Међународни олимпијски комитет

С Википедије, слободне енциклопедије
International Olympic Committee
Међународни олимпијски комитет
International Olympic Committee logo 2021.svg
МотоБрже, Више, Јаче - Заједно
(лат. Citius, Altius, Fortius - Communiter)
Датум оснивања23. јун 1894. год.; пре 128 година (1894-06-23)
ТипСпортска организација
СедиштеЛозана, Швајцарска
Чланови105 активних чланова,
32 хонорарна члана и
1 почасни члан
Службени језицифранцуски, енглески
и језик земље домаћина по потреби
Почасни председникБелгија Жак Рог
ПредседникЊемачка Томас Бах
ПотпредседнициКина Ју Заићинг; Шпанија Хуан Антонио Смаранх; Турска Угур Ерденер; Сједињене Америчке Државе Анита Де Франц
Генерални директорБелгија Кристоф Де Кепер
Веб-сајтwww.olympic.org

Међународни олимпијски комитет (МОК; енгл. International Olympic Committee, IOC, франц. Comité international olympique, CIO) је међународна спортска организација са седиштем у Швајцарској, у граду Лозани. Основана је 23. јуна 1894. на конгресу у Паризу, под идејним вођством барона Пјера де Кубертена. Његова идеја је била оживети облик такмичења познат у старој Грчкој по моделу спортског међународног такмичења највишег ранга. На истом конгресу је одлучено да ће домаћин I Олимпијских игара бити Атина, па је за годину одржавања одабрана 1896.[1]

МОК је управно тело Националних олимпијских комитета (НОК) и светског „Олимпијског покрета“, што је назив МОК-а за све субјекте и појединце укључене у Олимпијске игре. Од 2020. године, МОК је званично признао 206 Национална олимпијска комитета. Актуелни председник МОК-а је Немац Томас Бах, који је наследио Жака Рога из Белгије у септембру 2013. године.[2]

Историја[уреди | уреди извор]

Зграда МОК-а у Лозани, Швајцарска.

МОК је основао Пјер де Кубертен 23. јуна 1894. године са Деметриосом Викеласом као првим председником. Од априла 2019. његово чланство броји 95 активних чланова, 44 почасна члана, једног почасног председника (Жак Рога) и једног почасна члана (Хенри Кисинџера).[3] МОК је врховни ауторитет модерног олимпијског покрета широм света.

МОК организује модерне Олимпијске игре и Олимпијске игре младих (ОИМ), које се одржавају лети и зими, сваке четири године. Прве Летње олимпијске игре одржане су у Атини у Грчкој 1896. године; прве Зимске олимпијске игре биле су у француском Шамонију 1924. Прве летње ОИМ биле су у Сингапуру 2010. године, а прве Зимске ОИМ у Инзбруку 2012. године.

До 1992. су се летње и зимске олимпијске игре одржавале исте године. Након те године, међутим, МОК је Зимске олимпијске игре преместио на парне године између Летњих игара, како би помогао у раздвајању планирања два догађаја, и побољшао финансијски биланс МОК-а, који прима пропорционално већи приход у годинама Олимпијских игра.

Генерална скупштина УН је 2009. МОК-у дала статус сталног посматрача. Ова одлука је омогућава МОК-у да се директно укључи у дневни ред УН-а и да присуствује састанцима Генералне скупштине УН-а на којима може узети реч. Генерална скупштина је 1993. одобрила Резолуцију за додатно учвршћивање МОК-УН сарадње оживљавањем Олимпијског примирја.[4]

МОК је у новембру 2015. добио одобрење за изградњу новог седишта у Лозани. Процењено је да ће трошкови пројекта износити 156 милиона долара.[5] МОК је 11. фебруара 2019. најавио да ће „Олимпијску кућу” отворити 23. јуна 2019. године, што је и учињено а то се поклопило са 125 годишњицом постојања.[6] Олимпијски музеј остаје у Ушију у Лозани.[7]

Председници МОК-а[уреди | уреди извор]

Председници МОК-а се бирају на конгресима на период од више година. Постоје иницијативе да се због потенцијално великог утицаја које председник има на цели Олимпијски покрет, па и конкретних проблема везаних уз корупцију, мандат председника и чланова ипак ограничи, а избор направи транспарентнијим. До сада су, међутим, председници били бирани на период од више година, тако да је до сада укупно било само 8 председника МОК-а:

