Меша Селимовић
Меша Селимовић | |
---|---|
![]() | |
Лични подаци | |
Пуно име | Мехмед Селимовић |
Датум рођења | 26. април 1910. |
Место рођења | Тузла, Аустроугарска |
Датум смрти | 11. јул 1982.72 год.) ( |
Место смрти | Београд, СР Србија, СФР Југославија |
Држављанство | СФРЈ |
Националност | Југословен |
Народност | Србин[1][2] |
Религија | Атеизам[тражи се извор] |
Универзитет | Универзитет у Београду |
Породица | |
Породица | Шефкија (брат) Теуфик (брат) |
Рођаци | Хана Селимовић (унука-братаница) |
Књижевни рад | |
Језик стварања | српскохрватски |
Књижевни жанр | егзистенцијализам |
Утицаји од | Жан Пол Сартр, Албер Ками |
Мехмед Селимовић (Тузла, 26. април 1910 — Београд, 11. јул 1982) био је југословенски[3] и српски писац, универзитетски професор, сценариста и академик. Селимовић је био српскога порекла[1][2] и стварао је на српскохрватскоме говорном подручју[4] у другој половини 20. века.
Биографија[уреди | уреди извор]

Његови ближи преци су из Билеће, а пореклом су из Врањске на граници Херцеговине и Црне Горе, од дробњачког братства Вујовића.[5][6] У својој књизи сећања пише за оца Алију: "Није био религиозан, а по националном осећању био је Србин, и знао је за неразговијетно породично предање..."[5]
У вези са својим националним опредељењем — српством, Селимовић је једном приликом рекао: Србин је славно бити али и скупо. Мислио је на све оне муке и перипетије кроз које је прошао, да би остао веран себи и био оно што јесте. Свој циљ је формално постигао тек 1972. године, када је његов роман Дервиш и смрт изашао у Београду у едицији "Српска књижевност у 100 књига", под бројем 95.[7]
У својој књизи Пријатељи Добрица Ћосић, на сто осамдесет осмој страни, преноси део тестименталног писма Меше Селимовића Српској академији наука и уметности из 1976. Селимовић пише:
„ | Потичем из муслиманске породице, по националности сам Србин. Припадам српској литератури, док књижевно стваралаштво у Босни и Херцеговини, коме такође припадам, сматрам само завичајним књижевним центром, а не посебном књижевношћу српскохрватског књижевног језика. Једнако поштујем своје порекло и своје опредељење, јер сам везан за све што је одредило моју личност и мој рад. Сваки покушај да се то раздваја, у било какве сврхе, сматрао бих злоупотребом свог основног права загарантованог Уставом. Припадам, дакле, нацији и књижевности Вука, Матавуља, Стевана Сремца, Борисава Станковића, Петра Кочића, Иве Андрића, а своје најдубље сродство са њима немам потребу да доказујем. Знали су то, уосталом, и чланови уређивачког одбора едиције 'Српска књижевност у сто књига', који су такође чланови Српске академије наука и уметности, и са мном су заједно у одељењу језика и књижевности: Младен Лесковац, Душан Матић, Војислав Ђурић и Бошко Петровић. Није зато случајно што ово писмо упућујем Српској академији наука и уметности са изричитим захтјевом да се оно сматра пуноважним биографским податком. | ” |
Имао је два брата, Теуфика и Шефкију.[8] У родном граду завршио је основну школу и гимназију. Године 1930. уписао се на студијску групу српскохрватски језик и југословенска књижевност Филозофског факултета у Београду. Дипломирао је 1934. године,[9] а од 1935. до 1941. године ради као професор Грађанске школе, а потом је 1936. године постављен за суплента у Реалној гимназији у Тузли.[10]
Прве две године рата живео је у Тузли, где је био ухапшен због сарадње са Народноослободилачким покретом,[11] а у мају 1943. године прешао је на ослобођену територију. Тада је постао члан Комунистичке партије Југославије и члан Агитпроп-а за источну Босну, потом је био политички комесар Тузланског партизанског одреда.[12]
Године 1944. прешао је у Београд, где је обављао значајне политичке и културне функције. Од 1947. године живео је у Сарајеву и радио као:
- професор Више педагошке школе
- доцент Филозофског факултета
- уметнички директор „Босна-филма“
- директор драме Народног позоришта
- главни уредник ИП „Свјетлост“.
