Мери I Тјудор

„Крвава Мери” преусмерава овде. Такође погледајте и Крвава Мери (вишезначна одредница).

Мери I
Портрет енглеске краљице Мери I, данас у музеју Прадо
Лични подаци
Датум рођења	(1516-02-18)18. фебруар 1516.
Место рођења	Гринич, Енглеска
Датум смрти	17. новембар 1558.(1558-11-17) (42 год.)
Место смрти	Лондон, Енглеска
Гроб	Вестминстерска опатија
Породица
Супружник	Филип II од Шпаније
Родитељи	Хенри VIII Катарина Арагонска
Династија	Тјудор
краљица Енглеске и Ирске
Период	19. јул 1553 —17. новембар 1558.
Претходник	Едвард / Џејн
Наследник	Елизабета I
Потпис

Мери I Тјудор или Марија I Тјудор (енгл. Mary I of England; 18. фебруар 1516 — 17. новембар 1558) је била краљица Енглеске и краљица Ирске у периоду од 1553. до 1558. године. Позната је и под надимком Крвава Мери.

Била је ћерка краља Хенрија VIII и Каталине од Арагона. Не треба је мешати са шкотском краљицом Мери Стјуарт која је живела у другој половини 16. века. На кратко је вратила римокатолицизам у Енглеску, и за пет година своје владавине остала је упамћена као Крвава Мери (Крвава Марија), због прогона протестаната и повратка у римокатолицизам. Била је удата за Филипа II од Шпаније (1554—1558) са којим није имала деце.

Период до владавине

Детињство

Била је једино преживело дете краља Хенрија VIII и његове прве жене Катарине Арагонске, те, по мајци, унука арагонског краља Фернанда II и кастиљска краљице Изабеле I. Била је врло напредно, али болешљиво дете лошег вида и проблема са синусима, због којих је често патила од главобоља. Могуће је да је узрок њеног слабог здравља био сифилис, којег је преко мајке добила од оца.

Са девет година је постала службена наследница свог оца, али Хенри је и даље силно желео да добије мушког наследника. Хенри је био јако близак са Маријом и она је током детињства сматрана најважнијом европском принцезом. Страним посетиоцима је, представљајући им своју кћеру, Хенри обичавао да говори: Ова девојчица никада не плаче. За Маријин одгој бринула се гувернанта и њена мајка, која ју је сама подучавала латински језик, а уз помоћ шпанског учитеља учила је и грчки језик, науку и музику.

Године 1525. Марији је неслужбено додељена титула принцезе од Велса као очевој наследници и она је почела да обавља престолонаследничке дужности у име брата којег још увек није имала. Председавала је велшким саветом у замку Ладлоу, у којем је имала сопствени двор.

Већ када је навршила две године, њен отац Хенри VIII обећао је њену руку сину француског краља Франсое I. Након три године, то обећање је развргнуто, а Марија је обећана Карлу V, цару Светог римског царства, али и тај је уговор поништен пошто је Карло тражио да Марија, тада Хенријево једино дете и пресумирана наследница, досели у Шпанију и са собом донесе огроман мираз. Након тога је склопљен нови уговор према којем се Марија требало да се уда за Франсои I, а не за његовог сина, али припреме за венчање омела је ситуација створена Хенријевом жељом да добије мушког наследника. Турбулентне околности током следеће деценије гурнуће у страну питање Маријине удаје.

Поништавање брака Хенрија и Катарине

Леди Марија 1544. године

Резултат Хенријевих тежњи за сином била је поништење брака са Маријином мајком Катарином. Са друге стране, резултат тога поништења било је раздвајање енглеског и римског католицизма, пошто римски папа није желео да поништи брак Хенрија и Катарине. Хенри је као званичан разлог за поништење брака навео Катаринин први брак са његовим братом, принцом Артуром, због којег је, како је он то видео, његов брак са Катарином виђен као инцест у Божијим очима. Марија је тако, дана 23. јануара 1533. године, постала дете из непостојећег брака и тиме ванбрачна, због чега је њена титула принцеза замењена много скромнијом титулом леди. Њен отац је у тренутку поништења брака са Катарином већ био венчан са Аном Болен, а њихов брак је озакоњен већ 25. маја 1533. године.

