи)