Милан Горкић

С Википедије, слободне енциклопедије
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
МИЛАН ГОРКИЋ
Milan Gorkic.jpg
Милан Горкић
Датум рођења(1904-02-19)19. фебруар 1904.
Место рођењаБосански Брод
 Аустроугарска
Датум смрти1. новембар 1937.(1937-11-01) (33 год.)
Место смртиМосква,  Руска СФСР
 Совјетски Савез
СупругаБети Николајевна Глан
Професијаполитички радник, револуционар
Члан КПЈ од1919.
Политички/генерални секретар
Комунистичке партије Југославије
Период19321937.
ПретходникЈован Малишић
НаследникЈосип Броз Тито

Милан Горкић право име Јосип Чижински (чеш. Josef Čižinský; Босански Брод, 19. фебруар 1904Москва, 1. новембар 1937), био је револуционар, политички и генерални секретар Централног комитета Комунистичке партије Југославије од 1932. до 1937. године.

Биографија[уреди | уреди извор]

Рођен је 19. фебруара 1904. године у Босанском Броду. Отац му је био тапетар, старији брат Владимир машиновођа, а млађи брат Богомил, био је пројектант, архитекта, и живео је до 1986. године у Чехословачкој.[1]

Горкић је био одличан ученик и већ као гимназијалац, ухапшен је због растурања револуционарног материјала и летака. По изласку из затвора учествовао је у организацији омладинске комунистичке организације у Сарајеву. Постао је члан Савеза комунистичке омладине Југославије (СКОЈ) и Комунистичке партије Југославије (КПЈ), 1919. године. Већ 1924. постао је члан Централног комитета СКОЈ-а, али убрзо је протеран из земље и постао је представник Југословенске комунистичке интернационале, од 1924. до 1927. године у Москви, а недуго након тога је изабран и у Президијум ИККИМ-а (Извршни комитет комунистичке интернационале Москве) и Секретаријату КИМ-а, као и у Комисији за балканске земље.

Много је путовао по партијским задацима: у Аустрију, Немачку и Чехословачку. У Немачкој се оженио Бети Николајевном Глан. Почетком 1928. године изабран је за секретара КИМ-а, а већ у лето, на Конгресу Коминтерне изабран је за члана Међународне контролне комисије. То је било велико признање. Већ 1930. је постао стални представник Коминтерне у Комунистичкој партији Британије. Све време је деловао у КПЈ и Балканском секретаријату КИ. У то време је Балканским секретаријатом руководио Георги Димитров, кога је Горкић високо ценио. Од 1928—31. Горкић је сарађивао и са секретаром комунистичке организације Југославије, Немањом Борјаном.

Милан Горкић је илегално долазио у Краљевину Југославију неколико пута, али када је 1932. изабран за политичког секретара ЦК КПЈ, забрањено му је да путује у земљу, због мера безбедности. Од 1932. године радио је ван земље и руководио ЦК КПЈ при Коминтерни из Беча, Париза и Москве. Од 1932. до 1936, проводио је у Москви само по два–три месеца, а 1935. је постао делегат на VII конгресу Коминтерне, где је изабран и у Извршни комитет. Почетком 1937. године затекао се у Паризу. Из Москве је добио директиву да се хитно врати из Париза у Москву на реферисање и тада се последњи пут у животу јавио својој жени Бети Глан у Немачкој.

Са хапшењем Горкића, ухапшено је и цело партијско представништво КПЈ у Коминтерни.[2] Прво главни представник Иван Гржетић, а затим и остали.[3]

Постоје сведочења да је Горкић у затвору био политички активан, да је држао предавања о Шпанском грађанском рату и дизао морал затвореницима.[4] Горкић је, између осталог, пред судом оптужен и осуђен као британски шпијун.[5] 1. новембра 1937. године је осуђен на смрт и стрељан истог дана.[6] Такође је оптужен за учешће у антипартијској организацији у Коминтерни, којом је наводно руководио Осип Пјатницки. Пјатницки и Горкић нису признали оптужницу.[4] Сахрањен је на Новом донском гробљу.

Рехабилитација[уреди | уреди извор]

Његова супруга је 7. априла 1956. године, након Двадесетог конгреса КПСС, успела да се избори за одлуку о пуној рехабилитацији. За разлику од свих убијених секретара ЦК КПЈ, Горкић је и политички рехабилитован, решењем Контролне партијске комисије ЦК КПСС, 20. јуна 1956. године, као генерални секретар ЦК КПЈ.[1]

Више од двадесет година после поништавања лажних оптужби против Горкића у совјетским партијским и судским органима, Тито је 1977. изјавио да „ни Горкић није био никакав страни шпијун“ и како му „морамо дати одговарајуће место у хисторији нашег револуционарног покрета“.

Референце[уреди | уреди извор]