Медицина

Из Википедије, слободне енциклопедије
Кип Асклепија, грчког бога медицине, који држи симболични Ескулапов штап са увијеном змијом.
Асклепије, бог медицине и лечења у грчкој митологији. Приказ змијом обавијеног штапа Асклепија се фреквентно користи за означавање медицине.

Медицина (лат. ars medicina уметност лечења) бави се дијагностиком, превентивом и терапијом физичке и психичке болести човека.[1][2] Медицина означава и науку болести и практичну примену. Реч медицина је изведена из латинске речи ars medicina, са значењем уметност лечења.[3][4] Медицина обухвата разноврсне активности здравствене заштите којима се одржава и обнавља здравље путем превенције и третмана болести.

Савремена медицина примењује биомедицинске науке, биомедицинска истраживања, као и генетичку и медицинску технологију до диагнозира, третира, и спречи повреде и болести, типично фармацеутским или хируршким путем, али и путем низа разноврсних терапија као што су психотерапија, ортопедска средства, простетика, биолошки медицински производи, и јонизациона радијација, између осталог.[5]

Медицина је постојала хиљадама година, и током највећег дела тог периода она је сматрана уметношћу (облашћу вештине и знања) која је фреквентно била повезана са религиозним и филозофским гледиштима локалне културе. На пример, врач би примењивао лековите биљке и изрицао молитве за оздрављење, или антички филозоф и лекар би применио испуштање крви сагласно са теоријама хуморализма. У недавним вековима, од времена напретка науке, највећи део медицине је постао комбинација уметности и науке (фундаменталне и примењене, под окриљем медицинске науке). Док су технике хируршког зашивања занат који се учи путем праксе, познавање тога што се догађа на ћелијском и молекулском нивоу у ткивима која се зашивају проистиче из науке.

Претходници научне форме медицине су у данашње време познати као традиционална или народна медицина. Она се и даље користи заједно или уместо научне медицине, и стога се назива алтернативном медицином. На пример, евиденција о ефективности акупунктуре је „варијаблна и неконзистентна“ за било које обољење,[6] али је генерално безбедна кад је изводи адекватно образана особа.[7] У контрасту с тим, третмани изван опсега безбедности и ефикасности се називају надрилекарством.

Историја медицине[уреди]

Главни чланак: Историја медицине
Антички грчки пацијент прима медицински третман: ова боца (circa 480–470 п. н. е, се чува у паришком Лувру) вероватно је својевремено садржала лековито уље
Грчки лекар Хипократ (ca. 460 п. н. е – ca. 370 п. н. е), се сматра оцем медицине.[8][9]

Праисторијска медицина везана је за биљке, делове животиња и минерала. У многим случајевима ови материјали су ритуално коришћени као магичне супстанце од стране свештеника, шамана, или људи који су лечили. Добро познати духовни системи укључују анимизам (појам неживе ствари имају духови), спиритуализам (апел боговима или општење са духовима предака), шаманизам (стицања од појединца са мистичним моћима) и гатање (магично добијање истине). Области медицинске антропологије испитују начине на које се култура и друштво организовало око, или утицало на питања здравља, здравствене заштите и сродна питања.[10]

Ране податке о медицини добијамо од древних Египћана, вавилонских медицинара, Аиурведска медицинара (у Индијском потконтиненту), из класичне кинеске медицине (претходница данашње модерне традиционалне кинеске медицине), као и из древне грчке и римске медицине. Египатски Имхотеп (3. миленијум пре нове ере) је први лекар у историји познат по имену. Најраније податке о посвећеним болницама долазе из Михинтале у Шри Ланки, где се налазе докази од просвећеним лековитим дејствима на пацијенте. Индијски хирург Сушрута описао бројне хируршке операције, укључујући најраније облике пластичне хирургије.

