Средоземна вегетација

Области простирања средоземне вегетације

Средоземна вегетација на Корзици

Средоземна или медитеранска вегетација је биом који се развија у умереним и суптропским климатским условима, које карактеришу сува лета и благе кишовите зиме. Екорегиони овог биома обухватају специфичне шумске и жбунасте екосистеме распрострањене на свим континентима изузев Антарктика. Пет је географски одвојених целина са средоземном вегетацијом: област Медитерана, Калифорнија у Северној Америци, средишњи делови Чилеа у Јужној Америци, Капска област у јужној Африци, југозападне области Аустралије.

Региони са средоземном вегетацијом поседују велики диверзитет станишта и врста. Мозаичан распоред станишта и предела услед геоморфолошких, педолошких и микроклиматских разлика честа је појава, нарочито у Медитерану. Већина биљних врста има склерофилну грађу листова (листови су мале површине, са дебелом воштаном кутикулом ради задржавања воде), са присутним провидним длакама ради одбијања сунчевих зрака.

Средоземни екосистеми

Средоземна вегетација се диференцира у неколико основних типова екосистема: шуме; макије, гариге и сличне жбунасте екосистеме; средоземне саване и сличне травнате екосистеме. Човековим вековним деловањем природна вегетација је већим делом деградирана, у појединим областима чак до антропогених камењара.

Шуме средоземног типа су најчешће изграђене од широколисног зимзеленог дрвећа. Шумама Медитерана и Калифорније доминирају зимзелени храстови, средоземним шумама Аустралије доминирају еукалиптуси, док јужна буква гради шуме у Чилеу. Шумска вегетација развија се у областима са довољно падавина, попут виших планинских падина, или уз реке. Четинарске врсте су такође присутне, попут алепског бора и чемпреса у Медитерану, али у сувљим зонама.

Висока жбунаста вегетација назива се макија у Медитерану, чапарал у Калифорнији, маторал у Чилеу и Шпанији, финбос у Јужној Африци и квонган у Аустралији. Ову вегетацију карактерише велика густина склерофилних жбунова и тиме узрокована непроходност. У појединим областима, жбунаста вегетација типа макије је климаксна, јер се услед неповољних услова не могу развити шуме. У већем делу средоземних области, макија настаје претераном експлоатацијом и деградацијом примарне шумске вегетације.

Нижа жбунаста вегетација назива се гарига, фригана и бата у Медитерану, меки чапарал у Калифорнији, страндвелд у Јужној Африци. Ову вегетацију чине жбунови налик жалфији, без склерофилних листова. Гарига се развија уз саму обалу мора и океана, а биљне врсте које овде расту адаптиране су на честе ветрове и повишен салинитет ваздуха. Гариге настају и секундарно, као даљи степен деградације природних шумских станишта, након деградирања вегетације макија.

Саване и травнати екосистеми заузимају најмању површину у оквиру средоземног биома. Највећи травнати екорегион била је Централна долина у Калифорнији, али је већим делом претворена у агроекосистеме.

Ватра као еколошки фактор

Сува и најчешће топла лета омогућавају честу природну појаву пожара у средоземним екосистемима. Већина биљака која гради средоземну вегетацију стога спада у групу пирофита, биљака које су адаптиране на редовне пожаре. Ватра је еколошки фактор који им омогућава клијање семена, кружење материје, замену остарелих биљака младим.

Средоземна вегетација на Балкану

У оквиру средоземног биома на територији Балканског полуострва јављају се следећи екорегиони:

• егејске и западнотурске склерофилне и мешовите шуме
• илирске листопадне шуме
• пиндске мешовите шуме
• тиренско-јадранске склерофилне и мешовите шуме

Спољашње везе

• WWF. Mediterranean Forests, Woodlands, and Scrub Ecoregions