Маурицијус
| Република Маурицијус | |
|---|---|
| Главни град | Порт Луј |
| Службени језик | енглески и француски[1][2] |
| Владавина | |
| Облик државе | Унитарна парламентарна република |
| — Председник Републике Маурицијус | Дхарам Гокхул |
| — Премијер | Навинчандра Рамгулам |
| Историја | |
| Независност | Од Уједињеног Краљевства |
| — Проглашена | 12. март 1968. |
| — Република | 12. март 1992. |
| Географија | |
| Површина | |
| — укупно | 2.040 km2 (179) |
| — вода (%) | 0,05 |
| Становништво | |
| — 2024.[3] | 1.258.000 (159) |
| — густина | 616,67 ст./km2 |
| Привреда | |
| БДП / ПКМ | ≈ 2024 |
| — укупно | $14,94 милијарди |
| — по становнику | $11.994 |
| Валута | рупија |
| — код валуте | MUR |
| Остале информације | |
| Временска зона | UTC +4 |
| Интернет домен | .mu |
| Позивни број | +230 |
Маурицијус (енгл. Mauritius, фр. Maurice), званично Република Маурицијус (енгл. Republic of Mauritius, фр. République de Maurice), острвска је држава у југозападном делу Индијског океана,[4] око 800 km источно од Мадагаскара[5] и око 2.000 km од југоисточне обале Африке, којој геополитички припада.[6] Поред острва Маурицијус, у састав републике улазе острво Родригеш, острва Агалега и архипелаг Свети Брандон.[4] Главни и највећи град је Порт Луј. Према процени из 2024. године, Маурицијус има око 1,26 милиона становника.[3]
Маурицијус је парламентарна република од 1992. године. Привреда, некада заснована на узгоју шећерне трске, ослања се на туризам, текстилну индустрију и финансијске услуге, а земља се убраја у државе вишег средњег дохотка.
Историја
[уреди | уреди извор]Арапски и европски морепловци познавали су острво најкасније од почетка 16. века,[5] а Португалци су до њега стигли 1505. године.[4] Ненасељено острво први су колонизовали Холанђани 1638. године, дајући му име по принцу Морису од Насауа.[4] Њихово присуство довело је до брзог изумирања птице додо. Холанђани су насеобину напустили 1710. године.[5]
Французи су 1722. основали колонију, коју су назвали Île de France,[4] са плантажама шећерне трске на којима су радили робови довођени из других делова Африке.[5] Током Француске револуције, деведесетих година 18. века, власници плантажа одбацили су француску власт због закона о укидању ропства, па је острво накратко имало аутономну управу.[5] Британци су острво заузели 1810. године, током Наполеонових ратова, искрцавши се на рту Кап Малере (фр. Cap Malheureux) на северу острва, и вратили су му име Маурицијус.[4][5] Француска је острво формално уступила Уједињеном Краљевству Париским миром 1814. године.[7] Британци су задржали већи део француске управе, па су француско грађанско право и креолски језик француског порекла остали у широкој употреби. Ропство је укинуто 1835. године, касније него у већини других британских колонија, након чега су плантаже све више зависиле од уговорних радника са индијског потконтинента, чији потомци чине већину становништва.[5] Маурицијус је остао важна британска поморска, а касније и ваздухопловна база. Током Другог светског рата имао је улогу у противподморничким операцијама, заштити конвоја и прикупљању обавештајних података.[5]
Уједињено Краљевство је 1965. године одвојило архипелаг Чагос од колоније Маурицијус.[8] Маурицијус је стекао независност 12. марта 1968. године, а републиком је постао 12. марта 1992. године.[4][5] Од 2017. године Маурицијус је у спору око Чагоса добио повољне резолуције Генералне скупштине Уједињених нација и саветодавно мишљење Међународног суда правде.[5]
Маурицијус и Уједињено Краљевство потписали су 22. маја 2025. године споразум којим се Маурицијусу признаје суверенитет над целим архипелагом Чагос, укључујући острво Дијего Гарсија, док Уједињено Краљевство задржава права на војну базу на Дијего Гарсији у почетном трајању од 99 година.[9][10] Почетком 2026. године амерички председник Доналд Трамп оценио је да Уједињено Краљевство греши што се одриче острва, а Маурицијус је због одлагања запретио судским поступком против Уједињеног Краљевства.[11] Британска влада је у априлу 2026. године одложила закон о примени споразума, пошто су Сједињене Америчке Државе повукле подршку договору.[8] До октобра 2026. године споразум није ступио на снагу.[10] Британски премијер Енди Бернам изјавио је у новембру 2026. године да жели ревизију споразума у складу са примедбама Сједињених Америчких Држава.[12]
Географија
[уреди | уреди извор]
Положај
[уреди | уреди извор]Острво Маурицијус има површину од 1.864 km² и заједно с Реинионом и Родригешом чини Маскаренска острва. Архипелаг је вулканског порекла. Острво Маурицијус настало је пре око 8–10 милиона година, а вулканске активности на њему више нема. Дужина обале износи 177 km, а Маурицијус полаже право на искључиву економску зону од 200 наутичких миља.[5]
Родригеш, друго по величини острво републике, налази се око 560 km источно од Маурицијуса и има статус аутономног острва. Два острва Агалега, око 1.000 km северно од Маурицијуса, имају око 300 становника, који се углавном баве узгојем кокосове палме. Свети Брандон (фр. Cargados Carajos) је архипелаг од шеснаестак острваца и двадесетак неименованих пешчаних спрудова укупне површине око 1,3 km², удаљен око 430 km североисточно од Маурицијуса.