У Кини, архаеолошка евиденција примене медицине код кинеза датира до Шанг династије из Бронзаног доба, судећи по хербалистичком семену и алатима за које се сматра да су кориштени за операције.[11] Хуангди Неијинг, претеча кинеске медицине, је медицински текст који је написан почетком 2. века п. н. е. и сакупљен у 3. веку.[12]

У Индији, хирург Сусхрута је описао бројне операције, укључујући најраније форме пластичне хирургије.[13][14][15] Најранији записи о наменским болницама потичу из Михинтале у Шри Ланци, где су нађени докази о објектима за медицински третман пацијената.[16][17]

Грчки лекар Хипократ (око 460. п. н. е. - cca. 370. п. н.е.), се сматра оцем западне медицине.[8][9] Он је поставио темеље за рационалан приступ медицини. Хипократ је увео Хипократову заклетву за лекаре, који је још увек релевантна и данас у употреби и био је први који категоризује болести као акутне, хроничне, ендемичне и епидемијалне и користи термине као што су, "погоршање, рецидив, резолуције, криза, пароксизма, врхунац, и опоравак."[18][19] Грчки лекар Гален је такође био један од највећих хирурга античког света и извео је многе озбиљне операције, укључујући и операције мозга и очију. Након пада Западног римског царства и почетка раног средњег века, грчка традиција медицине пропада у западној Европи, мада се и даље непрекидно развија у Источном Римском (Византијском) царству.

После 750. године муслимански и арапски свет су дела Хипократа, Галена и Сушрута превели на арапски и исламски језик и лекари су започели бављење неким значајним медицинским истраживањима. Међу позназим исламским медицинарима налазе се људи вишестраног знања, Авицена, који је, заједно са Имотепом и Хипократом, такође назван „оцем медицине“. Он је писао Канон медицине, који се сматра једном од најпознатијих књига у свету. Други су Абулкасис, Авензоар, Ибн ал - Нафис и Аверос. Разес је био један од првих који је одговорио на питање грчке теорије хуморисма, која је ипак остала утицајна и у средњовековној Западној и средњовековној исламској медицини. Исламске Бимаристан болнице су рани пример државних болница.[20][21][22][23][24][25][26][27][28][29][30]

У модерно доба почињу у медицини да се појављују важни људи попут Габријеле Фалопија и Вилијама Харвија. Андреас Везалијус је био аутор једне од најутицајнијих књига о анатомији. Француски хирург Амброаз Паре се сматра једним од опева хирургије. Бактерије и микроорганизми први пут је под микроскопом посматрао Антони ван Левенхук 1676. што је представљало важно достигнуће у области микробиологије, енглески лекар Вилијам Харви описао крвоток. Херман Боерхев се понекад назива „оцем физиологије“ због примерне наставе у Лајдену и уџбеника „Institutiones Medicae“ (1708). Пјер Фаухард је назван оцем модерне стоматологије.

Модерном добу почиње са открићем Едварда Џенера који је открио вакцину против великих богиња крајем 18. века, открићем Роберта Коха о преносу болести путем бактерија и откривањем антибиотика.

После модерног доба долази све више револуционарних истраживача из Европе. Из Немачке и Аустрије долазе Рудолф Вирхов, Вилхелм Рендген, Карл Ландстеинер и Ото Леви. Из Велике Британије долазе Александар Флеминг,[31] Џозеф Листер, Франсис Крик и Флоренс Најтингејл. Шпански доктор Сантијаго Рамон и Кахал сматра се оцем модерне неуронауке. Са Новог Зеланда и из Аустралије долазе Морис Вилкинс, Ховард Флореј и Франк Бурнет. Американци, Вилијам Вилијамс Кин, Харви Вилијамс Кашинг, Вилијам Бредли Колеј, Џејмс Вотсон, италијан Салвадор Лурија, швајцарац Александар Ијерзин, јапанац Китасато Шибасабуро и вранцузи Жан-Мартен Шарко, Клод Бернар и Пол Брока такође су учинили значајна дела. Такође су значајни и радови Николаја Короткова и Вилијама Ослера.

Како су се наука и технологија развијале, медицина се све више ослањала на лекове.[32] До краја 18. века нису се само биљке и животињски делови тела користили као лекови, већ и делови људског тела и течности. Фармација је и даље већину лекова изводила из биљака. Вакцине су открили Едвард Џенер и Луј Пастер.

