Милан Ћурчин

Из Википедије, слободне енциклопедије
Милан Ћурчин
Датум рођења 14. новембар 1880.
Место рођења Панчево
 Аустроугарска
Датум смрти 20. јануар 1960.
Место смрти Загреб
 ФНРЈ

Милан Ћурчин (Панчево, 14. новембар 1880Загреб, 20. јануар 1960), био је песник, књижевни критичар, публициста и преводилац. Потицао је из имућне трговачке породице. Основну школу учио је у Панчеву, а гимназију у Новом Саду. Један је од представника српске модерне и значајан књижевни историчар, а радио је и као доцент Београдског универзитета на Катедри за немачки језик и књижевност, обрађујући јужнословенско-немачке литерарне везе. Тада издаје и уређује две књиге Српскохрватског алманаха (Београд – Загреб, 1910. и 1911). Ћурчин је 1904. докторирао германистику и славистику у Бечу са тезом Српска народна поезија у немачкој литератури. Теза је наредне године објављена у Лајпцигу, да би на наш језик била преведена 1987. поводом двестоте годишњице Вуковог рођења. У периоду од 1920. до 1941. у Загребу излази часопис ”за културна, политичка и друштвена питања” под називом Нова Европа, који уређује и издаје Ћурчин. Бавио се и превођењем (са немачког, на енглески, француски, румунски, чешки, италијански...).

Књижевни рад[уреди]

Књижевношћу се почео бавити као студент. Прву песму Вече у врту објавио је у Бранковом колу. Касније песмама, књижевним студијама и критиком сарађивао је у Цариградском гласнику, Српском књижевном гласнику, Сријемским новинама и другим, у то време, престижним часописима. Јавивши се у књижевној јавности на крају 19. и почетком 20. века, непосредно после Војислава, а у исто време са Ракићем, Дучићем и Дисом, овај српски модерниста разликовао се од претходног, али и свог времена. Доноси ново виђење поезије и стваралаштва у тексту О мојим песмама, који се сматра манифестом модерне у нашој књижевности. Овај текст се појавио двадесет година пре текстова Милоша Црњанског и Станислава Винавера. Као следбеник авангардне струје, устаје против традиционализма и нормативизма, залажући се за аутентичност у стварању.

“У песми закони ћуте, пустите осећај!”, певао је Ћурчин, уносећи слободан стих, хумор и прозаизме - особине којима разара озбиљну, формалну страну парнасо-симболистичке традиције. Наведени елементи дошли су до изражаја у његовој првој збирци Песме из 1906. године. У овој збирци читав први циклус посветио је љубавној лирици. Те песме су често ироничне, без повезивања љубави са апсолутним и духовним, а тежећи овоземаљском (“Моја је љубав од овога света…”). О њој говори површно, без уношења у емоцију, лепршаво и лако, због чега су се бројне полемике тицале ове књиге. Друга књига “Песме” изашла је 1911. у само шездесет примерака. И поред свега, његове најпознатије песме Богдан Поповић је уврстио у Антологију новије српске лирике, а критичар Јован Скерлић о њима говори у Историји нове српске књижевности.

У збирци Драга моја... објављене су најлепше песме Милана Ћурчина. Млади песник их је исписивао на илустрованим дописницама и најчешће их је слао сестри Соки у родно Панчево. Те дописнице, каквих више нема, од својих предака је прикупила и за штампу приредила Федора Бикар.

Библиографија[уреди]

  1. Песме, 1902-1905, Београд, 1906.
  2. Немачка романтика, Београд, 1906.
  3. Гете и госпођа Штајн, Београд, 1908.
  4. Версификација Милана Ракића, Београд, 1912.
  5. Друге песме, Београд, 1912.
  6. Јампски стил у српском песништву, Београд, 1914.
  7. Иван Мештровић, студија, Лондон, 1919.
  8. Обрачун са М. Крлежом, Загреб, 1928.
  9. Један приједлог за нацрт Устава, са пријатељима, Загреб, 1937.

Спољашње везе[уреди]