Медицинске специјалности

С Википедије, слободне енциклопедије

Медицинске специјалности посебне су гране медицине које се у свакој земљи, посебним правилником, утврђују одлуком Министарства здравља.[1]

Правилник о специјализацијама[уреди | уреди извор]

Правилником о специјализацијама и ужим специјализацијама здравствених радника и здравствених сарадника утврђује се:

  • Врста специјализација и ужих специјализација
  • Дужина трајање специјализације и садржина специјализација и ужих специјализација
  • Програм обављања специјализација, односно ужих специјализација
  • Начин обављања специјалистичког стажа и полагање специјалистичког испита
  • Састав и рад испитних комисија
  • Услови које морају испуњавати здравствене установе и приватна пракса, односно, Агенција за лекове и медицинска средства Србије, за обављање специјалистичког стажа
  • Услови и начин признавања времена проведеног на раду као дела специјалистичког стажа
  • Образац индекса и дипломе о положеном специјалистичком испиту, односно положеном испиту из уже специјализације.

Специјализације за докторе медицине[уреди | уреди извор]

Доктори медицине могу уписати и усавршавати се (специјализовати) у следећим гранама медицине, односно областима здравствене заштите, које трају од три до шест година:[2]

  1. интерна медицина, као део клиничке односно куративне медицине школује лекаре који проучавају, препознају и лече неоперативним методама и спречавају настанак унутрашњих болести (болести срца, крви и крвних судова, органа за варење, плућа и др).
  2. интернистичка онкологија или медиицинска онкологија, независна је специјализација или субспецијализација интерне медицине призната широм Европске уније, Швајцарске, САД, Јапана, Кине, Јужне Америке и велики број других земаља у свету, која шклује кадар који је медицине, усмерена на лечење малигних болести.[3]
  3. инфектологија, школује кадар за посебну грану интерне медицине која се бави инфекцијом (локализованим инфективним променама) и инфективним (заразним) болестим, као раширеним (дисеминованим) инфективним процесом.[4]
  4. педијатрија, школује кадар за посебну грану интерне медицине која је дефинисана објектом свог интереса − дететом, од његовог рођења до краја адолесценције.[5]
  5. неурологија, школује кадар који се бави нервним системом, који укључује мозак , кичмену мождину и нерве и лечи мождане ударе, туморе мозга и кичме, епилепсију, Паркинсонову болест и Алцхајмерову болест.
  6. психијатрија;
  7. дечја неурологија;
  8. дечја и адолесцентна психијатрија;
  9. гинекологија и акушерство;
  10. општа хирургија;
  11. абдоминална хирургија;
  12. васкуларна хирургија;
  13. грудна хирургија;
  14. ортопедска хирургија и трауматологија;
  15. дечја хирургија;
  16. неурохирургија;
  17. пластична, реконструктивна и естетска хирургија, коју неки називају и естетска хирургија школује кадар који обнавља или поправљају кожу, лице, руке, груди или других делова тела, након након повреде, болести или из козметичких разлога.
  18. максилофацијална хирургија;
  19. урологија;
  20. кардиохирургија;
  21. Анестезиолози
    ургентна медицина;
  22. анестезиологија, реаниматологија и интензивна терапија, школује кадрове једне од примењених грана медицине која се у пракси бави „искључењем бола“ и „медикаментним изазивањем сна“ (анестезија) као и лечење врло сложених стања везаних за појам "интензивног лечења".[6]
  23. оториноларингологија, школује кадар који се бави лечењем болести ушију , носа, грла, синуса, главе, врата и респираторног система и реконструктивном и пластичном хирургијом главе и врата.
  24. офталмологија;
  25. дерматовенерологија, школује лекаре који лече проблема са кожом, косом, ноктима и стања изазвана полним инфекцијама.
  26. физикална медицина и рехабилитација;
  27. општа медицина;
  28. медицина рада;
  29. радиологија;
  30. радијациона онкологија;
  31. нуклеарна медицина;
  32. патологија, школује лекаре који се баве идентификацијом узрока болести испитивањем телесних ткива и течности под микроскопом.
  33. судска медицина;
  34. медицинска микробиологија;
  35. клиничка биохемија;
  36. клиничка фармакологија;
  37. лабораторијска медицина;
  38. имунологија;
  39. хигијена;
  40. епидемиологија;
  41. социјална медицина;
  42. спортска медицина;
  43. трансфузијска медицина;
  44. ваздухопловна медицина;
  45. медицинска статистика и информатика;
  46. палијативно збрињавање,
  47. алергологија, школује кадар за посебну грану интерне медицине која лечи поремећаје имуног система као што су астма, екцем, алергије на храну, алергије на убоде инсеката и неке аутоимуне болести.