Први антибиотик салварсан[33][34][35] открио је Паул Ерлих.[36]

Клиничка пракса[уреди]

У клиничкој пракси лекар испитује пацијента како би извео дијагнозу, одредио превенцију или лечење болести. Однос лекар и пацијента најпре започиње проверавањем медицинске историје и картона пацијента, томе следи интервју пацијента и физички преглед. Након прегледа лекар одлучује да ли ће се радити биопсија, медицински тестови или ће прописати лек односно терапију пацијенту. Правилно информисање пацијента о чињеницама је важно за развој поверења.[37]

Компоненте медицинског интервјуа су:[38][39]

  • изношење симптома - разлог медицинске посете
  • историја болести - хронолошки поређани симптоми са њиховим објашњењем
  • активност пацијента
  • лекови које пацијент користи - важно је изнети и алергије
  • провера ранијих здравствених проблема
  • социјална историја - подаци о навикама, исхрани, алкохолу, лековима итд.
  • породична историја - списак болести које су се појављивале у породици
  • питања лекара о стању пацијента

Током физичког прегледа пацијента доктор проверава симптоме чулом додира, вида, слуха или мириса. Постоје четири акције које се користе током овог прегледа: инспекција, палпација (додир), удараљке и аускултације.[40]

Клинички преглед подразумева проучавање:

Лабораторијске анализи се могу тражити уколико је потребно.[41] Медицинска одлучивања представљају анализу резултата и постављања дијагнозе заједно са идејом шта би се могло предузети по питању лечења. Може се користити од стране примарне здравствене заштите, као и од специјалиста и може се поставити у року од неколико минута, али може и потрајати у зависности од тога да ли је пацијент хоспитализован и које су анализе потребне да се изврше.

Институције[уреди]

Савремена медицина се генерално спроводи у оквиру система здравствене заштите. Финансирана је од стране појединих влада и понекад потпомогнута од стране других организација.[42] Напредним индустријским земљама (са изузетком САД)[43][44] и многе земље у развоју пружају медицинске услуге кроз систем универзалне здравствене заштите, чији је циљ да гарантују заштиту за све преко једног обвезника система здравствене заштите или преко задруге здравственог осигурања. Намера је да се обезбеди да целокупно становништво има приступ здравственој нези на основу потреба, а не способност да се плати. Испорука може бити путем приватне лекарске праксе или од стране дрзавних болница и клиника, или добротворних организација.

Већина племенских друштава, а и неке комунистичке земље (Кина) и САД не пружају здравствену заштиту свим становницима у целини већ само онима који за то могу да плате, или су га сами осигурани (било директно или као део уговора о раду) или који могу бити покривени од стране финансирајуће владе или племена директно. Транспарентност информација је још један фактор који дефинише систем за испоруку. Приступ информацијама о условима, лечење, квалитет и цене у великој мери утиче на избор за пацијенте/потрошаче и самим тим подстицајима медицинских стручњака.[45]

Испорука[уреди]

Пружање здравствене заштите је класификовано у примарне, секундарне и терцијарне заштитне категорије. Примарне здравствене заштитне медицинске услуге пружају лекари, асистенти, медицинске сестре, практиканти или други здравствени радници који имају први контакт са пацијентом који тражи медицинско лечење или негу. Дешавају се у канцеларијама доктора, клинике, у домовима, школама, кућним посетама и другим местима близу пацијената. Око 90% медицинске посете може да се лечи од запосленика примарне здравствене заштите. То укључује лечење акутних и хроничних болести, превентивне заштите и здравственог образовања за све узрасте и оба пола.[46]

Секундарну медицинску негу пружају медицински специјалисти у њиховим канцеларијама или на клиникама или у локалним заједницама болнице за пацијента које је запосленик примарне здравствене заштите упутио на даље лечење. Препоруке су за оне пацијенте који захтева стручност и процедуре које обављају стручњаци. Ово укључује и амбулантна нега болничких служби, интензивна нега, услуге хирургије, физикална терапија, радне снаге и испоруке, ендоскопија, лабораторија и медицинске услуге итд.

Терцијарне заштитне медицинске услуге пружају специјалисти у болницама или регионалним центрима који су опремљени дијагностичким постројењима за третмане који нису доступни у локалним болницама. Ово укључује траума центре, центри за лечење опекотина, напредне услуге неонатологије, трансплантација органа, одржавање трудноће високог ризика, онкологија зрачења итд.

Задаци и подела медицине[уреди]

Задаци савремене медицине су:

  1. лечити и сузбијати болести — куративна медицина
  2. омогућити болесницима повратак у нормалан живот
  3. спречити појаву болести — превентивна медицина
  4. побољшати здравље здравих особа

Иако је постизање тих циљева повезано, ипак можемо направити начелну подјелу на куративну и превентивну медицину.