Рељеф
[уреди | уреди извор]Рељеф острва Маурицијус чине уска приобална равница и испрекидани планински венци који окружују централну висораван.[5] Највиши врх је Питон де ла Петит Ривјер Ноар (фр. Piton de la Petite Rivière Noire), висок 828 m.[4]
Острво је готово целим обимом окружено коралним гребеном,[5] иза којег се налазе плитке лагуне, најчешће дубоке 2–3 m. Гребен је прекинут на неколико места, углавном уз југоисточну и источну обалу.
Коришћење земљишта
[уреди | уреди извор]Пољопривредно земљиште заузима око 43% површине, од чега је 37,6% обрадиво, док шуме покривају око 19% територије (2023).[5]
Клима
[уреди | уреди извор]Клима је тропска, ублажена југоисточним пасатима. Зима (мај–новембар) је топла и сува, а лето (новембар–мај) вруће и влажно. Од новембра до априла острво је изложено тропским циклонима.[5]
Флора и фауна
[уреди | уреди извор]Пре доласка људи на острву није било копнених сисара, а густе шуме насељавале су бројне врсте птица. Најпознатија међу њима била је додо, крупна птица неспособна за лет, сродна голубовима,[5] која се гнездила на тлу и хранила плодовима палим са дрвећа. Име потиче вероватно од португалске речи doudo (луд, будаласт).
Додо је изумро у другој половини 17. века, мање од једног века након доласка Холанђана.[5] Поред лова, изумирању су допринеле животиње које су донели досељеници (свиње, мајмуни и пацови), које су уништавале гнезда и јаја. Додо је национални симбол Маурицијуса[5] и налази се на државном грбу.
Политика
[уреди | уреди извор]Маурицијус је парламентарна република. Шеф државе је председник, кога Народна скупштина бира на мандат од пет година. Председник именује премијера, који мора уживати подршку већине у Скупштини, а Савет министара на челу с премијером носилац је извршне власти.[5] Једнодомна Народна скупштина има 62 непосредно бирана посланика и до осам додатних посланика, који се бирају по систему најбољег губитника (енгл. best loser) ради заступљености свих заједница. Председник је од децембра 2024. године Дхарам Гокхул, а премијер од новембра 2024. године Навин Рамгулам.[5] На парламентарним изборима 10. новембра 2024. године коалиција Савез за промену (Alliance du Changement) освојила је 60 од 62 непосредно бирана места.[5]
Политиком Маурицијуса од независности доминирају две породице, Рамгулам и Џагнот, из којих потичу по отац и син на месту премијера. Први премијер био је Сивусагур Рамгулам, а његов син Навин Рамгулам био је премијер у више мандата (1995–2000, 2005–2014. и од 2024). Анируд Џагнот обављао је ту функцију 1982–1995, 2000–2003. и 2014–2017. године, а наследио га је син Правинд Џагнот. Пол Беранже (2003–2005) једини је премијер после независности који није хиндуистичке вероисповести.[5]
Правни систем заснован је на француском грађанском праву, с елементима енглеског обичајног права. Највиша судска инстанца је Врховни суд Маурицијуса, а последња жалбена инстанца Судски комитет Тајног савета у Лондону.[5]
Маурицијус нема редовну војску. За безбедност је задужена полиција, у чијем су саставу паравојна Специјална мобилна јединица (Special Mobile Force) и Национална обалска стража.[5]
Маурицијус је члан Уједињених нација, Афричке уније, Јужноафричке развојне заједнице и Међународне организације Франкофоније.[5]
Државни симболи
[уреди | уреди извор]Застава Маурицијуса једина је национална застава са четири водоравне траке: црвена симболизује самоопредељење и независност, плава Индијски океан, жута светлост независности и светлу будућност, а зелена пољопривреду и бујну вегетацију. Химну Домовина (енгл. Motherland), усвојену 1968. године, написао је Жан Жорж Проспер, а компоновао Филип Жантил. Национални симболи су додо и цвет Trochetia boutoniana.[5]
Административна подела
[уреди | уреди извор]
Острво Маурицијус подељено је на девет покрајина:
Три удаљене острвске територије које припадају Маурицијусу су:
