Микеланђелова Битка лапита и кентаура

Битка лапита и кентаура
Битка кентаура
Уметник	Микеланђело Буонароти
Година	1492.
Медијум	мермер
Правац	ренесанса
Техника	високи рељеф
Димензије	84,45 x 90,49 cm
Место	Кућа Буонароти, Фиренца

Битка лапита и кентаура, (или Битка кентаура како је такође позната на основу писања Вазарија и Кондивија, Микеланђелових првих биографа), као и Богородица са степеница је Микеланђелово рано дјело, високи мермерни рељеф који је створио док је проводио вријеме у вајарској радионици врта палате Лоренца Величанственог. Рељеф никада није напуштао Фиренцу.^[1] Мада се умјетник једном двоумио да га прода Федерику Гонзаги, војводи Мантове, на крају је остао у власништву породице Буонароти.^[1] У њему је засигурно изражен напредан развој младог умјетника, са изузетним владањем анатомских детаља и драматичног израза људских фигура. Можда га је умјетник израдио за самог Лоренца (Гонзагин изасланик који је преговарао његову куповину је изјавио да је рељеф израђен „на молбу великог војводе”).^[1] По Микеланђеловом пријатељу и биографу Кондивију, дјело је „завршено” нешто прије Лоренцове смрти. Међутим, рељеф ни у ком случају није био завршен у било ком смислу.^[1]

Митолошка легенда о трагичној свадбеној прослави лапита – на којој су њихови гости кентаури, опијени алкохолом вина, покушајући да отму жене лапита, укључујући младу, проузроковали битку свим расположивим оружјима и оруђима – је забиљежена у више извора. Један од главних је Овидијева Метаморфоза, позната до детаља ученим круговима у којима се Микеланђело кретао. Чак и да није могао да чита Овидијев оригинал на латинском, постојао је најмање један превод на италијански. Кондиви и Вазари, који и поред њиховог блиског пријатељства с Микеланђелом често гријеше у интерпретацијама, су сматрали да је на рељефу представљена друга митолошка легенда, наиме, Битка Херкула и Неса за Дејениру, али је то мало вјероватно пошто Микеланђелова приказ на рељефу не одговара тој причи.^[1] Скоро сигурно је композиција инспирисана Овидијевом нарацијом, коју је младом Микеланђелу највјероватније сугерисао пјесник и хуманиста Анђело Полицијано.^[1]

Оно што је, међутим, карактеристично јесте то што је Микеланђело одабрао тек неколико елемената из Овидијеве детаљне приче, и ниједну од фигура се не може са сигурношћу распознати. Штавише, мада су фигуре највећим дијелом укључене у силовиту борбу и патњу, и многе машу штаповима и потежу камење, ниједан од страшних детаља у којима се Овидије рекреира на страницама своје књиге, овдје није представљен. У том смислу, Микеланђело већ у овом свом раном дјелу исказује свој хуманизам. Овидијева публика би можда више уживала у поломљеним лобањама, ископаним очима и расутим мозговима у тој бескрајној нарацији, као што је уживала у убијању животиња у гладијаторској арени. Али, Микеланђело, током читаве своје умјетничке каријере није никада у својим дјелима приказивао такве ствари. У његовом рељефу ниједно оружје не дотиче своју жртву, као што ни на таваници Сикстинске капеле Давидов мач не дотиче Голијата, а у Страшном суду такође није приказан ниједан сувисли детаљ. За Микеланђела, чак и у ово рано доба, физичке повреде које један човјек начини другоме, су много мање битне од духовне патње оних на чијим тијелима нема видљивих повреда.

У Микеланђеловом рељефу, једино што се може видјети од Овидијеве легенде, јесте група углавном мушким фигура у заносу борбе – а тек за једну се са сигурношћу може рећи да је женска.^[1] Најзанимљивије од свега јесу сами кентаури, који су фасцинирали Микеланђелове савременике, Ботичелија и Пјера ди Козима, овдје толико очовјечени да је тешко распознати њихов коњски дио. Од приближно двадесет фигура приказаних на рељефу, тек за три се може рећи да су кентаури и то не без потешкоћа.^[1] Ове наказе као и сама окрутност, наизглед нису нимало занимали умјетника.

Оно што је Микеланђело извео у овом рељефу јесте да изрази борбу воље против воље у облику физичке интеракције. Фигуре које се међусобно опиру, савијају, рву и чупају косе једна другој су мање сугестивне за класичне изворе и класичне приказе борбе, него за оне средњовјековне виђене у дјелима у којима је приказан Страшни суд. У ствари, фигура која се држи за главу у доњем лијевом дијелу рељефа, подсјећа на једног од проклетих у Страшном суду из тринаестог вијека, дјело Николе и Ђованија Пизана за проповједаоницу катедрале у Сијени.^[1]

У рељефу онако како га је замислио Микеланђело нема мјеста за приказ окружења и детаља које је у својој причи описао Овидије. Нема ни пећине у којој се прослава одвијала, пошто је вајар изравнао позадину у којој би је се могло приказати. Ова трагична битка, поједностављена и лишена случајности, рељефу даје још већу универзалност, пошто је постављена у безвременску арену. Преко велтера испреплетених фигура, у првом плану један лапит и један кентаур гледају један на другога у трагичном и вјечитом непријатељству.