Медијци

С Википедије, слободне енциклопедије

Међанско царство по Херодоту

Међани (Медијци), народ индоевропског порекла који је у старом веку насељавао западни део Иранска висија, Медију. У 8. и 7. веку п. н. е. били су под влашћу Асирије.[1][2][3] Њене власти ослободили су се 605. године п. н. е. и под краљем Кијаксaром основали своју државу. Око 550. године п. н. е. пали су под власт Персијанаца под Киром Великим.[4]

Племена[уреди | уреди извор]

Према Херодотовим Историјама, постојало је шест медијских племена.[5] Тих шест племена живело је у самој Медији, троугластој области између Раге, Аспадане и Екбатане.[6] У данашњем Ирану,[7] то је област између Техерана, Исфахана и Хамадана, респективно. Од медијских племена, Маги су боравили у Раги,[8] савременом Техерану.[9] Они су били из свете касте која је служила духовним потребама Медијаца.[10] Племе Паретацени је живело у и око Аспадане, модерног Исфахана,[6][11][12] Аризанти су живели у Кашану и око њега (провинција Исфахан),[6] а племе Бузае је живело у и око будуће медијске престонице Екбатане, у близини модерног Хамадана.[6] Струхати и Будији су живели у селима у Медијском троуглу.[13]

Историја[уреди | уреди извор]

Међани, који су живели у области античке Екбатане, знатно чешће се спомињу у асирским изворима. Они су се и географски налазили ближе Асирији те су често били мета асирских похода. Асирски краљеви разликовали су две групе Међана: унутар и ван царства. Међански владар Кијаксар, заједно са вавилонским владарем, учествовао је у походу на Ниниву. Међутим, користи од пада Асирије имали су само Вавилоњани који су основали Нововавилонско царство. Кијаксар се, након пљачке асирских градова, повукао у своју земљу и до 585. године п. н. е. проширио своју власт до источне Анадолије улазећи у сукоб са лидијским владаром Крезом. Река Кизил чинила је границу двеју држава. И поред недостатка конкретних доказа, верује се да је Међанско царство имало неку врсту хегемоније над персијском државом. Овај став заснива се на основу дела познијих античких писаца – Херодота, Ктезије и др.

Оснивач Персијског царства био је Кир од Персије/Аншана. Киров цилиндар доказ је да је Кир потицао од лозе локалних владара. Антички писци (Херодот и Ктезије) наводе да је Персија била вазална међанска држава. Ови наводи нису потврђени археолошким налазима. Даље, антички писци говоре о побуни коју је Кир, медијски вазал, подигао против међанског краља Астијага. Побуна је завршена заробљавањем међанског краља и преносом власти из Ектабане у персијски центар. Ектабана је постала престоница међанске сатрапије. Победом над Астијагом, Кир је потпуно преузео међанске територије. Персија се простирала од реке Халис до источног Ирана.

Митологија[уреди | уреди извор]

У грчком миту о Јасону и Аргонаутима, Медеја је ћерка краља Ејета из Колхиде и унука по оцу бога сунца Хелија.[14] Након неуспелог брака са Јасоном док је била у Коринту, из једног од неколико разлога у зависности од верзије,[15] она се удаје за атинског краља Егеја и рађа сина Меда. Након што није успела да натера Егеја да убије свог старијег сина Тезеја, она и њен син су побегли у Аријану, где су Међани преузели своје име по њој, према неколико грчких и каснијих римских извештаја, укључујући Паусанијин Опис Грчке (1. век).[16] Према другим верзијама, као на пример у Страбоновој Geographica (1. век) и Јустиновом Epitoma Historiarum Philippicarum (2. или 3. век), вратила се кући да са својим мужем Јасоном осваја суседне земље, од којих је једна добила име по њој; док једна друга верзија коју је Диодор са Сицилије пренео у Bibliotheca Historica (1. век пре) наводи да се након изгнанства удала за азијског краља и родила Медуса, коме су се веома дивили због његове храбрости, по коме су и узели име.[17]

Култура и друштво[уреди | уреди извор]

Грчке референце на „Медијце“ не праве јасну разлику између „Персијанаца“ и „Медијанаца“; заправо, за Грка да постне „превише блиско повезан са иранском културом“ значило је „да постане медијанизован, а не персијанизован“.[18] Медијанско краљевство је била краткотрајна иранска држава, писани и археолошки извори тог периода су ретки и мало се зна о медијској култури која је ипак дала „дубок и трајан допринос ширем свету иранске културе“.[19]

Језик[уреди | уреди извор]

Медијци су говорили медијским језиком, који је био староирански језик. Страбонова Geographica (завршена у раном првом веку) помиње сродност медијског са другим иранским језицима: „Име Аријана је даље проширено на део Персије и Медије, као и на Бактријце и Согдијце на северу, јер они говоре приближно истим језиком, али са малим варијацијама“.[20]