Siege cio.jpg
Musee olympique.jpg
Седиште МОК-а (лево) и олимпијски музеј (десно) у Лозани.
Председник Мандат
Краљевина Грчка Деметриос Викелас 1894 - 1896
Француска барон Пјер де Кубертен 1896 - 1925
Белгија гроф Анри де Баиле-Латур 1925 - 1942
Шведска Зигфрид Едстрем 1942 - 1952
Сједињене Америчке Државе Ејвери Брандиџ 1952 - 1972
Република Ирска лорд Мајкл Киланин 1972 - 1980
Шпанија Хуан Антонио Самаран 1980 - 2001
Белгија Жак Рог 2001 - 2013
Њемачка Томас Бах 2013 - данас

Забринутост за животну средину[уреди | уреди извор]

МОК признаје да Олимпијске игре захтевају значајне еколошке ресурсе, активности и грађевинске пројекте који би могли бити штетни по животну средину града домаћина.[8] Године 1995, председник МОК-а Хуан Антонио Самаранх изјавио је, „Међународни олимпијски комитет је одлучан у осигуравању да животна средина постане трећа димензија организације Олимпијских игара, прва и друга су спорт и култура.“[9] Поступајући у складу са овим саопштењем, 1996. године МОК је додао „животну средину“ као трећи стуб својој визији за Олимпијске игре.[10] МОК захтева од градова који конкуришу за одржавање Олимпијских игара да обезбеде свеобухватну стратегију заштите животне средине у припреми за удомљавање игара, и по окончању игара.[11] Ова иницијативу је највише дошла до изражаја 2000. године, када је Пекиншки организациони одбор за Олимпијске игре у Пекингу развио стратегију „зелених олимпијских игра“. Настојања на Летњим олимпијским играма у Пекингу 2008. у циљу организовања еколошки прихватљивих игара резултирали су са преко 160 пројеката који су испунили циљ „зелених“ игара кроз побољшање квалитета ваздуха и квалитета воде, имплементацију одрживих извора енергије, побољшано управљање отпадом и образовање о животној средини. Ови пројекти су укључивали пресељење или затварање индустријског погона, замену пећи, увођење нових стандарда емисије и строжу контролу саобраћаја.[12] Већина ових мера усвојена је привремено, и иако су остварена стварна побољшања (посебно у квалитету ваздуха), већина тих побољшања је нестала годину дана након игара. Иако су ова побољшања била кратког даха, укључивање МОК-ових политика заштите околиша у оцењивање и одабир градова домаћина показује корпоративну одговорност на којој се може надограђивати у годинама које долазе. Детаљни оквири за еколошку одрживост објављени су за Зимске олимпијске игре 2018. и Летње олимпијске игре 2020. у Пјонгчангу у Јужној Кореји и Токију у Јапану.[13][14]

МОК приступи[уреди | уреди извор]

МОК има четири главна приступа за решавање здравствених проблема животне средине током изградње и одвијања такмичења Олимпијских игара. Прво, Комисија за одрживост и наслеђе МОК-а се фокусира на то како МОК може побољшати стратегије и политике повезане са здрављем животне средине током процеса избора градова домаћина Олимпијских игара.[15] Друго, сваки град кандидат мора доставити МОК-у информације о стању животне средине, попут квалитета ваздуха и процене утицаја на животну средину. Треће, сваком граду домаћину је дата могућност да декларише „обећања“ за решавање специфичних или општих здравствених аспеката животне средине при одржавању Олимпијске игре. Четврто, МОК подстиче све градове домаћине да сарађују са Уједињеним нацијама како би радили на постизању здравствених циљева животне средине.[16] Ултиматно, МОК користи ова четири главна приступа у покушају да умањи негативне утицаје по здравље животне средине у граду домаћину.

Ефекти конструкције олимпијских објеката на ваздух[уреди | уреди извор]

Градови домаћини Олимпијских игара имају две примарне бриге: загушење саобраћаја и загађење ваздуха, што може довести до нарушавања квалитета ваздуха током и након изградње олимпијских објеката.[17] Истраживање спроведена током Олимпијских игара у Пекингу идентификовала су честице - мерено у смислу ПМ10 (количина аеродинамичког пречника честица ≤10 μм у датој количини ваздуха) - као главни приоритет који треба узети у обзир.[18][19] Честице у ваздуху, заједно са другим загађивачима у ваздуху, изазивају озбиљне здравствене проблеме, попут астме, и доприносе погоршању урбаних екосистема. Црни угљеник се испушта у ваздух услед непотпуног сагоревања угљеничних течности што доприноси глобалним климатским променама и има последица по здравље људи. Концентрација црног угљеника има велики утицај на камионски саобраћај због гужве у саобраћају током масовне изградње. Додатно, секундарни загађивачи попут CO, NOx, SO2, бензена, толуена, етилбензена, и ксилена (BTEX) такође се ослобађају током изградње олимпијских објеката, што доводи до штетних утицаја на животну средину.[20]

