Милан Гавриловић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Др Милан Гавриловић
Milan Gavrilovic1.jpg
Милан Гавриловић
Биографија
Датум рођења(1882-11-23)23. новембар 1882.
Место рођењаБеоград
Краљевина Србија
Датум смрти1. јануар 1976.(1976-01-01) (93 год.)
Место смртиБетесда
САД
Политичка
партија
Земљорадничка странка

Др Милан Гавриловић (Београд, 23. новембар 1882Бетесда, 1. јануар 1976) је био српски адвокат, дипломата, политичар, доктор права.

Један је од оснивача политичке странке Савез земљорадника, а од 1939. године и њен вођа. Био је директор листа Политика 1924−1930. Први посланик Краљевине Југославије у СССР 1940−41. У емигрансткој влади у Лондону обављао је дужност министра правде, пољопривреде, снабдевања и исхране.

Четник-добровољац 1912. у Првом балканском рату.

Биографија[уреди]

Рођен је у Београду 23. новембра 1882. у породици Уроша и Агњице Божић. Гавриловић је још као студент 1905. године био учесник четничке акције. Рањен је као четник у бици код Челопека код Старог Нагоричана. Гавриловић је докторирао у Паризу и био је дипломата. Обављао је и дужност секратара Николе Пашића. Као и Милан Ракић, који је такође био дипломата, Гавриловић узима одсуство из Министарства иностраних послова да би као доборовљац-четник учестововао у Првом балканском рату. Као дипломата служио је у Лондону, Атини, Берлину и Риму. Од јуна 1940. био је посланик Краљевине Југославије у Совјетском Савезу. Био је члан извршног одбора, потпредседник и, после смрти Јована Јовановића Пижона, шеф Земљорадничке странке. Новинарством се бавио од студентских дана. Био је главни уредник Политике. Прихватио се учешћа у влади од 27. марта 1941. године која је окупила представнике парламентарних политичких странака укорењених у народу. Милан Гавриловић је пре Априлског рата био посланик Краљевине Југославије у Совјетском Савезу. Статус званичног југословенског представника у Москви престао му је 6. маја 1941, када га је совјетска влада прогласила обичним грађанином. Крајем јула 1941. именован je за отправника послова југосовенске избегличке владе у Москви. По доласлку у Лондон (јануара 1942) именован је за министра правде у влади Слободана Јовановића.

Са Слободаном Јовановићем сарађује и у Југословенском народном одбору (1944), а на суђењу генералу Дражи Михаиловићу осуђен је заједно са Слободаном Јовановићем. После рата је живео и преминуо 1. јануара 1976. године у Сједињеним Америчким Државама.

Његова писана заоставштина, настала у периоду 1938—1976, допремљена је у новембру 2013. из Хуверовог института Универзитета Станфорд у САД у Архив Југославије.[1]

Породица[уреди]

Милан Гавриловић и Јелена Гавриловић, рођена В. Цинцар-Јанковић (1895-1976) имали су сина Алексу и кћерке Вукосаву, Косару, Војиславу и Даринку.

  • Инж. Алекса Гавриловић, инж. електротехнике имао је две кћерке.
  • Косара (1924) била је удата за Растка Марчетића. Имају једну кћерку.
  • Војислава је била удата за Владимира Аџемовића (1926—1970), правника, сина Бранка Аџемовића (1888—1962), краљевског посланика у Турској у Анкари (1937), Египту (1939) и Кејптауну (1941), шефа генералне политичке дирекције Министарства иностраних послова, дипломате, и Аспазије Аџемовић, рођ. Леко, кћерке проф. др Марка Лека. Имају двоје деце.
  • Вукосава је била удата за Милана Којена, правника.
  • Даринка је била удата за Михаила Гавришева. Има потомства.

Референце[уреди]

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]