Ана се бојала да ће Марија, њена пасторка, представљати претњу Елизабетиној позицији наследнице. Хенри је зато отпустио све слуге леди Марије и послао је у замак Хатфилд, где је заједно са осталом послугом дворила своју двадесет година млађу полусестру, принцезу Елизабету. Ана је често посећивала своју кћерку и притом се редовно сукобљавала са Маријом. Марија јој се обраћала са очева љубавнице, док је Ана њу звала проклето копиле. Марија је неколико година била истрајна у одбијању да призна своју маћеху за краљицу и свог оца за врховног верског поглавара.

Ана јесте покушала да поправи свој однос са Маријом, под условом да је она призна за краљицу, што је Марија одлучно одбијала. Ана је гурала своју кћерку Елизабету испред Марије када год је то било могуће и тихо је охрабривала Хенрија да фаворизује Елизабету, јер је то био једини начин да се она сама одржи на двору.

Посете мајци Марији су биле забрањене чак и онда када се Катаринино здравље нагло погоршало, али Катаринине одане слуге су помогле тајном размењивању писама између мајке и кћери. Марији није било допуштено да присуствује Катаринином погребу 1536. године. На дан Катаринине сахране, Ана је побацила сина, што наводи Хенрија на сумњу да је њихов брак проклет. Ана је осуђена на смрт и погубљена 19. мај а 1536. године. Елизабета је по мајчином погубљењу проживела исто што и Марија - од принцезе постала је леди Елизабета. Међутим, Марија је за време поништавања брака својих родитеља и губитка титуле имала 20, а Елизабета само три године.

Сматра се да је због овог третмана огорчена Марија била јако хладна према сестри током Елизабетине адолесценције. Елизабету је често задиркивала спомињући погубљене њене мајке Ана, коју је називала вештицом. Покушала је да поправи свој однос са оцем тако што га је признала за врховног поглавара Цркве Енглеске. Овим не само да је изгубила подршку Папе, већ је и признала невалидност брака својих родитеља, те тако и сопствену незаконитост.

Повратак у Хенријеву милост

Марија се надала да ће сви њени проблеми нестати смрћу Ане Болен. Само дан након смрти једне, добила је другу маћеху - Џејн Симор. Џејн је охрабривала Хенрија да врати обе кћерке на двор, будући да јој оне нису могле представљати препреку. Џејнини погледи и мишљења су били много слични Маријиним, тако да је Марија прихватила и поштовала нову маћеху. Џејн јој је понудила да буде кума сину Едварду, принцу од Велса, наследнику којег је Хенри толико дуго чекао. Марија је пристала, а само 12 дана после постала предводница је Џејниног погреба. Као резултат добрих односа са Хенријевом најдражом женом, то јест, једином која му је родила сина, Марија је враћена на Хенријев двор. Хенри јој је чак поклонио и замак на којем је имала сопствени двор, иако је Марија одлучила да проводи више времена са својим оцем. Кад год би Марија поменула своју мајку, Хенри би је љутито отерао у њен замак. Исто је чинио и са Елизабетом када би она поменула своју мајку, али је њу слао у замак Хатфилд.

Маријина последња маћеха и Хенријева шеста жена, Катарина Пар, успела је поново да окупи и помири целу породицу. На њено инсистирање, Марија и Елизабета су 1544. године Законом о насљеђивању поново уврштене у наследну линију, у којој је Едвард имао предност над обема, а Марија над Елизабетом. Марија је поштовала Катарину и слагала се са њом, упркос томе што је Катерина била протестанткиња и само две године старија од ње.

Владавина полубрата

Након Хенријеве смрти 1547. године, на трон долази Едвард VI, први енглески протестантски владар који је, путем регентског већа и свога лорда протектора, у верски и политички живот Енглеске почео да уводи, понекад и насилним методама, протестантске обичаје и правила.

