Медицински асистирана репродукција

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Медицински асистирана репродукција
Blausen 0060 AssistedReproductiveTechnology.png
Слика приказује интрацитоплазматско убризгавање сперме, у склопу примерне медицински асистиране репродукције
MeSHD027724

Медицински асистирана репродукција (акроним МАР) је специфична, област људског живота заснована на зачећу новог живота и омогућавању рођење детета, будућег новог човека. Развојем науке, омогућио је настанак новије медицинске области у којој је медицински асистирана репродукција постала индустрија која на глобалном нивоу доноси милијарде долара, због своје све веће доступности.[1] Њена појава наметнула је за стручњаке у области медицинског права, и права уопште, потребу да се у друштву обезбеди једнако поштовање и брига за све појединце који желе да се остваре као родитељи, али и да се без разлике поштовање како већ рођене деце, тако и деце која тек треба да буду рођена.[2]

Дефиниција СЗО[уреди]

Светска здравствена организација медицинску асистирану репродукцију (енг. Assisted Reproductive Technology) дефинише као појам који обухвата

Историја[уреди]

Област медицински асистиране репродукције почела је да се развија пре више од пола века, и до данас су њене могућности постале изузетно велике и све рапрострањеније.

На ову проблематику међу првима у свету указао и др Петар Радовић, још 1967. године на Петом конгресу гинеколога акушера у Сиднеју, када је говорио о могућностима трансплантације оплођене јајне ћелије у хуманој репродукцији, односно подразумевала могућност да мушкарац добије своје биолошко дете, док би његова супруга имала улогу гестацијске мајке.[2][4] Наиме, његова идеја је подразумевала проналажење донора јајне ћелије, а затим инсеминацију генетским материјалом мушкарца чија жена је неплодна. Након тога, извршио би се трансфер оплођене јајне ћелије у тело жене која не може природним путем да остане у другом стању.[2]

Међутим како се наводи у свим енциклопедијама, све је почело од Роберта Едвардса и Патрика Стептоа, који с неизоставно и истовремено помињу као први научници који су успели да, сада већ превише пута употребљену, синтагму „беба из епрувете“, реализују 25. јула 1978. рођењем детета. Овај огроман корак у науци и човечанству који се приписује Роберте Едвардсу и Патрику Стептону, потврђен је 2010. године, доделом Нобелова награда за медицину или физиологију професору Роберту Едвардсу (али не и Стептоу, јер се Нобелова награда не додељује постхумно) за развој „in vitro” фертилизације.[2]

Основне информације[уреди]

Живимо у време када се велики број држава сусреће са ниским природним прираштајем, што нужно намеће размишљање да будући родитељи желе могућност контролисања карактеристика будућег потомства. Поред тога, данашње време наметнуло је потпуно погрешну слику људима, да је новцем могуће све платити, па тако, уколико је за потребе медицински асистиране репродукције потребно издвојити одређену суму новца, која никада није мала, врло вероватно да ће лица која се подвргавају поступку очекивати да им плаћање пружи слободу да искористе научна достигнућа онако како они желе.[5]

Генетски скрининг узимањем амниоцентезе или узорковањем хорионског вилуса у економски напредним земљама света, нуди женама старије животне доби, мајкама или родитељима за које се зна да су носиоци наследних поремећаја, да роде здраво потомство. Међутим и поред тих могућности неки потенцијални родитељи радије не желе за то да знају, и у многим случајевима одлучују да неће абортирати, без обзира на све последице.

Међутим развој медицинске праксе непрестано расте, и то ће по свему судећи и надаље чинити. Могућности за одобар родитеља и фетуса сигурно ће се повећати, захваљујући довршеном мапирању људског генома и увелико побољшаној ефикасности досадашњих испитивања. Поред откривања више генетских болести, нове могућности селекције (не улазећи у правне дилеме) могу бити у стању и да открију све већи број генетских маркера који статистички корелирају с присуством (или одсуством) одређених наследних пожељних особина (на пример, пола, висине, виткости, дуговечности и можда чак темперамент и на крају интелигенција). За родитеље који су вољни прекинути и покушати поново, пренатални скрининг у начелу би се ова истраживања могла употребити за покушај постизања „бољег детета" - а не само детета без болести. Али у пракси је такав приступ - чак и остављајући етичка питања по страни - за сада неизводив из научних разлога. Наиме ни једна генетска селекција не може се „оптимизирати“ изван онога што су родитељи дали плоду. Чак и да је то за сада могуће, био би потребан огроман број „пробних трудноћа" да би се добила „оптимална беба" за било коју полигену особину. Из свих ових разлога овај приступ за сада треба сматрати наизглед добрим, и за сада се он може разматрати само као реална могућност у будућности.

