Милан М. Радовановић
Милан Радовановић (Крагујевац, 17. октобар 1849 — Београд, 11. мај 1878) био је српски лекар и научник. Сматра се једном од водећих фигура српске науке у 19. веку.
Образовање и научни рад[уреди | уреди извор]
Милан се школовао у Београду, завршио је права у Великој школи. Као деветнаестогодишњи младић постао је професорски приправник у ужичкој Гимназији где је радио годину и по дана, када му држава даје стипендију за студирање медицине у Берлину, где проводи три године.[1]
Непосредно по завршетку студија враћа се у Србију која је на прагу рата против Османског царства (1876-1878), где је, у Београду, радио као санитетски поручник и помоћни лекар, док је у бараци Јулија радио самостално као лекар.[1]
Своје научне радове објављивао је у Србији и то у неким од најзначајнијих часописа тог времена: ,,Отаџбина”, „Србија”, „Орао”, „Српске новине”. Такође, објављивао је своје текстове и преводе и у „Вили” Слободана Новаковића.
Објавио је и седам мањих лекарских радова, а превео је и Дарвиново дело „Постанак фела”.
Милан је имао и два брата, Михаила који је био правник и Алексу који нам је оставио превод Хекелове „Природне историје постања”.[1]
Види још[уреди | уреди извор]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ а б в Уредник Гавриловић, Андра (1904). Знаменити Срби XIX века III том. Загреб: Наклада и штампа Српске штампарије. стр. 2—3.
Литература[уреди | уреди извор]
- Знаменити Срби XIX века III том, ур. професор А. Гавриловић, Загреб 1904.