Марија, предана католикиња баш попут своје мајке, тражила је од брата сопствену капелу, у којој би се могла молити. Њен захтев не само да је одбијен, већ су јој власти потпуно забраниле да практикује своју веру. Марија се зато обратила цару Карлу V, који је Енглеској запретио ратом уколико се Марији и даље буду нарушавале верске слободе. Након тога се на двору више нису мешали у њене верске обичаје и слободе, али је овај чин озбиљно утицао на Маријин однос са Едвардом.

Едвард VI умро је као петнаестогодишњак. Пре своје смрти саставио је тестамент према којој су Марија и Елизабета поново биле искључене из наследне линије, због тога што су биле рођене у Хенријевим поништеним браковима. Једноставан разлог за поновно искључење Марије била је њена невољност да се подреди новој религији, због чега се страховало да би могла трајно рестаурирати католицизам у Енглеској, а пошто је за званичан разлог узета њена илегитимност, из наследне линије је морала бити избачена и Елизабета. Следећа у наследној линији била је Франсис Брандон, кћерка Хенријеве млађе сестре Марије, али она није била по вољи Едвардовог регента, Џона Дадлија, па се сама одрекла наследних права. За наследницу је изабрана Џејн Греј која је на крају и наследила круну. Историчари и правни стручњаци оспоравају правну исправност овог тестамента из више разлога, међу којима су најјачи аргументи то што је тестамент саставио тада малолетни и тешко болесни краљ, и то што је била у противности са Законом о насљеђивању донесеним у време Хенрија VIII.

Након Едвардове смрти 6. јула 1553. године, круну је, према његовом тестаменту, наследила Џејн Греј. Џејн је проглашена краљицом 10. јула 1553. године. У тренутку проглашења, тада у народу много популарнија Марија, побегла је у Сафок. Ту је скупила војску од 20.000 људи и до 19. јула, са Елизабетом умарширала у Лондон где су збациле Џејн Греј с трона.

Владавина

Победнички улазак Марије и Елизабете у Лондон

У почетку своје владавине Мери I је тежила да буде милосрдна владарка, те је пустила Џејн Греј на слободу, будући да је сматрала да је круну преузела под присилом свекра. Свечаност на којој је Мери I крунисана одржана је 1. октобра 1553. године, а званична титула у тренутку када је дошла на трон гласила је: Марија, милошћу Божијом, краљица Енглеске, Француске и Ирске, бранилац вере, врховни поглавар Цркве Енглеске и такође Цркве Ирске. Марија, врло вероватно није никада користила ову титулу јер се косила са њеним верским уверењима, те ју је у децембру 1553. године званично одбила да користи.

Прва Маријина одлука као краљице била је да је поново, ретроактивно, учини брак својих родитеља важећим. Са себе је тако скинула етикету копилета, док се Елизабета није никада трудила да то учини.

У јануару 1554. године дошло је до протестантске побуне под вођством Томаса Вајата којег је Џејн Греј желела вратити на престо. Џејн и њен супруг, Гилдфорд Дадли, заједно са његовом браћом, оптужени су за велеиздају и уроту против Марије. Суђено им је у Лондону 13. новембра 1553. године. Сви оптужени проглашени су кривима и осуђени на смрт. Према пресуди, Џејн је требало да буде или спаљена жива на Тауер хилу, или обезглављена у Лондон тауеру, како Марија пожели. Џејн и Гилдфорд су погубљени дана 12. фебруара 1554. године.

Рестаурација католицизма

Већ у јануару 1554. године, тек шест месеци након што је круну преузела Марија, сви важни протестантски свештеници беже у немачке земље како би избегли прогоне ожењеног свештенства. У марту наредила је свим бискупима да уклоне ожењене свештенике. Парламент се састао у априлу и сложио се са Маријином одлуком да успостави законе који кажњавају јеретике, под условом да она заборави на поврат земље самостанима.

Током своје владавине Марија је сву своју пажњу посветила томе како би на неки начин поништила последице Хенријевог раскола са папом и Католичком црквом, те правне и верске последице владавине њеног полубрата. Трудила се да врати Цркву Енглеску у окриље Римокатоличке цркве. Са тим циљем парламент је поништио све законе из доба Едварда VI, а главне протагонисте претходне протестантске власти прогонила је свим средствима. Око три стотине њих је дала на погубљење спаљивањем на ломачи. Први погубљеник био је Џон Роџерс, човек који је Библију превео на енглески језик, а међу погубљеним био је и Томас Кранмер, свештеник који је аранжирао поништење брака Маријиних родитеља.