Маурицијус полаже право и на архипелаг Чагос (Британска територија Индијског океана) и на острво Тромелин (део француских Расејаних острва у Индијском океану).[5]
Привреда
[уреди | уреди извор]Маурицијус је острвска привреда вишег средњег дохотка. Од стицања независности 1968. године привреда, првобитно заснована на узгоју шећерне трске, проширена је на текстилну индустрију, туризам, финансијске услуге и информационе технологије.[5]
Према подацима Међународног монетарног фонда, номинални бруто домаћи производ износио је 2024. године 14,94 милијарди долара, односно 11.994 долара по становнику. За 2025. годину ММФ процењује номинални БДП на око 16,1 милијарди долара.[3]
Услуге чине око 64%, индустрија око 18%, а пољопривреда око 4% БДП-а. Шећерна трска остаје најважнији пољопривредни производ, а међу главним извозним производима су риба, одећа и сирови шећер. Стопа незапослености износила је 2024. године 5,5%.[5]
Туризам је једна од најважнијих привредних грана. Хотели и туристичка насеља сконцентрисани су углавном на северној и северозападној обали острва, нарочито око Гранд Беја.
Становништво
[уреди | уреди извор]Према процени Међународног монетарног фонда, Маурицијус је 2024. године имао око 1,26 милиона становника.[3] Према подацима националног завода за статистику (Statistics Mauritius), број становника смањио се током 2025. године за 2.621, односно за 0,21%, чему доприносе исељавање и старење становништва.[13] Маурицијус има једну од највећих густина насељености на свету.[5] Медијална старост становништва је 40 година, стопа фертилитета 1,36 детета по жени, а очекивани животни век 75,4 године. У градовима живи око 41% становништва, а стопа писмености износи 94,3%.[5]
Попис становништва не бележи етничку припадност од 1972. године. Индо-Маурицијанци, потомци досељеника са индијског потконтинента, чине приближно две трећине становништва, а остатак чине Креоли, Кинези-Маурицијанци и Франко-Маурицијанци.[5] Креоли су углавном потомци робова довођених из Африке и са Мадагаскара у време француске управе.
Главни и највећи град је Порт Луј на северозападној обали, назван по француском краљу Лују XV.[5] Други већи градови су Кјурпајп, Роуз Хил, Катр Борн и Вакоа, смештени углавном на централној висоравни.
Језици
[уреди | уреди извор]Енглески и француски језик су језици Народне скупштине, при чему се посланици могу обраћати председавајућем и на француском.[1] Енглески се користи у влади и судовима, а већина медија користи француски.
Према попису из 2011. године, маурицијски креолски је главни језик за 86,5% становника, боџпурски за 5,3%, а француски за 4,1%. Енглески као главни језик говори мање од 1% становништва.[5] Маурицијски креолски развио се на основи француског језика у доба ропства, а касније је примио речи из енглеског, боџпурског и других језика. На пример, француска реч mademoiselle (госпођица) у креолском гласи mamzel.
Религија
[уреди | уреди извор]Према попису из 2011. године, хиндуисти чине 48,5% становништва, римокатолици 26,3%, муслимани 17,3%, а остали хришћани 6,4%.[5]
Култура
[уреди | уреди извор]
Култура Маурицијуса одражава мешовито колонијално наслеђе и разнолико порекло становништва. Кухиња спаја индијске, креолске, француске и кинеске утицаје и позната је по јако зачињеним јелима. Из шећерне трске се од колонијалног доба производи рум, а дестилерије основане у 19. веку допринеле су привредном развоју острва. Традиционални плес и музички жанр је сега, настао међу робовима афричког и малгашког порекла.
На Маурицијусу се налазе два локалитета светске баштине Унеска, оба културна: Аправаси Гат (Aapravasi Ghat) у Порт Лују и културни пејзаж Ле Морн (Le Morne).[5]
Маурицијус је 1847. године међу првим земљама на свету увео поштанске марке. Марке из те године с натписом Post Office, уместо уобичајеног Post Paid, спадају међу најређе и најцењеније у филателији.