- председник Савеза књижевника Југославије
Пензионисан је 1971. године, а у Београд се преселио јануара 1973. Селимовићу је за живота пребацивано што је одабрао Београд, Србе и српску књижевност као своје.[13]
Био је редовни члан Српске академије наука и уметности и АНУБиХ. Уврштен је у књигу 100 најзнаменитијих Срба.
Званични органи СР Босне и Херцеговине су након Селимовићеве смрти затражили да се његов леш пребаци у Сарајево и да тамо буде покопан. Такве захтеве је Добрица Ћосић окарактерисао као националну и националистичку употребу леша, у служби бошњачке идеологије.[13]
Лични живот[уреди | уреди извор]
Женио се два пута; са првом супругом Десанком имао је ћерку Слободанку, а са другом супругом Дарославом Дарком Божић имао је две кћерке.[14] Умро је 11. јула 1982. у Београду. Сахрањен је у Алеји заслужних грађана.[15][16]
Добрица Ћосић је био пријатељ са Мешом Селимовићем и међу реткима је прочитао рукопис романа Дервиш и смрт.[13]
Дела[уреди | уреди извор]
После прве књиге, збирке приповедака Прва чета (1950), с темом из НОБ-а, објављује роман Тишине (1961). Следе књиге, збирка приповедака Туђа земља (1962) и кратки поетски роман Магла и мјесечина (1965).
Дервиш и смрт (1966) критика је одмах одушевљено поздравила као изузетно дело. Овај роман је написан као реакција на тадашњи Титов режим који се врло често обрачунавао са политичким осуђеницима. И сам Мешин брат Шефкија био је у родној Тузли ухапшен, осуђен на смрт и покопан на непознатом месту, што је био додатни ако не и главни мотив за настанак овог романа. Радња романа збива се у 18. веку у неком месту у Босни. Главни јунак је Ахмед Нурудин, дервиш мевлевијског реда. То је дело снажне мисаоне концентрације, писано у исповедном тону, монолошки, с изванредним уметничким надахнућем, повезује древну мудрост с модерним мисаоним немирима. Оно почиње од религиозних истина као облика догматског мишљења да би дошло до човекове вечне упитаности пред светом, до спознаје патње и страха као неизбежних пратилаца људског живљења. Књигу је посветио супрузи Дарки, која му је цели живот била верни пратилац, пријатељ и подршка. Борислав Михајловић Михиз је роман Дервиш и смрт описао као ремек-дело и чудо.[17]
Писци из Босне и Херцеговине предложили су да се Селимовић овим романом кандидује за Нобелову награду за књижевност.
Роман Тврђава (1970) враћа нас у још дубљу прошлост, у 17. век. Тврђава је ту и стварност и симбол, а као симбол она је „сваки човјек, свака заједница, свака идеологија“ затворена у саму себе. Излазак из тврђаве истовремено је улазак у живот, у хаотичну стварност света, почетак индивидуалног развитка, отварање могућности сусрета с другима и упознавања истинских људских вредности. Као и претходни роман, и Тврђава је испуњена вером у љубав, која је схваћена као мост што спаја људе, без обзира на различитост уверења, цивилизација и идеологија.[18][19]
Након романа Острво (1974) који обрађује теме из савременог живота, следе Дјевојка црвене косе, Писци, мишљења и разговори, За и против Вука, Круг и Сјећања (1976). Последње дело је аутобиографско. У њему Селимовић описује многе важне догађаје и личности које су утицале на његов живот и оставиле неизбрисив траг.[20]
Признања и награде[уреди | уреди извор]
- Почасни доктор Сарајевског универзитета, 1971.
- НИН-ова награда, за роман Дервиш и смрт, 1967.
- Награда „Иван Горан Ковачић”, за роман Дервиш и смрт, 1967.
- Његошева награда, за роман Дервиш и смрт, 1969.
- Двадесетседмојулска СРБиХ
- Награда АВНОЈ-а, 1970.
- БИГЗ-ова награда (почасна), за роман Круг, 1984.
- Награда Народне библиотеке Србије за најчитанију књигу године, за роман Круг, 1984.
Дела[уреди | уреди извор]

- Увријеђени човјек (1947)
- Прва чета (1950)
- Туђа земља (1957)
- Ноћ и јутра (филмски сценарио) (1958)
- Тишине (1961)
- Магла и мјесечина (1965)
- Есеји и огледи (1966)
- Дервиш и смрт (1966)
- За и против Вука (1967)
- Тврђава (1970)
- Острво (1974)
- Сјећања (1976)
- Круг (1983)
Види још[уреди | уреди извор]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ а б „Selimović, Meša”. Hrvatska enciklopedija (на језику: хрватски). Приступљено 19. 8. 2019.
