Мигел Анхел Астуријас

С Википедије, слободне енциклопедије
Мигел Анхел Астуријас
Monumento a Miguel Ángel Asturias en los Parques de Palermo.JPG
Споменик Мигела Анхела Астуријаса
Датум рођења(1899-10-10)10. октобар 1899.
Место рођењаГватемала, Гватемала
Датум смрти9. јун 1974.(1974-06-09) (74 год.)
Место смртиМадрид, Шпанија
ШколаУниверзитет Сорбона, Universidad de San Carlos de Guatemala
НаградеНобелова награда за књижевност

Мигел Анхел Астуријас (шп. Miguel Angel Asturias; Гватемала, 10. октобар 1899Мадрид, 9. јун 1974), био је гватемалски књижевник и добитник Нобелове награде за књижевност 1967. године.[1][2]

Романописац и приповедач магичног реализма, био је под утицајем надреализма. Међутим, убрзо показује велико интересовање за индијанску митологију, сопствену домовину, живот сељака под колонијалним јармом, што се може видети још у самим насловима његових дела.

Биографија[уреди | уреди извор]

Рођен је у доба диктатуре Естраде Кабрере (шп. Estrada Cabrera), у чије време у Гватемалу долази United Fruit Company. Био је сведок прогона, чак и у сопственој породици, што је оставило дубок и неизбрисив траг који се огледа од самог почетка његове књижевне каријере у аверзији према апсолутној моћи.

Преселио се у Париз 1923. године.[2] Студирао је на Сорбони, у Паризу, старе религије америчког континента. Под утицајем тих студија, као и сопствених истраживања Попол Вухa (шп. Popol Vuh), свете књига Маја Киче, 1930. године написао је Гватемалске легенде (шп. Leyendas de Guatemala), дело које реконструише живот и културу Маја.

У току свог првог боравка у Паризу, почиње да пише роман Господин председник (енгл. El señor presidente) на основу једне кратке приче под насловом „Политички просјаци“ (шп. Los mendigos políticos) коју никад није објавио и која је била директна алузија на то доба диктатуре.

Када се вратио у Гватемалу, друга диктатура, диктатура Хорхеа Убика (шп. Jorge Ubico) утиче на Астуријасово књижевно дело које је једно време искључиво лирске природе. Из тог периода су „Емуло Липолидон“ шп. Emulo Lipolidón; 1935), „Сонети“ (шп. Sonetos; 1937), и други.

Одлази у Мексико, где коначно 1946. године објављује роман „Господин председник“, оштар напад на све врсте америчких „каудиљизама“.[2]

Одлази у Буенос Ајрес где започиње дипломатску каријеру. Године 1951. објављује Јак ветар (шп. Viento fuerte), први роман у „Трилогији банана“ (шп. trilogía bananera), романима у којима обрађује беспоштедну експлоатацију Индијанаца и гватемалских природних богатстава компаније Јунајтид Фрутс. Следеће године објављује роман Људи од кукуруза (шп. Hombres de maíz) (1952). Други део трилогије, Зелени папа, објављен је 1954. године.[2] Године 1960. објављује и трећи део ове трилогије, „Очи покојника“ (шп. Los ojos de los enterrados).[2]

Доласком на власт пуковника Хакоба Арбенза долази до политичке промене у Гватемали. Пуковник национализује земљу која је припадала северноамеричкој компанији Јунајтид Фрутс. Међутим, Арбенс ће убрзо бити збачен с власти о чему ће Астуријас писати у „Викенду у Гватемали“ (шп. Week-end en Guatemala; 1956).

Следе године изгнанства од којих неке проводи у Буенос Ајресу радећи као новинар. После рехабилитације 1960. године, радио је у различитим земљама као амбасадор, у Француској између 1966 и 1970. године.[2]

Дела[уреди | уреди извор]

Вреди напоменути нека од најважнијих дела Мигела Анхела Астуријаса:

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Miguel Angel Asturias Facts”. The Nobel Prize. Приступљено 28. 1. 2019. 
  2. ^ а б в г д ђ Мишић, Милан, ур. (2005). Енциклопедија Британика. А-Б. Београд: Народна књига : Политика. стр. 77. ISBN 86-331-2075-5. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]