Милан Горкић
| милан горкић | |
|---|---|
 Милан Горкић | |
| Датум рођења | 19. фебруар 1904. |
| Место рођења | Босански Брод Аустроугарска |
| Датум смрти | 1. новембар 1937. (33 год.) |
| Место смрти | Москва,  Руска СФСР Совјетски Савез |
| Супруга | Бети Николајевна Глан |
| Професија | политички радник, револуционар |
| Члан КПЈ од | 1919. |
| Политички/генерални секретар Комунистичке партије Југославије | |
| Период | 1932 — 1937. |
| Претходник | Јован Малишић |
| Наследник | Јосип Броз Тито |
Милан Горкић право име Јосип Чижински (чеш. Josef Čižinský; Босански Брод, 19. фебруар 1904 — Москва, 1. новембар 1937), био је револуционар, политички и генерални секретар Централног комитета Комунистичке партије Југославије од 1932. до 1937. године.
Биографија[уреди | уреди извор]
Рођен је 19. фебруара 1904. године у Босанском Броду. Отац му је био тапетар, старији брат Владимир машиновођа, а млађи брат Богомил, био је пројектант, архитекта, и живео је до 1986. године у Чехословачкој.[1]
Горкић је био одличан ученик и већ као гимназијалац, ухапшен је због растурања револуционарног материјала и летака. По изласку из затвора учествовао је у организацији омладинске комунистичке организације у Сарајеву. Постао је члан Савеза комунистичке омладине Југославије (СКОЈ) и Комунистичке партије Југославије (КПЈ), 1919. године. Већ 1924. постао је члан Централног комитета СКОЈ-а, али убрзо је протеран из земље и постао је представник Југословенске комунистичке интернационале, од 1924. до 1927. године у Москви, а недуго након тога је изабран и у Президијум ИККИМ-а (Извршни комитет комунистичке интернационале Москве) и Секретаријату КИМ-а, као и у Комисији за балканске земље.
Много је путовао по партијским задацима: у Аустрију, Немачку и Чехословачку. У Немачкој се оженио Бети Николајевном Глан. Почетком 1928. године изабран је за секретара КИМ-а, а већ у лето, на Конгресу Коминтерне изабран је за члана Међународне контролне комисије. То је било велико признање. Већ 1930. је постао стални представник Коминтерне у Комунистичкој партији Британије. Све време је деловао у КПЈ и Балканском секретаријату КИ. У то време је Балканским секретаријатом руководио Георги Димитров, кога је Горкић високо ценио. Од 1928—31. Горкић је сарађивао и са секретаром комунистичке организације Југославије, Немањом Борјаном.
Милан Горкић је илегално долазио у Краљевину Југославију неколико пута, али када је 1932. изабран за политичког секретара ЦК КПЈ, забрањено му је да путује у земљу, због мера безбедности. Од 1932. године радио је ван земље и руководио ЦК КПЈ при Коминтерни из Беча, Париза и Москве. Од 1932. до 1936, проводио је у Москви само по два–три месеца, а 1935. је постао делегат на VII конгресу Коминтерне, где је изабран и у Извршни комитет. Почетком 1937. године затекао се у Паризу. Из Москве је добио директиву да се хитно врати из Париза у Москву на реферисање и тада се последњи пут у животу јавио својој жени Бети Глан у Немачкој.
Са хапшењем Горкића, ухапшено је и цело партијско представништво КПЈ у Коминтерни.[2] Прво главни представник Иван Гржетић, а затим и остали.[3]
Постоје сведочења да је Горкић у затвору био политички активан, да је држао предавања о Шпанском грађанском рату и дизао морал затвореницима.[4] Горкић је, између осталог, пред судом оптужен и осуђен као британски шпијун.[5] 1. новембра 1937. године је осуђен на смрт и стрељан истог дана.[6] Такође је оптужен за учешће у антипартијској организацији у Коминтерни, којом је наводно руководио Осип Пјатницки. Пјатницки и Горкић нису признали оптужницу.[4] Сахрањен је на Новом донском гробљу.
Рехабилитација[уреди | уреди извор]
Његова супруга је 7. априла 1956. године, након Двадесетог конгреса КПСС, успела да се избори за одлуку о пуној рехабилитацији. За разлику од свих убијених секретара ЦК КПЈ, Горкић је и политички рехабилитован, решењем Контролне партијске комисије ЦК КПСС, 20. јуна 1956. године, као генерални секретар ЦК КПЈ.[1]
Више од двадесет година после поништавања лажних оптужби против Горкића у совјетским партијским и судским органима, Тито је 1977. изјавио да „ни Горкић није био никакав страни шпијун“ и како му „морамо дати одговарајуће место у хисторији нашег револуционарног покрета“.
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ а б Staljinski obračun s jugoslavenskim partijskim vodstvom u SSSR-u
- ^ Živojin Pavlović, Bilans sovjetskog termidora: Prikaz i otkrića o delatnosti i organizaciji Staljinskog terora
- ^ Jugoslaveni-žrtve staljinskih čistki: dokumentarna kronika - Petar Požar - Google Books
- ^ а б „Ivan Očak, O sudbini obitelji jugoslovenskih emigranata "narodnih neprijatelja" u Sovjetskom Savezu” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) на датум 09. 08. 2014. Приступљено 08. 10. 2014.
- ^ Stevan K. Pavlowitch, Tito - Yugoslavia's Great Dictator: A Reassessment (str. 23)
- ^ Resolution of the ECCI Presidium regarding the expulsion of ECCI members and candidate members and of ICC members "who turned out to be enemies of the people" Архивирано на сајту Wayback Machine (27. мај 2012), Приступљено 8. 10. 2014.
Лидери Комунистичке партије и Савеза комуниста Југославије | ||||||
|---|---|---|---|---|---|---|
Носиоци највиших функција у Комунистичкој партији Југославије (1920—1952) и Савезу комуниста Југославије (1952—1990) | ||||||
| 1920—1937 |
| .svg) | ||||
| 1937—1966 |
| |||||
| 1966—1980 |
| |||||
| 1980—1990 |
| |||||
