Милан Обреновић

За друге употребе погледајте страницу Милан Обреновић (вишезначна одредница).

Милан Обреновић
Портрет са слике је дело сликара Стеве Тодоровића, и настао је 1881. године. Налази се у Музеју града Београда.
Лични подаци
Датум рођења	(1854-08-22)22. август 1854.
Место рођења	Марашешти, Кнежевина Молдавија
Датум смрти	11. фебруар 1901.(1901-02-11) (46 год.)
Место смрти	Беч, Аустроугарска
Гроб	Манастир Крушедол
Породица
Супружник	Наталија Обреновић рођ. Кешко
Потомство	Александар Обреновић Сергеј Обреновић Ђорђе Обреновић
Родитељи	Милош Ј. Обреновић Елена Марија Катарџи
Династија	Обреновићи
краљ Србије
Период	6. март 1882. — 6. март 1889.
Претходник	функција успостављена
Наследник	Александар Обреновић
кнез Србије
Период	10. јун 1868 — 6. март 1882.
Претходник	Михаило Обреновић
Наследник	функција укинута
Потпис
грб кнеза Милана грб краља Милана

Милан Обреновић (Марашешти, 22. август 1854. — Беч, 29. јануар/11. фебруар 1901) је био кнез (1868—1882) и први нововековни краљ Србије (1882—1889).

Будући српски краљ је био син Милоша Обреновића, сина Јеврема Обреновића (рођеног брата кнеза Милоша), и Елене Марије Катарџи. Милан је имао тешко детињство у Молдавији, па је његов старатељ постао кнез Михаило Обреновић. После убиства кнеза Михаила, млади Милан је изабран за његовог наследника. "Топчидерска катастрофа" га је затекла усред школовања. Васпитач Хиет му је тада рекао, да је после Михајлове смрти "он кандидат за владу". Милан му је на то одговорио: "Реците боље -'кандидат владин'". Та игра речи је показала не само извесну досетљивост, него још и тачну процену ситуације. Милан је видео да на владу долази захваљујући Блазнавцу. Ипак, пошто је био малолетан, уместо њега управљало трочлано намесништво у ком су главну улогу имали Миливоје Блазнавац и Јован Ристић. Власт је преузео 1872. године и током своје владавине ослањао се на војску. Под притиском јавности Милан је 1876. године објавио је рат Османском царству. Неспремна српска војска је поражена у Првом српско-турском рату, али је победила у Другом српско-турском рату. После овог рата Србији је на Берлинском конгресу призната независност, а у њен састав су ушли нишки, пиротски, топлички и врањски округ. Милан је био разочаран руском подршком за стварање санстефанске Бугарске, па се од тада у спољној политици ослањао на Аустроугарску, са којом је 1881. склопљена Тајна конвенција. Њоме је Милан стекао аустроугарску подршку за проглашење Србије краљевину, што се десило 1882.

Краљ Милан није имао подршку у народу, па је од страха од народне побуне одлучио да се од народа покупи сво оружје, што је био повод за избијање Тимочке буне у источној Србији. Побуна је угушена, а за њу су окривљени радикали. Тромесечни српско-бугарски рат који је 1885. почео краљ Милан Обреновић због припајања Источне Румелије Бугарској знатно је ослабио краљев положај у земљи. Краљ Милан је 1888. године донио либералнији устав, познат као Радикалски устав. Затим је абдицирао и оставио власт сину Александру и напустио земљу.

У Србију се вратио 1897. године као врховни командант војске, коју је потпуно реформисао и модернизовао. Заувек је отишао из Србије 1900. године јер није подржавао Александров брак са Драгом Машин. На њега су извршена чак четири неуспела атентата (Теразијска бомба, Смедеревски намештај, Илкин атентат и Ивањдански атентат), од којих за један (Смедеревски намештај) никада није разјашњено да ли је био атентат или само несрећни случај.

Преминуо је 29. јануара/11. фебруара 1901. године, у Бечу, од упале плућа.

Биографија

Младост

Рођен је на велепоседу свога оца Милоша, сина Јеврема Обреновића рођеног брата кнеза Милоша Обреновића. Отац Милана Обреновића је као страни најамник служио у румунској војсци и погинуо је у борби са Турцима код Букурешта 20. новембра 1861. Миланова мајка Елена Марија Катарџи била је ћерка румунског грофа Константина Катарџија. По рођењу Милановом, његови родитељи су се разишли. Милан је био једини њихов син, и имао је једну сестру, Томанију. После погибије оца, о њему се старала мајка која је водила раскошни живот аристократкиње. Милановом васпитању није поклањала нарочито пажњу. Бригу о младом Милану је преузео његов рођак, кнез Михаило Обреновић, кнез Србије. Милан Обреновић долази са шест година у Крагујевац код кнеза Михаила који води рачуна о њему. Кнез му је обезбедио изврсну гувернанту која га је васпитавала и подучавала.

