Медо Пуцић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Медо Пуцић
MedoPucić.jpg
Датум рођења (1821-03-12)12. март 1821.
Место рођења Дубровник
Аустријско царство
Датум смрти 30. јун 1882.(1882-06-30) (61 год.)
Место смрти Дубровник
Аустроугарска
Школа Универзитет у Падови

Медо Пуцић (Дубровник, 12. март 1821Дубровник, 30. јун 1882) је био српски књижевник, научник и политичар из Дубровника.[1] Припадао је племићком роду Пуцић и био је један од најпознатијих дубровачких Срба католика из 19. века.

Биографија[уреди]

Рођен је 12. марта 1821. у Дубровнику, од оца Марка Пуцића и мајке Мандалијене Бундицере, у једној од последњих племићких породица. Аустријско племство је доделио цар Леополд, Матији Пуцићу и његовим потомцима, и то грофовски наслов са придевом „загорски“, 1688. године. У домаћој литератури некада се помиње титула кнез, а некада гроф, уз његово име.

Права је завршио у Бечу. Био је коморник на дворовима у луци Парми, неко време провео у Загребу. Често је путовао по многим земљама Европе. Као ученик Јана Колара био присталица словенских идеја.

Био је васпитач младог кнеза Милана Обреновића у Београду, у периоду 1868-1874.

Владимир Ћоровић га помиње у својој „Историји српског народа“ и каже да је био „човек честит и добронамеран али прилично комотан“.

Поезију је почео писати 1840. године. Први стихови су му били лирски и романтичарски, затим се његов стил све више приближавао народном.

Његова најзначајнија дела су:

  • „Словјанска антологија из рукописах дубровачких пјесниках“, 1844.
  • „Талијанке“, 1849. (елегије)
  • „Споменици српски од године 1395. до 1423.", књ. I, Београд 1858.
  • „Споменици српски од године 1395. до 1423.", књ. II, Београд 1862.
  • „Пјесме“, 1862. и 1879.
  • „Карађурђевка“ 1864.

Његове две песме су ушле у познату „Антологију српског песништва“ (приредио Миодраг Павловић), то су песме Море и Живот.

Запазио је таленат младог сликара Влаха Буковца и саветовао га да пође у Париз на даље школовање.

Своје стихове је писао и на италијанском језику и бавио се превођењем на италијански, нпр. превео је делове Гундулићевог „Османа“. За дела на италијанском користио је потпис Orsatto Pozza.

Последњих 10 година живота је провео у Дубровнику бавећи се поезијом, историјским студијама и публицистиком. У Дубровнику поред морске обале постоји шеталиште Меда и Ника Пуцића.

Умро је 30. јуна 1882. у Дубровнику.

Литература о животу и делу Меде Пуцића[уреди]

  • Аноним: Медо Кнез Пуцић, Словинац, бр. 23, 1882. pp. 137–159.
  • Фрања Марковић: Кнез Медо Пуцић, Рад ЈАЗУ, књ. 67, Загреб 1883. pp. 125–206;
  • Данило Живаљевић: Медо Пуцић, Коло, Београд 1902, IV/1. pp. 30–42;

Референце[уреди]

Спољашње везе[уреди]