Пређи на садржај

Метанаратив

С Википедије, слободне енциклопедије

У друштвеној теорији, метанаратив (такође главни наратив или велики наратив; métarécit или grand récit) је свеобухватни наратив о мањим историјским наративима, који друштву нуди легитимацију кроз очекивано остварење (још увек неостварене) главне идеје. Термин је популаризовао француски филозоф Жан-Франсоа Лиотар 1979. године. Метанаратив се сматра темељним концептом постмодернизма.[1][2][3][4]

Главни наратив и синонимни изрази попут метанаратива такође се користе у наратологији у значењу „приче унутар прича”, како је то сковао теоретичар књижевности Жерар Женет.[4]

Примери главних наратива могу се наћи у америчким средњошколским уџбеницима, према научнику Дерику Олдриџу: „наставни планови и програми историје су доминирани таквим херојским и слављеничким главним наративима као што су они који приказују Џорџа Вашингтона и Томаса Џеферсона као херојске 'очеве осниваче', Абрахама Линколна као 'Великог ослободиоца', и Мартина Лутера Кинга Млађег као месијанског спаситеља Афроамериканаца”.[5]

Етимологија

[уреди | уреди извор]

„Мета” је грчка реч за „изнад” или „преко”; „наратив” је прича коју карактерише њено приповедање (на неки начин се саопштава).[6]

Иако је први пут употребљен раније у 20. веку, термин је доживео пробој захваљујући Жан-Франсоа Лиотару 1979. године, са његовом тврдњом да је постмодерно доба прецизно окарактерисано неповерењем у „велике наративе” (попут идеја о прогресу, просветитељству, еманципацији и марксизму) који су чинили суштински део модерности.[7] Метанаратив може бити повезан и често се користи као синоним за метафикцију, али постоји разлика. Метафикција наглашава или открива фикционалност наратива, док метанаратив не подрива фикцију.[8]

Лиотарова теза

[уреди | уреди извор]

У делу Постмодерно стање: Извештај о знању (1979), Лиотар наглашава растући скептицизам постмодерног доба према наводној универзалности („тотализујућој природи”) метанаратива и њиховом ослањању на неки облик „трансцендентне и универзалне истине”:[9]

Крајње поједностављујући, дефинишем постмодерно као неверицу према метанаративима. ... Наративна функција губи своје функторе, свог великог хероја, своје велике опасности, своја велика путовања, свој велики циљ. Она се распршује у облаке наративног језика ... Где, након метанаратива, може почивати легитимност?

Лиотар и други постструктуралистички мислиоци (попут Мишела Фукоа)[10] ово виде као углавном позитиван развој. Они тврде да покушаји конструисања великих теорија неоправдано занемарују природни хаос и неред универзума, као и моћ појединачног догађаја.[11]

Веб-сајт Sociology.org.uk наводи да није јасно да ли Лиотаров рад описује глобално стање скептицизма према метанаративима у постмодерности, или прописује такав скептицизам. Лиотарови критичари наглашавају да метанаративи и даље играју главну улогу у постмодерном свету.[12]

Лиотаров предлог

[уреди | уреди извор]

Лиотар је предложио да метанаративи треба да уступе место petits récits, или скромнијим и „локализованим” наративима, који могу „збацити” велики наратив стављањем у фокус појединачног догађаја.[13] Позајмљујући из дела Витгенштајна и његове теорије о „моделима дискурса”,[14] Лиотар конструише своју визију прогресивне политике, утемељене на коегзистенцији читавог низа различитих и увек локално легитимисаних језичких игара; вишеструких наратива који суживе.[15] Лиотар се ослањао на Витгенштајнов појам језичке игре како би открио вишеструкост значења која се налазе у различитим контекстима, укључујући и утицај значења на наше разумевање истине.[16] Кључни концепти Лиотарове тезе укључују:

  • Скептицизам према универзалним истинама, заснован на постмодернистичкој критици јединственог наратива који може обухватити све аспекте људског живота и искуства;
  • Фрагментација знања или „мали наративи” који су скромнији, фрагментиранији и специфични за одређене контексте.[16]

Постмодернисти покушавају да замене метанаративе фокусирањем на специфичне локалне контексте, као и на разноликост људског искуства. Они се залажу за постојање „вишеструкости теоријских становишта”[17] уместо за велике, свеобухватне теорије.

Критика Лиотарове тезе

[уреди | уреди извор]

Јоханес Вилем Бертенс и Дуве Фокема тврдили су да је, уколико је један од Лиотарових циљева била наука, погрешио мислећи да се наука ослања на велики наратив за друштвену и епистемолошку валидацију, уместо на акумулацију многих мањих наративних успеха.[18]

Сам Лиотар је такође критиковао научни садржај своје тезе и назвао је „једноставно најгором од свих мојих књига”.[19]

У наратологији и комуникацији

[уреди | уреди извор]

Метанаратив има специфичну дефиницију у наратологији и теорији комуникације. Према Џону Стивенсу и Робин Мекалум, метанаратив је „глобална или тотализујућа културна наративна шема која уређује и објашњава знање и искуство”[20] – прича о причи, која обухвата и објашњава друге „мале приче” унутар концептуалних модела који те „мале приче” састављају у целину. Постмодерни наративи често намерно ремете формулисана очекивања која такви културни кодови пружају,[21] указујући тиме на могућу ревизију друштвеног кода.[22]