Медицина се може подијелити и на теоријску и практичну, или на специјалности (струке). Теоријске струке су анатомија, физиологија, фармакологија итд. Практичне струке се баве или болестима појединих дијелова тијела (офталмологија, урологија, оториноларингологија), или одређеним врстама пацијената (педијатрија, гинекологија), врстама болести (онкологија, инфектологија), или врстама терапијских поступака (хирургија).

Дио практичне медицине који се врши уз непосредну присутност пацијента назива се клиничка медицина (грч. клине — постеља). Њене су главне гране: дијагностика (препознавање), терапија (лијечење) и прогностика (предвиђање даљег развоја болести).

Социјална медицина се бави здравственим проблемима групе, односом појединца и групе, утицају друштвених фактора на болест и приступачношћу медицинских спознаја те настоји одстранити штетне облике друштвеног живота.

Систем медицинских спознаја који се учи на високим школама, првенствено Европе и Америке, назива се службена медицина (научна или школска). Она је, барем у својим битним дијеловима, универзална и међународна.

Основне науке[уреди]

Медицина је примењена биолошка наука која се бави проучавањем и лечењем живих организама. Реч медицина потиче од латинског и значи лек (ремедиум). Употребљава се и израз ars medica као уметност лечења. Укратко речено, медицина се бави здрављем и болешћу живих организама.

Медицина као специјалност[уреди]

Скоро свака од ових грана има своје субспецијалности које се баве искључиво само одређеним проблемима дотичне гране медицине. Ова је подела подложна даљој промени и усавршавањима, што најчешће зависи од развоја медицине током времена.

Специјалистичке гране медицине су:[52]

Обука у интерној медицини, за разлику од хируршке обуке, разликује се широм света. У Америци потребне су три године специјализације после школе медицине. У просеку у САД, доктори интерне медицине раде око 60 сати недељно, док у Великој Британији по закону сада раде око 48 сати недељно.

Постоји и подела на:

Референце[уреди]