Специјализације за докторе стоматологије[уреди | уреди извор]

Доктори стоматологије могу уписати и усавршавати се (специјализовати) у следећим гранама стоматологије, односно областима здравствене заштите, које трају од три до пет година:

  1. превентивна и дечја стоматологија;
  2. болести зуба и ендодонција;
  3. стоматолошка протетика;
  4. парадонтологија и орална медицина;
  5. ортопедија вилица;
  6. орална хирургија;
  7. максилофацијална хирургија ,
  8. медицинска статистика и информатика.

Специјализације за дипломиране фармацеуте и магистре фармације[уреди | уреди извор]

Дипломирани фармацеути и магистри фармације могу уписати и усавршавати се (специјализовати) у следећим гранама фармације, односно областима здравствене заштите, које трају од две до четири година:

  1. клиничка фармација;
  2. медицинска биохемија;
  3. токсиколошка хемија;
  4. санитарна хемија;
  5. испитивање и контрола лекова;
  6. фармакотерапија;
  7. фармацеутска технологија;
  8. контрола и примена лековитих биљака;
  9. социјална фармација;
  10. медицинска статистика и информатика.

Специјализације за дипломиране фармацеуте - медицинске биохемичаре и магистре фармације[уреди | уреди извор]

Дипломирани фармацеути - медицински биохемичари и магистри фармације - медицински биохемичари могу уписати и усавршавати се (специјализовати) у следећим гранама фармације, односно областима здравствене заштите, које трају од три до четири година:

  1. фармакотерапија;
  2. медицинска биохемија;
  3. санитарна хемија;
  4. токсиколошка хемија;
  5. медицинска статистика и информатика.

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ Закона о здравственој заштити (Службени гласник РС, бр. 107/05, 72/09 - др. закон, 88/10, 99/10, 57/11, 110/12 - УС и 119/12)
  2. ^ Whitbourne, Kathryn. „Different Types of Doctors: Find the Specialist You Need”. WebMD (на језику: енглески). Приступљено 2022-12-01. 
  3. ^ „Djelatnost – Internistička onkologija” (на језику: хрватски). Приступљено 2022-12-02. 
  4. ^ Friedrich Hofmann, Friedrich-Wilhelm Tiller: Praktische Infektiologie - Erreger/Diagnose/Therapie/Prävention, ecomed Verlagsgesellschaft, Landsberg. 2001. ISBN 978-3-609-63333-6.
  5. ^ Duffin, Jacalyn (2010). History of Medicine, Second Edition: A Scandalously Short Introduction. University of Toronto Press.
  6. ^ „What is Anesthesiology”. web.archive.org. 2016-12-21. Архивирано из оригинала на датум 21. 12. 2016. Приступљено 2022-12-01. 

Литература[уреди | уреди извор]

  • Smith, Margot W. Physician's Specialties and Medical Trade Areas: An Application of Central Place Theory. Papers and Proceedings of Applied Geography Conferences, Vol. 9, West Point NY 1986.
  • Smith, Margot W. A Guide to the Delineation of Medical Care Regions, Medical Trade Areas and Hospital Service Areas. Public Health Reports, 94:3:247 May 1979
  • Smith, Margot W. The Economics of Physician Location, Western Regional Conference, American Association of Geographers, Chicago, Illinois, 1979
  • Smith, Margot W. The Distribution of Medical Care in Central California: a Social and Economic Analysis, Thesis, School of Public Health, University of California, Berkeley, 1977 - 1004 pages

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Медији везани за чланак Медицинске специјалности на Викимедијиној остави