Правна регулатива[уреди]

Да би се избегле било какве манипулације око избора пола или других карактеристика детета Закон о биомедицински потпомогнутој оплодњи многих земаља света изричито забрањује оплодњу јајне ћелије „посебним избором семених ћелија које су посебно изабране да би се родило дете одређеног пола“, односно предузимање других поступака који повећавају могућност да ембрион буде одређеног пола.[6]

Такође у многим законодавствима забрањени су и поступци којима се повећава или обезбеђује могућност да се у „in vitro” ембриону може одредити пол. Једини изузетак када је дозвољено предузимати радње у циљу избора пола будућег детета предвиђен је за случај да „се на тај начин спречава настанак тешке наследне болести која је у вези са полом детета“. Такође законодавци многих земаља забрањују и спровођење преимплантационе генетске дијагностике, као средства и одабир гамета, односно ембриона одређеног пола, као и вештачку модификацију, односно промену генетске основе репродуктивних ћелија или ембриона ради промене генетске основе детета у циљу бирања пола детета у поступку медицински асистиране репродукције.[7][8]

Правна регулатива у појединим земљама[уреди]

Преимплантациона генетска дијагностика је у већини европских земаља и других већих земаља законски дозвољена и јасно регулисан. Италија је једна од ретких земаља која правно забрањује преимплантациону генетску дијагностику (ПГД ), док се она не спроводи у Ирској и Луксембургу из других разлога.

Земља Дијагноза наследних болести Анеуплоиди - скрининг Избор имунокомпатибилних ембриона Избор пола Други разлози (нпр избор аномалије)
Немачка не да не не не
Аустрија да[9] не не не да
Швајцарска да да не не не
Белгија да да да не не
Кина да да не не
Данска да да
Луксембург да не да
Индија да да не
Ирска
Израел да да да
Италија не не не не не
Јапан да не не
Луксембург
Холандија да да не не
Норвешка да да
Португалија да да да
Шведска да да
Шпанија да да
Јужна Африка да да не
Уједињено Краљевство да да да не
САД да да да да да

Правна регулатива у Србији[уреди]

Делатност медицински асистиранe репродукцијe (МАР) према Закону о МАР Републике Србије обухвата тестирање, добијање, обраду, замрзавање, одмрзавање, очување, складиштење и дистрибуцију репродуктивних ћелија, зигота и ембриона, као и увоз, односно извоз репродуктивних ћелија.[10]

У оквиру делатности МАР закон предвиђа спровођење ових поступака:

Унутар телесно оплођење
  • уношење семених ћелија у полне органе жене,
  • уношење јајних ћелија заједно са семеним ћелијама у полне органе жене.[10]
Вантелесно оплођење

Ово оплођење подразумева спајање јајних и семених ћелија изван тела жене у циљу стварања зигота, односно ембриона и преношење истих у полне органе жене.[10]

Преимплантациона генетска дијагностика[уреди]

Фазе у „ин витро” фертилизација (ИВФ)

Преимплантациона генетска дијагностика (акроним ПГД) једна је од области медицинске генетика која подразумева анализу гена или хромозома ембриона код „ин витро” фертилизација (акроним ИВФ), која се врши пре трансфера оплођене јајне ћелију материцу.[11][12]