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Roger Bartlett, Chris Gratton, Christer G. Rolf Encyclopedia of International Sports Studies. Routledge, 2012, p. 678
  2. ^ Gibson, Owen (2013-09-10). „Thomas Bach elected to succeed Jacques Rogge as IOC president”. The Guardian (на језику: енглески). ISSN 0261-3077. Приступљено 2019-02-12. 
  3. ^ „IOC Members List”. Приступљено 15. 6. 2017. 
  4. ^ „Cooperation with the UN”. 21. 6. 2016. Приступљено 14. 9. 2016. 
  5. ^ swissinfo.ch, S. W. I.; Corporation, a branch of the Swiss Broadcasting. „Lausanne gives green light to new IOC headquarters”. SWI swissinfo.ch (на језику: енглески). Приступљено 2019-02-12. 
  6. ^ „OLYMPIC HOUSE”. IOC. Приступљено 3. 3. 2019. 
  7. ^ „Olympic House to officially open on Olympic Day - Olympic News”. International Olympic Committee (на језику: енглески). 2019-02-11. Приступљено 2019-02-12. 
  8. ^ Jin Y, Zhang JJ, Ma X, Connaughton DP (2011). „Residents' Perceptions of Environmental Impacts of the 2008 Beijing Green Olympic Games”. European Sport Management Quarterly. 11 (3): 275—300. 
  9. ^ Jagemann, H. (2003). „Sport and the Environment: Ways toward Achieving the Sustainable Development of Sport”. The Sports Journal. Приступљено 23. 10. 2016. 
  10. ^ Beyer S. (2006). The green Olympic Movement: Beijing 2008. Chinese Journal of International Law, 5:2, 423-440.
  11. ^ „Host City Contract” (PDF). IOC. 2009. Приступљено 23. 10. 2016. 
  12. ^ Chen Y, Jin GZ, Kumar N, Shi G. (2012). The Promise of Beijing: Evaluating the Impact of the 2008 Olympic Games on Air Quality. Journal of Environmental Economics and Management, 66, 424-433.
  13. ^ „Creating a New Horizon for Sustainable 2018 PyeongChang Olympic and Paralympic Winter Games: Furthering Benefits to Human and Nature” (PDF). The PyeongChang Organizing Committee for the 2018 Olympic and Paralympic Winter Games. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 27. 10. 2016. Приступљено 26. 10. 2016. 
  14. ^ „Tokyo 2020 Olympic and Paralympic Games High-level Sustainability Plan” (PDF). The Tokyo Organizing Committee of the Olympic and Paralympic Games. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 27. 10. 2016. Приступљено 23. 10. 2016. 
  15. ^ „Sustainability And Legacy Commission”. International Olympic Committee. 10. 6. 2021. 
  16. ^ „The 2016 Olympic Games: Health, Security, Environmental, and Doping Issues” (PDF). Congressional Research Service. 8. 8. 2016. Приступљено 16. 8. 2021. 
  17. ^ Qiao Q, Zhang C, Huang B, Piper JDA. (2011). Evaluating the environmental quality impact of the 2008 Beijing Olympic Games: magnetic monitoring of street dust in Beijing Olympic Park. Geophysical Journal International, Vol. 187; 1222.
  18. ^ Chena DS, Chenga SY, Liub L, Chenc T, Guoa XR. (2007). An integrated MM5–CMAQ modeling approach for assessing transboundary PM10 contribution to the host city of 2008 Olympic summer games—Beijing, China. Atmospheric environment. Vol. 41; 1237-1250.
  19. ^ Wang X et. al. (2009). Evaluating the air quality impacts of the 2008 Beijing Olympic Games: On-road emission factors and black carbon profiles. Atmospheric environment. Vol. 43; 4535-4543.
  20. ^ Wang T et. al. (2010). Air quality during the 2008 Beijing Olympics: secondary pollutants and regional impact. Atmos. Chem. Phys. Vol. 10; 7603–7615.

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Међународни олимпијски комитет на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Међународни_олимпијски_комитет&oldid=24340862”