Брак

Марија и Филип

Марија, неудата 37-годишњакиња, трудила се да одржи католицизам у Енглеској. Да би јој то успело, морала је да обезбеди да њен наследник буде католик. Како су њена сестра и сви блиски рођаци били протестанти, једини начин да оствари тај циљ био је да се уда за католика и роди католичко дете. Цар Карло V сугерисао јој је да се венча с његовим јединим сином, надвојвода Филипом, што се није свидело енглеском племству, а ни народу будући да је постојао страх да би Шпанија путем њихових потомака могла завладати Енглеском. Овај страх проузроковала је чињеница да је Марија била прва владарка Енглеске, занемари ли се кратке и упитне владавине Џејн Греј и краљице Матилде.

Након што је успешно савладала Вајатеву побуну, венчала се са 11 година млађим Филипом. Брак је склопљен 25. јула 1554. године у катедрали Винчестер. Како је он касније постао први краљ уједињене Шпаније, она је постала и краљица Шпаније. Парламент је Филипу доделио титулу краља и одредио да ће бити номинални сувладар, али да неће смети уводити странце у енглеску политику. Брачни уговор одредио је да ће се ликови Филипа и Марије заједно појављивати на кованицама и печату краљевства, да ће се парламент сазивати у име пара, те да ће заједно потписивати државне документе, а Маријин грб је спојен с Филиповим. Ипак, парламент није дозволио да Филипов ауторитет надмаши Маријин, те Филип никада није био крунисан за краља Енглеске и никада му није било дозвољено мешање у политику Енглеске. Њихова пуна, заједничка титула гласила је: Филип и Марија, милошћу Божијом, краљ и краљица Енглеске, Шпаније, Француске, Јерусалима, обе Сицилије и Ирске, надвојводе Аустрије, војводе Бургундије, Милана и Брабанта, грофови Хабзбурга, Фландрије и Тирола, бранитељи вере.

Док је Марија била опседнута љубављу према Филипу, он је њу сматрао непривлачном и након само 14 месеци брака отпутовао у Шпанију. Због овог брака Марија је у народу изгубила почетну подршку и постала изузетно непопуларна.

Политика

На спољнополитичком плану Марија се, на наговор свог супруга Филипа, укључила у рат против Француске, који је завршио погубно за интересе Енглеске; изгубљен је и последњи комадић француске територије којим је владала Енглеска, град Кале. Упркос браку Марије и Филипа, Енглеска се није окористила огромном зарадом од трговине сировинама из Новог света, којег је Шпанија готово целог колонизовала.

На унутрашњем политичком плану, осим рестаурације католицизам, покушала је да спроведе новчану реформу која јој није успела, као и неуспешан поврат земљишног власништва самостанима којима је она одузета за време Хенрија VIII.

Смрт и наслеђе

Током свог брака патила је од синдрома лажне трудноће и била напуштена од стране супруга, па је постала више трагична особа него тиранин, каквом ју описују многи историчари. Доживела је две лажне трудноће. Пре смрти сачинила је тестамент у којој је навела да ће њен супруг Филип бити регент њиховом детету до његове пунолетности, али напослетку ниједно дете није рођено из њеног брака са шпанским краљем. Умрла је 17. новембра 1558. године, највјероватније од карцинома јајника, а како није имала толико жељеног детета, наследила ју је полусестра Елизабета I.

Иако је у свом тестаменту затражила да буде сахрањена поред своје мајке у катедрали Питербороу, Марија је сахрањена у Вестминстерској опатији. У исти гроб ће четири деценије касније бити сахрањена и њена полусестра Елизабета. Натпис на њиховом гробу, којег је додао Џејмс I Стјуарт, на латинском каже: Партнери и на трону и у гробу, овде леже две сестре, Елизабета и Марија, надајући се васкрсењу.