- ^ а б „I. Miladinović: Meša Selimović, srpski pisac iz muslimanske porodice”. Нови Стандард (на језику: српски). 2021-06-07. Приступљено 2022-01-01.
- ^ „Меша Селимовић”. Едукација. Приступљено 19. 8. 2019.
- ^ „MOST OD RIJEČI - Meša Selimović”. Knjižare Vulkan (на језику: српски). Приступљено 2022-01-01.
- ^ а б Меша Селимовић: "Сјећања", Београд-Ријека 1976.
- ^ Меша Селимовић: Моји су преци из Билеће од братства Вујовића
- ^ Радован Поповић: "Живот Меше Селимовића", Београд 1988. године
- ^ „Meša Selimović - ateist koji se usrdno molio”.
- ^ „Meša Selimović”.
- ^ „O Meši Selimoviću”.
- ^ „MEHMED MEŠA SELIMOVIĆ”.
- ^ „MEHMED MEŠA SELIMOVIĆ”.
- ^ а б в Павловић 2014, p. 130-131.
- ^ „“LJUBAV JE VALJDA JEDINA STVAR NA SVETU KOJU NE TREBA OBJAŠNJAVATI NITI TRAŽITI JOJ RAZLOG” – MEŠA SELIMOVIĆ”.
- ^ „Sedam malo poznatih činjenica o Meši Selimoviću”.
- ^ „НИЈЕ СЕ ПОКАЈАО: Како је Меша Селимовић оставио жену и дете”. Нпортал. 27. 4. 2023. Приступљено 29. 4. 2023.
- ^ Павловић 2014, p. 1329.
- ^ Selimović, Meša (2011). Roman Tvrđava - Petar V. Arbutina. Beograd: Marso. ISBN 978-86-6107-029-7.
- ^ „100 izabranih citata - Meša Selimović (Tvrđava)”. 6yka.com (на језику: енглески). Приступљено 2023-01-31.
- ^ „Četrdeset godina od smrti Meše Selimovića”.
Литература[уреди | уреди извор]
- Selimović, Meša (2011). Roman Tvrđava - Petar V. Arbutina. Beograd: Marso. ISBN 978-86-6107-029-7.
- Павловић, Миливоје (2014). Огледало Добрице Ћосића. Београд: Новости.
Спољашње везе[уреди | уреди извор]
- Биографија на сајту САНУ
- Меша Селимовић (српско наслеђе)
- Јубилеј Меше Селимовића у Србији (Вести, 4. фебруар 2010)
- Текст Меше Селимовића поводом 80. рођендана Иве Андрића („Политика“, 1. мај 2010)
- Пронашао мир у Београду („Вечерње новости“, 9. јул 2010)
- Заборављени сценарији Меше Селимовића („Политика“, 10. јул 2010)
- Меша у сенци „Дервиша“ („Вечерње новости“, 4. мај 2011)
- Тврђава која је одолела („Политика”, 31. август 2019)
- Трибина „Меша Селимовић – између дервиша и заборава” историчара мср Огњена Карановића
- ЗЛАТНА ДЕЦЕНИЈА СА "ЧЕТИРИ ЗЛАТНЕ ПТИЦЕ": Поводом четрдесет година од смрти једног од највећих писаца Меше Селимовића („Вечерње новости”, 5. јул 2022)
- Зашто данас читати Мешу Селимовића: Кметови по традицији, кабадахије по жељама („Политика”, 12. јул 2022)
- Како је 1982 објављено да је умро Меша Селимовић (Нпортал, 16. децембар 2022)
- Рођени 1910.
- Умрли 1982.
- Тузлаци
- Српски књижевници
- Српски сценаристи
- Југословенски књижевници
- Југословенски сценаристи
- Комунисти Босне и Херцеговине
- Југословенски партизани
- Политички комесари НОВЈ
- Академици САНУ
- 100 најзнаменитијих Срба по САНУ
- Срби муслимани
- Добитници Награде АВНОЈ-а
- Добитници НИН-ове награде
- Академици АНУБиХ
- Чланови Удружења књижевника Србије
- Доктори наука
- Српски књижевници из Босне и Херцеговине
- Сахрањени у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду