Мерзер

С Википедије, слободне енциклопедије
Мерзер из времена Америчког грађанског рата.

Мерзер је артиљеријско оруђе најкраће цијеви, обично врло великог калибра. Почетна брзина зрна је мала. Оруђе гађа убацном путањом, слично минобацачу.

Намијењен је за дјеловање против утврђених објеката и живе силе у дубоким заклонима. Данас се више не користе, јер је већину њихових улога преузео минобацач.

У америчкој, британској и француској војној литератури мерзер и минобацач се сматрају истим оруђем из различитих временских периода. Када наглашавају да се мисли на минобацач, понекад додају ознаку пјешадијски (енгл. infantry mortar), рововски (франц. de tranchée) итд.

У руској литератури, мерзер и минобацач се третирају одвојено (мерзер = рус. Мортира, минобацач = рус. Миномёт). У њемачкој литератури до краја Другог свјетског рата, појмови су одвојени (мерзер = њем. Mörser, минобацач = њем. Minenwerfer) али се све више користи само појам Mörser (за мерзер и минобацач) под англо-америчким утицајем.

Епоха глатке цијеви[уреди | уреди извор]

Стари швајцарски мерзер.

Мерзери са глатком цијеви су једно од првих артиљеријских оруђа, помињу се већ код Алхесираса 1342. и Пистоје 1364. Имали су облик сличан апотекарској ступи (лат. mortarium) по чему и добијају име. Предњи дио цијеви за смјештање зрна је био широк, а задњи гдје је пуњен барутом, узак. У 15. вијеку, зрна укључују камену и гвоздену ђулад, картеч, запаљива зрна а касније и бомбе.

Мерзери су кориштени стотинама година, оригинално у опсадном ратовању. Многи историчари сматрају да су први марзери кориштени у опсади Цариграда (1453) под командом Мехмеда II Освајача. Према једном италијанском запису Ђиовани да Таглиакозо наводи да су при опсади Београда из 1456. отомански Турци користили неколико мерзера који су испаљивали „камене пројектиле по једну италијанску миљу у висину”.[1] Њихово време лета је било довољно дуго да се избегну жртве постављањем посматрача који су давали упозорења о њиховим трајекторијама.[2] Међутим, раније су мерзери кориштени у Кореји у поморској бици из 1413. године кад су корејски оружари развили Вангу (мерзер у облику тикве) (완구, 碗口).[3] Најранија верзија Вангуа потиче из 1407. године.[4][5]

У 16. вијеку, појављују се и мерзери са фиксном елевацијом, чији је домет мијењан промјеном барутног пуњења. Тада је конструкција обично: дужина цијеви 1.5-2 калибра, тежина оруђа 12-20 тежине зрна, барутно пуњење наспрам тежине зрна 1:15 до 1:40. У 17. вијек начињена су побољшања. Француска је 1691. увела мерзер калибра 487 mm, укупне тежине 4200 kg, који гађа бомбом од 250 kg. Тада се јављају и мали пријеносни мерзери који су се могли преносити у ровове при нападу.

Понекад су употребљавани и земљани м. у виду буради или цијеви укопане у земљу и напуњене барутом и камењем, ђуладима или бомбама - Швеђани при нападу на Констанц 1633. и Пољаци при нападу на Торуњ 1659. Крајем вијека јављају се и бродови наоружани м. под називом бомбарда.

Аустрија 1753. године има мерзере калибра 10 фунти (162 mm), 30 фунти (234 mm), 60 фунти (298 mm) и 100 фунти (343 mm). Тежине бомби су респективно: 10.6, 30.25, 60.8 и 90 kg.

Коришћени су и током Српских устанака почетком XIX века.

За вријеме Америчког грађанског рата, 4 врсте мерзера имају калибре 8, 10, 12 и 13 палаца, тежине зрна 19, 41, 90 и 90 kg, а највећи домети су 1670, 1910, 4200 и 3900 m.