По сазревању, кнез Михаило шаље Милана на школовање у париски лицеј Луј ле Гран. Васпитање које је Милан добио у Србији било је доста оскудно. Околина Миланова је код њега је врло рано уоче две карактерне црте: рану необичну умну бистрину као и нервозни страх. Страх је проистицао из свести да је његов претходник био убијен. Био је окружен непријатним и нерасположеним људима у Крагујевцу, који су покушавали на све могуће начине да га уназаде. Васпитач Хиет је био можда једини човек кога је он у свом животу поштовао и којег се бојао. Као један од главних васпитача младог Милана Обреновића нашао је познати дубровачки песник и племић нежења Медо Пуцић. Његов избор, после смрти Хиета био је изгледа најгори могући, јер ма колико учен и искусан био, показао се као обична приморска "левента". Био је добар забављач и дружбеник младог владара, али не и васпитач.

Намесништво

Поштанска марка Србије 1869. са ликом Милана Обреновића

Слика из млађих дана кнеза Милана Обреновића

После убиства кнеза Михаила Обреновића у Кошутњаку, пуковник Миливоје Петровић Блазнавац је брзо решио проблематично питање наслеђивања тако што је наредио малом београдском гарнизону да се закуне на верност Милану Обреновићу, тада четрнаестогодишњаку. У време избора, пошто је био малолетан, уместо њега је владало намесништво (Блазнавац, Ристић и Гавриловић), све до 1872. године.

Прва мера намесништва било је доношења Устава 29. јуна 1869. којим је предвиђено да српски престо, ако би изумрла законита мушка линија Обреновића, могли наследити потомци кнеза Милоша по женској линији. Овај Устав је нашао доста отпора у редовима опозиције.

Покушана су два атентата на Милана током 1871. године. Један је био средином године у Београду и познат је под називом „Теразијска бомба“, а други се догодио 6. октобра 1871. у Смедереву и познат је под називом „Смедеревски намештај“.

Кнез Милан Обреновић

По стицању пунолетства, кнез Милан Обреновић је 1872. године преузео власт од намесништва. На почетку своје владавине ослањао се углавном на војску, па је радио на њеном јачању. У спољној политици ослањао се све више на Русију. У његово време почињу да се догађају судбоносни догађаји.

Српски владари и војсковође 1876.

Када је у Невесињу избио устанак- „Невесињска пушка“, 1875. године, кнез Милан је одбио да узме учешћа у њему и осуђивао тај устанак. У том устанку се под псеудонимом Петар Мркоњић борио и будући краљ Србије Петар Карађорђевић. Под притиском јавног мњења објавио је Турској рат 1876. године, али без довољно дипломатске припреме завршен је поразом Србије 1877. године. Исте године је поново ступио у рат на инсистирање Русије 2. децембра 1877. године. Војска Кнеза Милана се кретала према Нишу, Пироту и Врању. После потписивања Сан Стефанског уговора дошло је до преокрета у политици кнеза Милана. Руси су форсирали Бугаре у стварању Сан Стефанске Бугарске, на уштрб српских територија, па се кнез све више окреће према Аустроугарској.

Одлуком Берлинског конгреса 1878. године Кнежевина Србија је добила независност. После одлука Берлинског конгреса где је Србија добила Врањски, Нишки, Пиротски и Топлички округ, а за узврат се сагласила да Аустроугарска може да окупира Босну и Херцеговину, кнез Милан шаље прву делегацију да поведе преговоре са Аустроугарским двором. На челу делегације се налази Јован Ристић, вођа либерала обавезао се да у име Србије са Аустроугарском закључи трговачки уговор и да изгради железничку пругу.

Кнез Милан Обреновић у униформи српске војске

Железничка конвенција је потписана 28. марта 1880. године. Кнез Милан је био дубоко увређен држањем Русије према Србији. Одлази 1881. године у званичну посету Петрограду, код руског цара Александра III Романова. У Петрограду је примљен доста хладно, готово са одбацивањем. Русија је потврдила своју политику са Берлинског конгреса. По повратку из Петрограда, кнез Милан је посетио Беч и утаначио преговоре о политичком уговору са Аустроугарском.

Тај документ је била чувена Тајна конвенција, коју је у Београду потписао Чедомиљ Мијатовић 16. јуна 1881. Тајна конвенција је подразумевала узајамну и пријатељску политику Србије и Аустроугарске, где се Србија обавезала да на свом подручју неће трпети политичка сплеткарења против Аустроугарске монархије, а за узврат Аустроугарска се обавезала за проглашавање Србије за краљевину код других сила. После овог споразума, прва мера је уследила од председника министарског савета Милана Пироћанца који је кнезу Милану поднео оставку своје владе, која није прихваћена.