  1. „Medicine, n.1”. OED Online. Oxford University Press. 2014. Приступљено 8. 11. 2014. 
  2. „Medicine”. Oxford Dictionaries Online. Oxford University Press. Приступљено 8. 11. 2014. 
  3. Etymology: лат. medicina, from ars medicina "the medical art", from medicus "physician". (Etym.Online) Cf. mederi "to heal", etym. "know the best course for," from Proto-Indo-European language base *med- "to measure, limit. Cf. Greek medos "counsel, plan", Avestan vi-mad "physician"
  4. "Medicine" Online Etymology Dictionary
  5. „Dictionary, medicine”. Приступљено 2. 12. 2013. 
  6. Colquhoun, D; Novella, Steven (2013). „Acupuncture is a theatrical placebo: the end of a myth” (PDF). Anesthesia & Analgesia. 116 (6): 1360—1363. PMID 23709076. doi:10.1213/ANE.0b013e31828f2d5e. 
  7. „Acupuncture (PDQ®)”. National Cancer Institute. Приступљено 15. 9. 2013. 
  8. 8,0 8,1 Grammaticos PC, Diamantis A (2008). „Useful known and unknown views of the father of modern medicine, Hippocrates and his teacher Democritus”. Hell J Nucl Med. 11 (1): 2—4. PMID 18392218. 
  9. 9,0 9,1 The father of modern medicine: the first research of the physical factor of tetanus, European Society of Clinical Microbiology and Infectious Diseases
  10. Ackerknecht (1982). стр. 22.
  11. Hong, Francis (2004). „History of Medicine in China” (PDF). McGill Journal of Medicine. 8 (1): 7984. 
  12. Unschuld, Pual (2003). Huang Di Nei Jing: Nature, Knowledge, Imagery in an Ancient Chinese Medical Text. University of California Press. стр. ix. ISBN 978-0-520-92849-7. 
  13. Singh, A.; Sarangi, D. (2003). „We need to think and act”. Indian Journal of Plastic Surgery. 36 (1): 53—54. 
  14. Rana RE, Arora BS (2002). „History of Plastic Surgery in India”. Journal of Postgraduate Medicine. 48 (1): 76—8. PMID 12082339. 
  15. Saraf, Sanjay; Parihar, Ravi S. (2007). „Sushruta: The first Plastic Surgeon in 600 B.C”. The Internet Journal of Plastic Surgery. 4. ISSN 1528-8293. doi:10.5580/1456#sthash.mkTSe3sP.dpuf. Приступљено 12. 11. 2012. 
  16. Aluvihare, Arjuna (November 1993) "Rohal Kramaya Lovata Dhayadha Kale Sri Lankikayo" Vidhusara Science Magazine.
  17. Resource Mobilization in Sri Lanka's Health Sector – Rannan-Eliya, Ravi P. & De Mel, Nishan, Harvard School of Public Health & Health Policy Programme, Institute of Policy Studies, February 1997, Page 19. Accessed 22 February 2008.
  18. Garrison, Fielding H. (1966). History of Medicine. Philadelphia: W.B. Saunders Company. стр. 97. 
  19. Martí-Ibáñez, Félix (1961). A Prelude to Medical History. New York: MD Publications, Inc. стр. 90. Library of Congress ID: 61-11617. 
  20. Becka, J (1980). „The father of medicine, Avicenna, in our science and culture: Abu Ali ibn Sina (980–1037) (Czech title: Otec lékarů Avicenna v nasí vĕdĕ a kulture)”. Cas Lek Cesk. 119 (1): 17—23. PMID 6989499. 
  21. „"The Canon of Medicine" (work by Avicenna)”. Encyclopædia Britannica. 2008. Приступљено 12. 3. 2017. 
  22. Ahmad, Z. (St Thomas' Hospital) (2007). „Al-Zahrawi – The Father of Surgery”. ANZ Journal of Surgery. 77 (Suppl. 1): A83. doi:10.1111/j.1445-2197.2007.04130_8.x. 
  23. Abdel-Halim RE (2006). „Contributions of Muhadhdhab Al-Deen Al-Baghdadi to the progress of medicine and urology. A study and translations from his book Al-Mukhtar”. Saudi medical journal. 27 (11): 1631—1641. PMID 17106533. 
  24. „Chairman's Reflections: Traditional Medicine Among Gulf Arabs, Part II: Blood-letting”. Heart Views. 5 (2): 74–85[80]. 2004. 
  25. Martín-Araguz A, Bustamante-Martínez C, Fernández-Armayor AV, Moreno-Martínez JM (1. 5. 2002). „Neuroscience in al-Andalus and its influence on medieval scholastic medicine”. Revista de neurología. 34 (9): 877—892. PMID 12134355. 
  26. Tschanz, David W. (2003). „Arab(?) Roots of European Medicine”. Heart Views. 4 (2).  copy
  27. Pormann, Peter E.; Smith, E. Savage (2007). Medieval Islamic medicine. Washington DC: Georgetown University. стр. 10,43—45. OL 12911905W. 
  28. Muhammad Jawad Fadlallah. Imam ar-Ridha', A Historical and Biographical Research. Al-islam.org. Yasin T. Al-Jibouri. Приступљено 18. 6. 2014. 
  29. Micheau, Françoise. „The Scientific Institutions in the Medieval Near East”: 991—2. , in (Morelon & Rashed (1996). стр. 985–1007.)