Саобраћај
[уреди | уреди извор]На Маурицијусу се вози левом страном.[5] Главни аеродром је Међународни аеродром Сер Сивусагур Рамгулам у Плезансу (Plaisance) на југоистоку острва, а национални авио-превозник је Air Mauritius. Главне луке су Порт Луј и Порт Матурин на Родригешу.[5]
Види још
[уреди | уреди извор]Референце
[уреди | уреди извор]- ^ а б „Constitution of Mauritius” (PDF). International Labour Organization (на језику: енглески). Члан 49. Архивирано из оригинала (PDF) 24. 09. 2015. г..
- ^ „Republic of Mauritius, Government Portal (Mauritius)” (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 10. 05. 2011. г. Приступљено 17. 01. 2018.
- ^ а б в г „IMF Executive Board Concludes 2026 Article IV Consultation with Mauritius”. International Monetary Fund (на језику: енглески). 15. 07. 2026. Приступљено 10. 11. 2026.
- ^ а б в г д ђ е ж Мишић, Милан, ур. (2005). Енциклопедија Британика. Л-М. Београд: Политика : Народна књига. стр. 135. ISBN 86-331-2116-6.
- ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ м н њ о п р с т ћ у ф х ц ч џ ш аа аб ав аг ад ађ ае аж „Mauritius – Country Profile”. OpenFactBook (на језику: енглески). Приступљено 10. 11. 2026.
- ^ „United Nations Statistics Division - Standard Country and Area Codes Classifications” (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 13. 07. 2011. г. Приступљено 10. 04. 2014.
- ^ „UK ratification of the Chagos Archipelago treaty will not violate international law”. Chatham House (на језику: енглески). јануар 2026. Приступљено 10. 11. 2026.
- ^ а б „Chagos Islands deal shelved – legal expert explains what happens next”. The Conversation (на језику: енглески). 13. 04. 2026. Приступљено 10. 11. 2026.
- ^ „UK hands over sovereignty of Chagos Islands to Mauritius”. Euronews (на језику: енглески). 22. 05. 2025. Приступљено 29. 10. 2025.
- ^ а б „UK-Mauritius Chagos sovereignty deal stalls amid fears of further delays”. Al Jazeera (на језику: енглески). 02. 10. 2026. Приступљено 10. 11. 2026.
- ^ „Comment: why the Chagos Islands deal is delayed”. Newcastle University (на језику: енглески). 13. 03. 2026. Приступљено 10. 11. 2026.
- ^ „Prime Minister Burnham wants to revise Chagos Islands deal — The Guardian”. UA.News (на језику: енглески). 05. 11. 2026. Приступљено 10. 11. 2026.
- ^ „Ile Maurice: L'émigration et le vieillissement pèsent sur la croissance”. AllAfrica (на језику: француски). 17. 03. 2026. Приступљено 10. 11. 2026.
Литература
[уреди | уреди извор]- Bahadur, Gaiutra (2014). Coolie Woman: The Odyssey of Indenture (на језику: енглески). The University of Chicago. ISBN 978-0-226-21138-1.
- Macdonald, Fiona; et al. „Mauritius”. Peoples of Africa (на језику: енглески). стр. 340—341.
- Moree, Perry J. (1998). A Concise History of Dutch Mauritius, 1598–1710: A Fruitful and Healthy Land (на језику: енглески). Routledge.
- Vink, Markus (2003). „'The World's Oldest Trade': Dutch Slavery and Slave Trade in the Indian Ocean in the Seventeenth Century”. Journal of World History (на језику: енглески). 14 (2): 131—177. S2CID 145450338. doi:10.1353/jwh.2003.0026.
Спољашње везе
[уреди | уреди извор]- Маурицијус на сајту OpenStreetMap
- Маурицијус (Викиатлас)

- Маурицијус на веб-сајту Curlie (језик: енглески)
- Портал Владе Маурицијуса Архивирано на веб-сајту Wayback Machine (22. октобар 2018)
- Национални завод за статистику Маурицијуса
- Универзитет Маурицијуса Архивирано на веб-сајту Wayback Machine (9. септембар 2020)
- Технолошки универзитет Маурицијуса
- Јавни радио-телевизијски сервис Маурицијуса
- Агенција за промоцију туризма
- Одбор за инвестиције Маурицијуса
- Профил земље на сајту BBC News
- Маурицијус у Енциклопедији Британици
- Маурицијус Архивирано на веб-сајту Wayback Machine (9. јануар 2021) у Светској књизи чињеница