У комуникацији и стратешкој комуникацији, главни наратив (или метанаратив) је „трансисторијски наратив који је дубоко укорењен у одређеној култури”.[23] Главни наратив је, дакле, посебна врста наратива, који се дефинише као „кохерентан систем међусобно повезаних и секвенцијално организованих прича које деле заједничку реторичку жељу да реше сукоб успостављањем очекивања публике у складу са познатим путањама своје књижевне и реторичке форме”.[23]

Конзорцијум за стратешку комуникацију такође одржава веб-сајт о главним наративима.[24]

Други су повезали метанаративе са главним заплетима (masterplots), „понављајућим скелетним причама које припадају културама и појединцима и играју снажну улогу у питањима идентитета, вредности и разумевања живота”.[25]

Види још

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ J. Childers/G. Hentzi eds., The Columbia Dictionary of Modern Literary and Cultural Criticism. 1995. стр. 186. 
  2. ^ R. Appignanesi/C. Garratt, Postmodernism for Beginners. 1995. стр. 102—3. 
  3. ^ Jean-François Lyotard, The Postmodern Explained to Children. 1992. стр. 29. 
  4. ^ а б „Master Narrative”. The Encyclopedia of Literary and Cultural Theory. II, Literary Theory from 1966 to the Present: A-Z. Wiley. 2010-12-24. ISBN 978-1-4051-8312-3. doi:10.1002/9781444337839.wbelctv2m003 Слободан приступ. 
  5. ^ * Alridge, Derrick P. (2006). „The Limits of Master Narratives in History Textbooks: An Analysis of Representations of Martin Luther King, Jr”. Teachers College Record: The Voice of Scholarship in Education. 108 (4): 662—686. ISSN 0161-4681. doi:10.1111/j.1467-9620.2006.00664.x. 
  6. ^ The Meta-Narrative. "Lesson 1: What is a Meta-Narrative?". YouTube. October 11, 2013.
  7. ^ Childers, стр. 166–7
  8. ^ Herman & Jahn 2010
  9. ^ Lyotard, Jean-François. Introduction:The Postmodern Condition: A Report on Knowledge", 1979: xxiv–xxv. Архивирано 2007-06-10 на сајту Wayback Machine
  10. ^ G. Gutting ed., (2007). The Cambridge Companion to Foucault. стр. 36. 
  11. ^ C. Nouvet et al eds. (2007), Minima Moralia  pp. xii–iv
  12. ^ „Metanarratives”. Архивирано из оригинала 2012-07-01. г. Приступљено 28. 8. 2012. 
  13. ^ Nouvet, p. xvi
  14. ^ Hans Bertens (1995). The Idea of the Postmodern: A History. стр. 124. ISBN 0-415-06011-7. , Routledge,
  15. ^ Jean-Francois Lyotard (1988). The Differend. стр. 151—161. 
  16. ^ а б McQueen, Paddy (2010). Key Concepts in Philosophy (на језику: енглески). London: Bloomsbury Publishing. ISBN 978-1-350-31484-9. 
  17. ^ Michael A. Peters, (2001). Poststructuralism, Marxism, and Neoliberalism: Between Theory and Politics. стр. 7. ISBN 0-7425-0987-7. , Rowman & Littlefield,
  18. ^ J. W. Bertens/D. Fokkema, International Postmodernism. 1997. стр. 94. 
  19. ^ Lotta Poetica. 1. 1987. стр. 82. , 3rd series,, No. 1, Milan: Edizioni Amadulo
  20. ^ Stephens, John and Robyn McCallum. (1998). Retelling Stories, Framing Culture: Traditional Story and Metanarratives in Children's Literature. ISBN 0-8153-1298-9.  . .
  21. ^ J. W. Bertens/D. Fokkema, International Postmodernism. 1997. стр. 186. 
  22. ^ E. D. Ermath, (1992). Sequel to History. стр. 156. 
  23. ^ а б Halverson, Jeffry R., H.L. Goodall Jr. and Steven R. Corman. (2011). Master Narratives of Islamist Extremism. New York: Palgrave Macmillan. стр. 14. ,
  24. ^ „ЦСЦ Центар за стратешку комуникацију”. Comops.org. Архивирано из оригинала 2012-04-27. г. Приступљено 2. 6. 2016. 
  25. ^ H. Porter Abbott (2008). The Cambridge Introduction to Narrative (2nd изд.). Cambridge: Cambridge University Press. , , Cambridge Introductions to Literature , 236.

Литература

[уреди | уреди извор]
  • „Master Narrative”. The Encyclopedia of Literary and Cultural Theory. II, Literary Theory from 1966 to the Present: A-Z. Wiley. 2010-12-24. ISBN 978-1-4051-8312-3. doi:10.1002/9781444337839.wbelctv2m003 Слободан приступ. 
  • G. Gutting ed., (2007). The Cambridge Companion to Foucault. стр. 36. 
  • Herman, David; Jahn, Manfred; Ryan, Marie-Laure (2010). Routledge Encyclopedia of Narrative Theory (на језику: енглески). Routledge. ISBN 978-1-134-45839-4. 
  • Jean-François Lyotard (1984) [1979]. The Postmodern Condition: A Report on Knowledge [Постмодерно стање: Извештај о знању]. Minneapolis: University of Minnesota Press. 
  • David Carr (1986). Time, Narrative, and History. Indiana University Press. 
  • Geoffrey Bennington (1988). Lyotard: Writing the Event. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Метанаратив&oldid=30498041”