  30. Barrett, Peter (2004). Science and Theology Since Copernicus: The Search for Understanding. Continuum International Publishing Group. стр. 18. ISBN 978-0-567-08969-4. 
  31. Cooper, Peter (2004). „Medicinal properties of body parts”. The Pharmaceutical Journal. 273 (7330): 900—902. 
  32. Ezzo J, Bausell B, Moerman DE, Berman B, Hadhazy V (2001). „Reviewing the reviews. How strong is the evidence? How clear are the conclusions?”. Int J Technol Assess Health Care. 17 (4): 457—466. PMID 11758290. 
  33. Gibaud, Stéphane; Jaouen, Gérard (2010). „Arsenic - based drugs: from Fowler's solution to modern anticancer chemotherapy”. Topics in Organometallic Chemistry. Topics in Organometallic Chemistry. 32: 1—20. ISBN 978-3-642-13184-4. doi:10.1007/978-3-642-13185-1_1. 
  34. „Salvarsan”. Chemical & Engineering News. Приступљено 1. 2. 2010. 
  35. „A Handbook of Useful Drugs”. American Medical Association. 1913. Приступљено 17. 8. 2010. 
  36. The Nobel Prize in Physiology or Medicine 1908, Paul Erlich - Biography
  37. WHO (2002). „Traditional medicine: growing needs and potential”. Dept. of Essential Drugs and Medicines Policy. World Health Organization. 
  38. Coulehan JL, Block MR (2005). The Medical Interview: Mastering Skills for Clinical Practice (5th изд.). F. A. Davis. ISBN 978-0-8036-1246-4. OCLC 232304023. 
  39. Addison K, Braden JH, Cupp JE, Emmert D, Hall LA, Hall T, Hess B, Kohn D, Kruse MT, McLendon K, McQueary J, Musa D, Olenik KL, Quinsey CA, Reynolds R, Servais C, Watters A, Wiedemann LA, Wilkins M, Wills M, Vogt NE (2005). „Update: Guidelines for Defining the Legal Health Record for Disclosure Purposes”. Journal of AHIMA. 78 (8): 64A—G. PMID 16245584. Архивирано из оригинала на датум 9. 3. 2008. 
  40. „Assessing patients effectively: Here's how to do the basic four techniques”. Nursing2014. 
  41. Grembowski DE, Diehr P, Novak LC (2000). „Measuring the "managedness" and covered benefits of health plans”. Health Serv Res. 35 (3): 707—34. PMC 1089144Слободан приступ. PMID 10966092. 
  42. Blainey, Geoffrey (2011). A Short History of Christianity. Penguin Viking. OCLC 793902685. 
  43. „Insuring America's Health: Principles and Recommendations”. Institute of Medicine at the National Academies of Science. 14. 1. 2004. 
  44. „The Case For Single Payer, Universal Health Care for the United States”. Cthealth.server101.com. Приступљено 4. 5. 2009. 
  45. Martin Sipkoff (2004). „Transparency called key to uniting cost control, quality improvement”. Managed Care. 
  46. Laokri S, Weil O, Drabo KM, Dembelé SM, Kafando B, Dujardin B (2013). „Removal of user fees no guarantee of universal health coverage: observations from Burkina Faso”. Bull. World Health Organ. 91 (4): 277—82. PMC 3629451Слободан приступ. PMID 23599551. doi:10.2471/BLT.12.110015. 
  47. Susan Standring, ур. (2009) [1858]. Gray's anatomy: The Anatomical Basis of Clinical Practice, Expert Consult. illustrated by Richard E. M. Moore (40 изд.). Churchill Livingstone. ISBN 978-0-443-06684-9. 
  48. Михаљ, Марија; Обрадовић, Даница (2000). Општа анатомија. Нови Сад. ISBN 978-86-489-0276-4. 
  49. Thomas J. Kindt; Richard A. Goldsby; Barbara Anne Osborne; Janis Kuby (2006). Kuby Immunology (6 изд.). New York: W H Freeman and company. ISBN 1429202114. 
  50. Guyton, Arthur C.; Hall, John E. (1999). Медицинска физиологија,. Београд: Савремена администрација. ISBN 978-86-387-0599-3. 
  51. . ISBN 978-86-7434-003-5.  Непознати параметар |аутхор2= игнорисан (помоћ); Непознати параметар |титле= игнорисан (помоћ); Непознати параметар |лоцатион= игнорисан (помоћ); Непознати параметар |аутхор1= игнорисан (помоћ); Непознати параметар |аутхор5= игнорисан (помоћ); Непознати параметар |аутхор7= игнорисан (помоћ); Непознати параметар |аутхор6= игнорисан (помоћ); Непознати параметар |аутхор3= игнорисан (помоћ); Непознати параметар |публисхер= игнорисан (помоћ); Непознати параметар |аутхор4= игнорисан (помоћ); Непознати параметар |yеар= игнорисан (помоћ); Непознати параметар |иссуе= игнорисан (помоћ); Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
  52. „The Royal Australasian College of Physicians: What are Physicians?”. Royal Australasian College of Physicians. Архивирано из оригинала на датум 6. 3. 2008. Приступљено 5. 2. 2008. 

Литература[уреди]

  • Garrison, Fielding H. (1966). History of Medicine. Philadelphia: W.B. Saunders Company. стр. 97. 


Спољашње везе[уреди]