Мајонез

Majonez

Домаћи мајонез

Помфрит и мајонез

Мајонез је незаобилазна појава у свакој савременој кухињи. Мајонез је крем сос који је сачињен од уља, жуманцета јајета, лимуновог сока или сирћета, уз со или зачинe.^[1] Овај кремасти сос је стабилна емулзија, гушћа или ређа, али свакако задржава свој облик. Емулзију потпомаже лецитин и протеин из жуманцета,^[2] али може се додати и сенф који такође помаже.^[3] Мајонез је обично светложуте до беле боје и једе се хладан. Први су га направили Шпанци, али Французи су га прославили и дали му име. У другим земљама медитерана као основа се користи маслиново уље или мешано са другим биљним уљима. Постоји и мајонез без јаја, који има знатно мањи садржај уља, али садржи адитиве који му омогућжавају да задржи емулзију. Веома тешко га је направити у кућној варијанти, а и боја му је другачија (бела) и лакше се разводни. Мајонез се служи са осталом храном попут помфрита, пљескавица и уз јела од јаја и меса, као и салате. Саставни је део Руске салате, која је незаобилазни фактор у свим могућим славама и прославама. Тартар сос је мајонез у који су додати сецкани кисели краставчићи.

Мајонез је један од најбитнијих сосова у класичној француској кухињи, тако да је основа за многе остале сосове и преливе за салате. Комерцијални варијетети без јаја се праве за вегане и друге који желе да избегну кокошија јаја или дијетални холестерол.^[4]

Историја[уреди | уреди извор]

Луј Франсоа Арман де Вињеро, војвода од Ришељеа, био је вешт војсковођа и дипломата, а 1748. године постао је и маршал Француске. Посебно се истакао у Седмогодишњем рату и уз савезника Аустрију приморао је 1757. године Енглезе на капитулацију. Међутим, годину дана раније, тачније 28.јуна 1756. године, победоносно се искрцао на острво Менорку.^[5] Чиме је стигао у луку Махон, сви су се разлетели да га што боље дочекају. На посебној муци били су кувари јер је избор намирница којима су располагали био прилично оскудан, а требало је угостити великог војсковођу. Вештином су надокнадили немаштину: од јаја, уља, сирћета и свежих зачинских трава направили су фини сос који би се допао војводи и да није био тако гладан. Сос је добио назив махонез, по луци у којој је први пут направљен, али је касније постао познат широм света по нешто измењеном називу – мајонез. Данас се мајонез производи и домаћи и индустријски, у много варијанти, али су основне намирнице увек исте, само у различитим односима и са различитим додацим

Састојци[уреди | уреди извор]

Жуманце јајета
Уље (сунцокретово или маслиново)
Лимунов сок или сирће
Сенф

Традиционални мајонез је мешавина јаја, лимуновог сока, уља и зачина (обично сенф). Мајонез направљен на овај начин обично може да садржи 70-80% масти. Поред великог садржаја масти у односу на воду, мајонез је емулзија уља у води.

Нутритивне вредности[уреди | уреди извор]

Мајонез је основа за многе преливе и сосове. Мајонез има калоријску вредност од око 710 кцал/ 100г, (за садржај уља 75%) што значи да је веома калорична намирница. Нутритивна вредност на тих 100 г је масти 76,6 г, угљени хидрати 2,2 г, протеини 1 г.

Састојци за припремање мајонеза

Оригинални рецепт[уреди | уреди извор]

Три свежа жуманцета посолити, побиберити, додати кашичицу сирћета и измешати. Затим овој маси постепено додавати пола литра уља, најпре у веома танком млазу, а затим по неколико капи, уз стално мешање, увек у истом смеру. Уље мора бити собне температуре, ако је хладно умак може да се згруша. Када сос почне да се згушњава, додати још пола кашичице сирћета, а потом постепено и остатак уља, уз мешање. На крају додати и кашику узавреле воде. Готов сос украсити листићима першуна.

Употреба мајонеза у земљама широм Света[уреди | уреди извор]

Чиле је трећи највећи потрошач мајонеза по глави становника и први у Латинској Америци. Чилеанци га користе на Лоцос, цомплетос, помфрит и на куваном кромпиру нарезаном у салати под називом “Папас Маyо”. У европским земљама, нарочито у Белгији и Холандији, мајонез се често послужује са помфритом или чипсом. Такође се служи са хладном пилетином или тврдо куваним јајима у Француској, Пољској, Великој Британији, земљама Бенелуxа, Мађарске, Аустрије, балтичким земљама и источној Европи. Мајонез који се продавао у стакленим теглама настао је у Филаделфији 1907. године, када је Амелиа Сцхлорер одлучила продавати свој мајонез. Рецепт који је имала, изворно је користила у салатама које је продавала у својој породичној продавници. У исто време Њујорку, породица из Ветсцхау пореклом из Немачке, радила је при Рицхард Хеллманн-а компанији. Са познатим домаћим рецептом за прављење мајонеза, ова компанија је брзо постала популарна са својим производом да га је почела продавати у дрвеним кутијама које су служиле за мерење маслаца. Јапански мајонез је углавном израђен са јабучним или пиринчаним сирћетом и малом количином МСГ, што му даје другачији укус од мајонеза израђеног од дестилованог сирћета. Осим салате, мајонез је популаран као додатак јапанским јелима попут окономиyаки, такоyаки и yакисоба, а може се додавати и у јело Катсу, а понекад се послужује уз кувано поврће и уз познати сусхи. Занимљиво је да се мајонез у Јапану често ставља на пицу, а да га често користе за кување, где може заменити маслац или уље и за пржење поврћа или меса. Мајонез је јако популаран у Русији, а прави се од сунцокретовог уља, који даје врло препознатљив укус. Студија је показала да је 2004. Русија једина земља на тржишту у Европи, где се мајонез продаје више од кечапа. Користи се као умак у најпопуларнијој салати у Русији, као што је руска салата или салата Оливиер. Осим тога у многим земљама источне Европе (Русија, Украјина, Белорусија, итд), могу се пронаћи различити комерцијални укуси мајонеза: укус маслина, препеличијег јајета и лимуна. Кина је земља која мајонез углавном увоз.