Није доказано да је оригинални дешифровани текст написан на медијанском језику. Сугерише се да је слично каснијој иранској пракси чувања архиве писаних докумената у Ахеменидском Ирану, постојало и одржавање архиве од стране медијанске владе у њиховој престоници Екбатани. Постоје примери „медијске књижевности“ пронађени у потоњим записима. Један је, према Херодоту, да је медијски краљ Деиоцес, који се појавио као судија, донео пресуду о разлозима који су поднети у писаној форми. Постоји и Динонов извештај о постојању „медијских дворских песника“.[21] Медијанска књижевност је део „староиранске књижевности“ (укључујући и хотаносашку, староперсијску, авестијску), јер је ова њихова иранска припадност експлицитна и у древним текстовима, као што је Херодотов извештај[22] да су многи народи, укључујући Медијце, били „универзално звани иранцима“.[23]

Речи медијанског порекла појављују се у разним другим иранским дијалектима, укључујући староперсијски. Карактеристика староперсијских натписа је велики број речи и имена из других језика и медијски језик у том погледу заузима посебно место из историјских разлога.[24] Медијанске речи у староперсијским текстовима, чије се медијско порекло може утврдити „фонетичким критеријумима“,[24] појављују се „чешће међу краљевским титулама и међу терминима у канцеларијским, војним и судским пословима“.[24]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Parpola, Simo (1970). Neo-Assyrian Toponyms. Kevaeler: Butzon & Bercker. стр. 230-231. 
  2. ^ Encyclopædia Britannica Online Media (ancient region, Iran)
  3. ^ Kuz'mina, Elena E. (2007), The origin of the Indo-Iranians, J. P. Mallory (ed.), BRILL, стр. 303, ISBN 978-90-04-16054-5 
  4. ^ „MEDIA”. Encyclopaedia Iranica (на језику: енглески). Приступљено 2017-08-17. 
  5. ^ Herodotus 1.101
  6. ^ а б в г Gershevitch, I. (1985). The Cambridge History of Iran. Cambridge University Press. стр. 75. ISBN 978-0-521-20091-2. 
  7. ^ (Diaconus), Leo (2005). The History of Leo the Deacon: Byzantine Military Expansion in the Tenth Century (на језику: енглески). Dumbarton Oaks. стр. 204. ISBN 9780884023241. 
  8. ^ Boyce, Mary (1982). A History of Zoroastrianism: Volume II: Under the Achaemenians. BRILL. ISBN 978-90-04-06506-2. 
  9. ^ Zumerchik, John; Danver, Steven Laurence (2010). Seas and Waterways of the World: An Encyclopedia of History, Uses, and Issues. ABC-CLIO. ISBN 978-1-85109-711-1. 
  10. ^ Sabourin, Leopold (1973). Priesthood. Brill Archive. GGKEY:ZRNUJJQ6GG2. 
  11. ^ Travels in Luristan and Arabistan. J. Madden and Company. 1845. стр. 312. 
  12. ^ Christensen, Peter (1993). The Decline of Iranshahr: Irrigation and Environments in the History of the Middle East, 500 B.C. to A.D. 1500. Museum Tusculanum Press. стр. 131. ISBN 978-87-7289-259-7. 
  13. ^ Thomson, James Oliver (1948). History of Ancient Geography. Biblo & Tannen Publishers. стр. 292. ISBN 978-0-8196-0143-8. 
  14. ^ Hesiod, 700 BC: Theogony, pp. 993–1002
  15. ^ Ketevan Nadareishvili (2010—2011). „Madea in the Context of East/West Relationships”. 
  16. ^ „PAUSANIAS, DESCRIPTION OF GREECE 2.1-14 - Theoi Classical Texts Library”. 
  17. ^ „DIODORUS SICULUS, LIBRARY OF HISTORY BOOK 4.40-58 - Theoi Classical Texts Library”. 
  18. ^ Young 1997, стр. 449
  19. ^ Young 1997, стр. 450
  20. ^ Geography, Strab. 15.2.8
  21. ^ Gershevitch 1968, стр. 2
  22. ^ Herodotus 7.62
  23. ^ Gershevitch 1968, стр. 1
  24. ^ а б в Schmitt 2008, стр. 98

Литература[уреди | уреди извор]