Поступак преимплантационе генетске дијагностике, омогућава родитељима да спрече имплантацију ембриона за који се утврди да поседује неке генетске или наследне болести. Понекад је неопходно утврдити и пол, из разлога што се одређене болести преносе само на мушко или женско потомство (што по заговорницима равноправности полова може озбиљно угрозити дугогодишњу борбу за равноправан положај женске и мушке деце)[13] На овај начин, омогућен је избор пола детета, не само у случају када постоји ризик од преношења болести за које је познато да се преносе само на мушко или женско потомство, већ и у случају где постоји посебан ризик од неких болести које су карактеристичне за један пол.[2] На пример, у породицама где су жене оболевале од рака дојке и где је и сама жена која је укључена у медицински асистирану репродукцију оболела, те постоји велика вероватноћа да је носилац тог гена, преимплантациона генетска дијагностика се може извршити како би се избегло женско потомство.[14]

Уколико све ово буде праћено и значајним смањењем трошкова који преимплантациона генетска дијагностика подразумева, сасвим извесно овај поступак може послужити за рађање „боље (здравије) деце“.[15]

Види још[уреди]

Извори[уреди]

  1. ^ „Donacija reproduktivnih ćelija i embriona – kome, kada i zašto?”. Šansa za roditeljstvo rs. 22. 5. 2017. Приступљено 23. 1. 2020. 
  2. 2,0 2,1 2,2 2,3 2,4 Sandra Samardžić, Prava deteta u oblasti medicinski asistirane reprodukcije, Doktorska disertacija. Pravni fakultet Novi Sad, 2018.
  3. ^ F. Zegers-Hochschild, G. D. Adamson, J. de Mouzon, O. Ishihara, R. Mansour, K. Nygren, E. Sullivan, S. Vanderpoel, “International Committee for Monitoring Assisted Reproductive Technology (ICMART) and the World Health Organization (WHO) revised glossary of ART terminology, 2009”, Fertility and Sterility, Vol. 92, 5/2009, 1520-1524
  4. ^ Љиљана Мирковић, Миомир Крстић, Драгољуб Пантовић, Будимир Павловић, Војислав Жижић, „Идеја Петра Радовића о трансплантацији оплођене јајне ћелије у хуманој репродукцији“, Српски архив за целокупно лекарство, 7-8/2002, 290-292.
  5. ^ Marilyn H. Karfeld, “Selecting a Baby's Gender Raises Ethical Problems”, Cleveland Jewish News, Sept. 25, 1998, 19-20.
  6. ^ Sandra Samardžić, Prava deteta u oblasti medicinski asistirane reprodukcije, Doktorska disertacija. Pravni fakultet Novi Sad, 2018. стр.105-110.
  7. ^ Roger Brownsword, “Happy Families, Consenting Couples, and Children with Dignity: Sex Selectionand Saviour Siblings”, Child and Family Law Quarterly., Vol. 17, 4/2005, 459.
  8. ^ T. Baldwin, “Reproductive Liberty and Elitist Contempt: Reply to John Harris”, Journal of Medical Ethics, Vol. 31, 5/2005, 288.
  9. ^ „Bestimmung zur Präimplantationsdiagnostik im Fortpflanzungsmedizingesetz 2015”. RIS (на језику: немачки). Bundeskanzleramt. Приступљено 2017-09-26. 
  10. 10,0 10,1 10,2 Zakon o biomedicinski potpomognutoj oplodnji ("Sl. glasnik RS", br. 40/2017 i 113/2017 - dr. zakon)
  11. ^ Sullivan-Pyke, C; Dokras, A (March 2018). "Preimplantation Genetic Screening and Preimplantation Genetic Diagnosis". Obstetrics and Gynecology Clinics of North America. 45 (1): 113–125.
  12. ^ Daniela Reitz: Wunschkinder. Präimplantationsdiagnostik aus der Perspektive der Prinzipienethik und der feministischen Ethik, Edition Ethik Band 8, Edition Ruprecht, Göttingen 2011, ISBN 978-3-7675-7139-6.
  13. ^ Brigit Toebes, “Sex Selection under International Human Rights Law”, Medical Law International, Vol. 9, 3/2008, 197.
  14. ^ Додатак 2 Закона о хуманој фертилизацији и ембриологији Уједињеног Краљевства из 1990. године, са новим одредбама (1ZA - 1ZC) из 2008.
  15. ^ Beyond Therapy: Biotechnology and the Pursuit of Happiness, Chapter 2, Better Children, bioethicsarchive.georgetown.edu Приступљено:20.1.2020.

Спољашње везе[уреди]

Star of life.svgМолимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).