Епоха спорометне олучене цијеви[уреди | уреди извор]

Први овакав мерзер уводи Русија 1860., у калибру 7 палаца. Имао је изолучену цијев као скоро једину разлику у односу на пријашње м. Међутим, тек послије продужења цијеви и преласком на пуњење страга, добијено је боље оруђе.

Послије искустава у руско-турском рату 1877-78., Руси уводе и пољски м. калибра 6 палаца, дужине цијеви 8 калибара, почетне брзине зрна 230 m/s и домета 3400 m. Зрна су била шрапнел и бомбе.

Као завршни модел ове епохе може се поменути њемачки м. 305 mm Л/8 изграђен 1897. Домет му је до 8200 m, а зрно је у стању да пробије бетон дебљине 1.5 m.

Епоха брзометне олучене цијеви[уреди | уреди извор]

Аустроугарски мерзер Шкода 305 mm, Први свјетски рат. Калемегдански музеј, Београд.

Пред сам почетак Првог свјетског рата, Нијемци имају 4 врсте мерзера, калибра 210, 280, 305, и 420 mm. Аустроугарска 1911. уводи м. калибра 305 mm, у стању да пробије челичну куполу дебљине 150 mm на даљини до 8000 m.

Први свјетски рат[уреди | уреди извор]

У Првом свјетском рату, мерзери се показују врло корисним оруђем, због убацне путање која је омогућавала напад на заклоњене и утврђене мете, које се топовима нису никако могле тући због положености њихове путање.

Послије Првог свјетског рата[уреди | уреди извор]

Завладало је мишљење да су тешки мерзери непотребни због могућности њихове замјене са авионима бомбардерима. Зато земље не уводе нове типове м., већ задржавају стара оруђа. Изузетак су Нијемци, који стварају 2 типа огромних мерзера, калибра 540 и 615 mm под називом Карл.

Други свјетски рат[уреди | уреди извор]

Њемачки Карл мерзери су употребљени при нападима на утврде у Брест-Литовску и Севастопољу. Оруђе од 615 mm је имало великих проблема при употреби, јер су се дијелови ломили услијед напрезања.

Највећи мерзер у Другом свјетског рата је конструисан у САД - Мали Давид, калибра 914 mm, али није употребљен у борби.

Послије Другог светског рата[уреди | уреди извор]

Већина аналитичара сматра да су мерзери непотребни на модерном ратишту, јер их замјењују бомбардери. По другим мишљењима, мерзери су јефтинији и погоднији за употребу од бомбардера против утврђеног противника.

Лаки мерзери су данас у потпуности замијењени минобацачима. Улогу тешких су преузели бомбардери и артиљерија.

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Ágoston, Gábor (2005). Guns for the Sultan: Military Power and the Weapons Industry in the Ottoman Empire. Cambridge University Press. стр. 68. ISBN 978-0-521-84313-3. 
  2. ^ Babinger, Franz (1992). Mehmed the Conqueror and His Time. Princeton University Press. стр. 140. ISBN 978-0-691-01078-6. 
  3. ^ Siege Weapons of the Far East (2): AD 960–1644 By Stephen Turnbull pp. 13
  4. ^ „Toys”. Culturecontent.com. Приступљено 19. 11. 2017. 
  5. ^ „대완구”. Data.kdata.kr. Архивирано из оригинала 01. 12. 2017. г. Приступљено 19. 11. 2017. 

Литература[уреди | уреди извор]

  • Babinger, Franz (1992). Mehmed the Conqueror and His Time. Princeton University Press. стр. 140. ISBN 978-0-691-01078-6. 
  • Ágoston, Gábor (2005). Guns for the Sultan: Military Power and the Weapons Industry in the Ottoman Empire. Cambridge University Press. стр. 68. ISBN 978-0-521-84313-3. 
  • Војна енциклопедија, Београд, 1973., књига пета, pp. 407 - 410.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Мерзер на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Мерзер&oldid=25564204”