Мајкл Паренти

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Мајкл Паренти
Michael Parenti.jpg
Пуно име Мајкл Џон Паренти
Датум рођења1933.
Место рођења Њујорк
 САД

Мајкл Џон Паренти (енгл. Michael John Parenti; рођен 1933) је амерички политиколог, историчар и културни критичар који пише о научним и популарним темама. Предавао је на америчким и међународним универзитетима и био је гостујући предавач пред студентима и заједницом.[1][2]

Биографија[уреди]

Паренти је докторирао политичке науке на универзитету Јејл. Он је аутор 23 књига и много чланака. Његови радови су преведени на осамнаест језика. Паренти често предаје широм САД и осталих држава.[3] Он је отац Кристијана Парентија, аутора и сарадника часописа The Nation.

Парентијеви списи покривају широк спектар предмета: америчку политику, културу, идеологију, политичку економију, империјализам, фашизам, комунизам, демократски социјализам, слободно тржиште догми, конзервативни судски активизам, религију, древну историју, модерну историју, историографију, репресију у академским круговима, вести и забавне медије, технологију, сексизам, расизам, хомофобију, Венецуелу, ратове у Ираку и Југославији, националност, и његову младост.[4][5][6] Његова најутицајнија кнјига је највероватније "Демократија неколицине",[7] сада у деветом издању, критичка анализа америчког друштва, економије, и политичких институција.[8] У последњих неколико година споменуо је предмете као што су " Царства: прошлост и садашњост"; "Интервенционизам САД : случај Ирака"; " Моћ расе, пола и сталежа", " Идеологија и историја ", " Пад комунизма " и " Тероризам и глобализација ".

Мајкл Паренти је одрастао у италијанско-америчкој породици радничке класе у четврти у Њујорку, о којој је писао.[5] Паренти је дуги низ година предавао политичку и друштвену науку у разним институцијама високог образовања. На крају је посветио своје пуно радно време писању, јавном наступу и политичком активизму.

Године 1974. , Паренти је учествовао у изборима у Вермонту за улаз у амерички Конгрес и добио 7 % гласова.

Током 1980-их био је гостујући сарадник на Институту за политичке студије у Вашингтону. Године 2003, посланички клуб за нових политичких наука му је дао награду за животно дело. Године 2007. добио је сертификат специјалног конгресног признања од америчког представника Барбаре Ли и награду од акције мира Њу Џерзија.

Служио је за око 12 година као судија за Пројекат Цензурисано. Такође је део саветодавних одбора Мреже независних напредних политика и Образовање без граница; као и део саветодавних редакција Нових политичких наука и природе, Друштва и мисли.[9]

Убити нацију: напад на Југославију[уреди]

Године 2000. је објављен Парентијев Убити нацију: напад на Југославију. Према Circus Reviews "Паренти се разилази са сваком делу конвенционалног знања о распаду бивше Југославије, косовске кризе, и НАТО бомбардовања српске државе у подршци косовских Албанаца. Уместо тога, он саставља страшно убедљиву алтернативну историју у којој је америчко предвођена коалиција уз подршку агресивних финансијских интереса изазвала грађански рат и дубоко деструктивну ваздушну кампању која је убила најмање 3.000 цивила.". Publishers Weekly је изјавио "Паренти даје бесрамно критичку процену ове интервенције, засновану на чврстом и страственом одбијању лажи западних лидера о догађајима на Балкану и западњачке интересе у том делу света. Читаооци који нису упознати са његовом левичарском анализом могу сматрати Парентијево одбијање НАТО-вог оправдања за бомбардовање 1999. године шокантно или глупо, други га могу сматрати провокативним ".

Атентат на Јулија Цезара: народна историја Старог Рима[уреди]

У 2003. је објављен Парентијев Атентат на Јулија Цезара: народна историја Старог Рима. Publishers Weekly је рекао: " Паренти ... приповеда провокативну историју касне римске републике (100-33. п. н. е.) да покаже да је Цезарова смрт била кулминација растућих класних сукоба, економске неједнакости и политичке корупције". Circus Reviews је написао: "Популистички историчар Паренти ... посматра најпознатији староримски атентат не као напад на тиранина, већ као крваву сцену у вечној драми класних борби". Circus је описао књигу као "ревизионистичку историју у свом најпровокативнијем издању". Political Affairs је написао: "Ово је одлична књига и добро штиво ".

Референце у популарној култури[уреди]

Панк рок бенд Choking Victim из Њујорка користе многе делове лекција Мајкла Парентија у њиховом албуму No Gods, No Managers.

Појављивања на филму и телевизији[уреди]

Осим неколико снимака неких од његових јавних говора, Паренти се такође појавио 1992. у документарцу Panama Deception, 2004. у Freedom Bound и 2013. у Fall and Winter документарнцима као аутор и друштвени коментатор.

Поред тога, био је интервјуисан за две епизоде серијала  Penn & Teller: Bullshit!, кратко причајући о Далај Лами и патриотизму.

Паренти је био интервјуисан у докумнтарцу Бориса Малагурскија The Weight Of Chains 2 (2014).

Библиографија[уреди]

  • The Anti-Communist Impulse (Random House, 1970).
  • Trends and Tragedies in American Foreign Policy (Little, Brown, 1971).
  • Ethnic and Political Attitudes (Arno, 1975).
  • Democracy for the Few (1974).
  • Power and the Powerless (St. Martin's Press, 1978).
  • Inventing Reality: the Politics of News Media (1986).
  • The Sword and the Dollar: Imperialism, Revolution and the Arms Race (St. Martin's Press, 1989).
  • Make-Believe Media: the Politics of Entertainment (St. Martin's Press, 1992).
  • Land of Idols: Political Mythology in America (St. Martin's Press, 1993).
  • Against Empire (City Lights Books, 1995).
  • Dirty Truths (City Lights Books, 1996).
  • Blackshirts & Reds: Rational Fascism and the Overthrow of Communism (San Francisco: City Lights Books, 1997).
  • America Besieged (City Lights, 1998).
  • History as Mystery (City Lights, 1999).
  • To Kill a Nation: The Attack on Yugoslavia (Verso, 2002).
  • The Terrorism Trap: September 11 and Beyond (City Lights, 2002).
  • The Assassination of Julius Caesar: A People's History of Ancient Rome (The New Press, 2003).
  • Superpatriotism (City Lights, 2004).
  • The Culture Struggle (Seven Stories Press, 2006).
  • Contrary Notions (City Lights Books, 2007).[5]
  • God and His Demons (Prometheus Books, 2010).
  • The Face of Imperialism (Paradigm, 2011).
  • Waiting for Yesterday: Pages from a Street Kid's Life (Bordighera Press, 2013).

Референце[уреди]