Мађарска одбрана

С Википедије, слободне енциклопедије
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
Овај чланак користи алгебарску шаховску нотацију како би се описали шаховски потези.


Мађарска одбрана
abcdefgh
8
Chessboard480.svg
a8 black rook
c8 black bishop
d8 black queen
e8 black king
g8 black knight
h8 black rook
a7 black pawn
b7 black pawn
c7 black pawn
d7 black pawn
e7 black bishop
f7 black pawn
g7 black pawn
h7 black pawn
c6 black knight
e5 black pawn
c4 white bishop
e4 white pawn
f3 white knight
a2 white pawn
b2 white pawn
c2 white pawn
d2 white pawn
f2 white pawn
g2 white pawn
h2 white pawn
a1 white rook
b1 white knight
c1 white bishop
d1 white queen
e1 white king
h1 white rook
8
77
66
55
44
33
22
11
abcdefgh
Потези1. е4 е5 2. Сф3 Сц6 3. Лц4 Ле7
ЕХОC50
Названо поМађарска
ГлавноОтворене игре

Мађарска одбрана је шаховско отварање које почиње потезима:

1. е4 е5 2. Сф3 Сц6 3. Лц4 Ле7

Карактеристике[уреди | уреди извор]

Тихим развојним потезом 3. ... Ле7 црни избегава оштре гамбитне наставке Одбране два скакача, Италијанске партије и Евенсовог гамбита.

Историјат[уреди | уреди извор]

Варијанта добија име из дописне игре између Париза и Пеште, Мађарска играна између 1842-1845, али први пут је анализирана од страбе козиа у 18. вијеку.[1] Повремено су је играли неки велемајстори са јаким одбрамбеним позиционалним стиловима, укључујући Решевског, Хорта, и бившег свјетског шампиона Петросијана и Смислова.

Варијанте[уреди | уреди извор]

Главна линија: 4. д4[уреди | уреди извор]

Најбољи одговор бијелога је 4. д4, тражећи предност у центру. Остали потези представљају мању опасност по ценога: 4.ц3 Сф6 (Штајнц), или 4. 0-0 Сф6 5. Сц3 д6 6. д4 Лг4.[1] Послије 4. д4, црни наставља или са 4. e:д4 или 4. д6.

4. e:д4[уреди | уреди извор]

Послије 4. e:д4, 5. С:д4 ће се транспонирати у шкотску игру која даје бијеломе проторну предност. Слабији је 5. ц3, надајући се 5. д:ц3?! 6. Дд5!, након што је црни предао у партији Мидјорд–Шарф, Нице олимпијада 1974. (мада је црни могао да испроба 6. Сх6 7. Л:х6 0-0 када 8. Лц1? Сб4 9. Дд1 ц2 враћа фигуру, тако да бијели треба да игра 8. Л:г7 Д:г7 9. С:ц3 са предношћу[1]). Међутим, 5. Сa5, препоручен од стране Чигорина,[2] форсира бијелога да преда ловачки пар са 6. Д:д4 или жртвује пјешака. Такође је игриво 5. Сф6 6. e5 Сe4 (Тартаковер варијанта[3]) 7. Лд5 Сц5 8. ц:д4 Сe6 (Еванс).[4]

4. д6[уреди | уреди извор]

Алтернативно, црни покушава да задржи центар са 4. д6, када бијели имаизбор планова, од којих би сваки требало да буде довољан да осигура малу предност. Бијели може да поједностави мало бољој дами средишњицу са 5. д:e5 д:e5 (5. С:e5? 6. С:e5 д:e5 7. Дх5! и бијелов двоструки напад на е5 и ф7 осваја пјешака 6. Д:д8+ (6. Лд5!? је такође могуће) Лxд8 7. Сц3 Сф6. Или бијели може затворити центар са 5. д5 Сб8, праћено са Лд3 и проширењем на даминој страни са ц4, што резултира позицијама које наликују онима из старе индијске одбране. Коначно, са 5. Сц3 бијели може задржати напетост у центру и добити активну игру фигура.

Хардинг и Ботерил, у својој књизи из 1977. о италијанској партији, закључио да, "Мађарска одбрана може бити одиграна само нерешено. Бијели би требало да има ивицу у већини линија."[5]

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в Harding & Botterill (1977), p. 130.
  2. ^ Harding & Botterill (1977), pp. 130–31.
  3. ^ Hooper & Whyld (1996), p. 414. Tartakower Variation.
  4. ^ Harding & Botterill (1977), p. 131
  5. ^ Harding & Botterill (1977), p. 134.

Види још[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]