  • Курт, Амели (2012). Стари исток. Београд: Завод за уџбенике и наставна средства. ISBN 978-8617180872. 
  • Boyce, Mary; Grenet, Frantz (1991), Zoroastrianism under Macedonian and Roman rule, BRILL, ISBN 978-90-04-09271-6 
  • Bryce, Trevor (2009), The Routledge Handbook of the Peoples and Places of Ancient Western Asia. From the Early Bronze Age to the Fall of the Persian Empire, Taylor & Francis 
  • Dandamaev, M. A.; Lukonin, V. G.; Kohl, P. L.; Dadson, D. J. (2004), The Culture and Social Institutions of Ancient Iran, Cambridge, UK: Cambridge University Press, ISBN 978-0-521-61191-6 
  • Dandamayev, M.; Medvedskaya, I. (2006), „Media”, Encyclopaedia Iranica Online Edition, Архивирано из оригинала 2017-08-30. г. 
  • Diakonoff, I. M. (1985), „Media”, Ур.: Ilya Gershevitch, The Cambridge History of Iran, 2, Cambridge, UK: Cambridge University Press, стр. 36—148, ISBN 978-0-521-20091-2 
  • Gershevitch, I. (1968), „Old Iranian Literature”, Iranian Studies, Hanbuch Der Orientalistik – Abeteilung – Der Nahe Und Der Mittlere Osten, 1, Brill, стр. 1—30, ISBN 978-90-04-00857-1 
  • Henrickson, R. C. (1988), „Baba Jan Teppe”, Encyclopaedia Iranica, 2, Routledge & Kegan Paul, ISBN 978-0-933273-67-2, Архивирано из оригинала 13. 08. 2011. г., Приступљено 08. 01. 2023 
  • Levine, Louis D. (1973-01-01), „Geographical Studies in the Neo-Assyrian Zagros: I”, Iran, 11: 1—27, ISSN 0578-6967, JSTOR 4300482, doi:10.2307/4300482 
  • Levine, Louis D. (1974-01-01), „Geographical Studies in the Neo-Assyrian Zagros-II”, Iran, 12: 99—124, ISSN 0578-6967, JSTOR 4300506, doi:10.2307/4300506 
  • Rollinger, Robert (2021). „The Median Dilemma”. Ур.: Jacobs, Bruno; Rollinger, Robert. A Companion to the Achaemenid Persian Empire. John Wiley & Sons. стр. 457—473. ISBN 978-1119174288. 
  • Schmitt, Rüdiger (2008), „Old Persian”, Ур.: Woodard, Roger D., The Ancient Languages of Asia and the Americas, Cambridge University Press, стр. 76—100, ISBN 978-0-521-68494-1 
  • Soudavar, Abolala (2003), The aura of kings: legitimacy and divine sanction in Iranian kingship, Mazda Publishers, ISBN 978-1-56859-109-4 
  • Stronach, David (1968), „Tepe Nush-i Jan: A Mound in Media”, The Metropolitan Museum of Art Bulletin, New Series, 27 (3): 177—186, ISSN 0026-1521, JSTOR 3258384, doi:10.2307/3258384 
  • Stronach, David (1982), „Archeology ii. Median and Achaemenid”, Ур.: Yarshater, E., Encyclopædia Iranica, 2, Routledge & Kegan Paul, стр. 288—296, ISBN 978-0-933273-67-2 
  • Tavernier, Jan (2007), Iranica in the Achaemenid Period (ca. 550-330 B.C.): Linguistic Study of Old Iranian Proper Names and Loanwords, Attested in Non-Iranian Texts, Peeters Publishers, ISBN 978-90-429-1833-7 
  • Van De Mieroop, Marc (2015), A History of the Ancient Near East, ca. 3000-323 BC, Wiley Blackwell 
  • Windfuhr, Gernot L. (1991), „Central dialects”, Ур.: Yarshater, E., Encyclopædia Iranica, стр. 242—251, ISBN 978-0-939214-79-2 
  • Young, T. Cuyler Jr. (1988), „The early history of the Medes and the Persians and the Achaemenid empire to the death of Cambyses”, Ур.: Boardman, John; Hammond, N. G. L.; Lewis, D. M.; Ostwald, M., The Cambridge Ancient History, 4, Cambridge University Press, стр. 1—52, ISBN 9781139054317, doi:10.1017/CHOL9780521228046.002, Архивирано из оригинала 27. 03. 2012. г., Приступљено 08. 01. 2023 
  • Young, T. Cuyler (1997), „Medes”, Ур.: Meyers, Eric M., The Oxford encyclopedia of archaeology in the Near East, 3, Oxford University Press, стр. 448—450, ISBN 978-0-19-511217-7 
  • Zadok, Ran (2002), „The Ethno-Linguistic Character of Northwestern Iran and Kurdistan in the Neo-Assyrian Period”, Iran, 40: 89—151, ISSN 0578-6967, JSTOR 4300620, doi:10.2307/4300620 
  • "Mede." Encyclopædia Britannica. 2008. Encyclopædia Britannica Online. 16 January 2008.
  • Gershevitch, Ilya (1985), The Cambridge History of Iran, 2, Cambridge, UK: Cambridge University Press, ISBN 978-0-521-20091-2 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]