Сећање на Марију и њену владавину преживело је у много облика уметничких дела. Популарна дечја успаванка, Mary, Mary, Quite Contrary, за коју се сматра да је створена у 18. веку од стране протестаната, индиректно и путем поређења говори о маријанским прогонима, Маријиној неспособности да роди децу и незаинтересованости њеног мужа за њу. Док ова песмица Марију приказује као трагичну фигуру, за данашње мишљење о Марији као тиранину заслужним се, између осталих, сматра и Марк Твен, који ју је у свом делу званом Краљевић и просјак накратко приказао као хладну и окрутну особу.

Породично стабло

16. Овен Тјудор

8. Едмунд Тјудор, 1. гроф од Ричмонда

17. Катарина од Француске

4. Хенрик VII

18. Џон Бофорт, 1. војвода од Самерсета

9. Маргарет Бофорт

19. Маргарет Бошамп

2. Хенри VIII

20. Ричард од Јорка

10. Едвард IV

21. Сесили Невил

5. Елизабета од Јорка

22. Ричард Вудвил

11. Елизабета Вудвил

23. Жакота Луксембуршка

1. Марија I, краљица Енглеске

24. Фернандо I од Арагона

12. Хуан II од Арагона

25. Елеонора од Албуркеркија

6. Фернандо II од Арагона

26. Фадрике Енрикес, гроф од Мелба и Руеде

13. Хуана Енрикес

27. Маријана де Кордоба

3. Катарина Арагонска

28. Енрике III од Кастиље

14. Хуан II од Кастиље

29. Катарина од Ланкастера

7. Изабела I од Кастиље

30. Хуан од Регенгоса

15. Изабела Португалска

31. Изабела од Браганце

Литература

• Duffy, Eamon (2009). Fires of Faith: Catholic England Under Mary Tudor. Yale University Press. ISBN 978-0-300-15216-6. 
• Hoyle, R. W. (2001). The Pilgrimage of Grace and the Politics of the 1530s. Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-925906-9. 
• Porter, Linda (2007). Mary Tudor: The First Queen. London: Little, Brown. ISBN 978-0-749-90982-6. 
• Waller, Maureen (2006). Sovereign Ladies: The Six Reigning Queens of England. New York: St. Martin's Press. ISBN 978-0-312-33801-5. 
• Weir, Alison (1996). Britain's Royal Families: The Complete Genealogy. London: Pimlico. ISBN 978-0-7126-7448-5. 
• Whitelock, Anna (2009). Mary Tudor: England's First Queen. London: Bloomsbury. ISBN 978-1-408-80078-2. 

Препоручена литература

• Deary, Terry. "The Terrible Tudors". ISBN 978-0-590-55290-5.
• Deary, Terry. "Even More Terrible Tudors". ISBN 978-0-590-11254-3.
• Erickson, Carolly (1993). Bloody Mary: The Life of Mary Tudor. ISBN 978-0-688-11641-5. 
• Hugo, Victor Mary Tudor: A Drama. ISBN 978-1-58963-478-7.
• Loades, David M. (1992). Mary Tudor: A Life. ISBN 978-0-631-18449-2. 
• Loades, David M. (1991). The Reign of Mary Tudor: Politics, Government & Religion in England, 1553–58. ISBN 978-0-582-05759-3. 
• McHarque, Georgess (2004). Queen in Waiting: A Life of "Bloody Mary" Tudor. ISBN 978-0-595-31254-2. 
• Prescott, H. F. M. (2003). Mary Tudor: The Spanish Tudor. ISBN 978-1-84212-625-7. 
• Ridley, Jasper (2002). Bloody Mary's Martyrs: The Story of England's Terror. ISBN 978-0-7867-0986-1. 
• Simpson, Helen. The Spanish Marriage, at Project Gutenberg Australia
• Slavicek, Louise Chipley (2005). Bloody Mary (History's Villains). ISBN 978-1-4103-0581-7. 
• Waldman, Milton (1972). The Lady Mary: a biography of Mary Tudor, 1516–1558. ISBN 978-0-00-211486-8. 

Спољашње везе

• Шпанска авантура у Енглеској