Књажевска прокламација
22. фебруара 1882.

Краљ Србије
Милан Први

Следећи чин је било проглашење Србије за краљевину 21. фебруара (6. марта) 1882. године. Цар Франц Јозеф је лично честитао краљу Милану Обреновићу.

Краљ Милан Обреновић

Печат краља Милана

Одмах по проглашењу Милана Обреновића за краља Србије, почео се нагло мењати политички живот у земљи. У то време почињу да се стварају политичке странке у Србији. Створене су буржоаске странке: Народна радикална странка (1881), чији је вођа био Никола Пашић, Либерална странка са својим вођом Јованом Ристићем и Напредњачка странка као лична странка краља Милана.

Народ је почео да буде незадовољан владавином краља Милана. Бојећи се народног незадовољства, а и због набавке нових пушака, краљ Милан се позвао на право да оснује стајаћу војску и наредио да се покупи оружје народа и стави у магацине. Радикали су повели жестоку борбу против режима краља Милана.

Сељаци Тимочке крајине пружили су отпор у сакупљању оружја и по наговору радикалне странке одбили да предају оружје. У околини Зајечара и Књажевца 1883. избила је Тимочка буна коју су краљ Милан и војска угушили. Тада је краљ Милан укинуо народну војску и почео да ствара редовну војску, која ће му бити верна и одана. После гушења буне, краљ почине да прогони радикале због чега је њихов вођа, Никола Пашић избегао у Бугарску и одатле наставио свој рад.

Краљ Србије Милан Обреновић (1882-1889)

Ђорђе Крстић: Милан Обреновић.

Политика краља Милана према Бугарској се почела све више заоштравати због његовог велепоседа Брегово које је припало Бугарској као и због сталне претње да избегле радикалске присталице предвођене Пашићем поврате своју некадашњу моћ. Уједињење Бугарске са Источном Румелијом 1885. године Милан је доживео као припрему за освајање Македоније, што га је навело на рат са Бугарском. У краткотрајном рату Србија је поражена, а главна битка се одвила на реци Сливници од 5. до 7. новембра 1885. Мир је склопљен у Букурешту, по начелу повратка на првобитно стање.

Непосредно после завршетка Српско-бугарског рата, покушан је атентат на краља Милана на врло специфичан начин. Наиме, завереници су успели да се увуку у Двор и да истестеришу греде од његовог купатила. Само захваљујући будности стражара који су видели подвалу, краљ Милан Обреновић се спасао.

Због љубавних авантура дошао је у буран сукоб са својом супругом краљицом Наталијом. Краљ Милан је веровао да му краљица ради о глави због њеног русофилства, а она више није могла да трпи његова неверства. Пошто је Милутин Гарашанин држао страну краљици, Милан је оборио његову владу и саставио нову од либерала и радикала под председништвом Јована Ристића. После бројних перипетија, дошло је до правно сумњивог развода 1888. године.

Као вид првог попуштања пред народом, краљ Милан је још 1. новембра 1887. године одобрио да збачени епископ и митрополит Михаило добија пензију, али не и право повратка у Србију. Исте године је и продужена важност Тајне конвенције уз додатну одредбу да ће Аустроугарска штитити интересе Обреновића. То је била политичка припрема за краљеву абдикацију и стварање погоднијег терена да га наследи Александар.

Насловна страна Устава из 1888..

Године 1888, проглашен је Радикалски устав познат по својој либералности и напредности. При његовом доношењу, као узор је употребљен белгијски устав из 1835. године.

На прослави Дана Краљевине 22. фебруара 1889, краљ Милан је објавио своју абдикацију. Силазећи са престола, краљ Милан је, по Уставу, одредио три намесника (Ристића, Протића и Белимарковића), који су имали владати до пунолетства краља Александра.

Повлачење

После уступања престола своме малолетном сину, краљ Милан се још неко време задржао у Србији. Након повратка краљице Наталије у Београд, да се нађе младом Александру, Милан је успео да испослује њено прогонство, што је изазвало нереде 1. јуна 1891. године у Београду у којима су пале и две жртве. Краљ Милан је постао непопуларан. Од руског двора је изгледа добио новчану помоћ од од два милиона динара под условом да се заувек повуче из Србије.

Влада је на основу Милановог пристанка да испуни овај захтев, 14. марта 1892. донела закон по коме се краљу Милану забрањује боравак у Србији и поново добијање српског држављанства без приволе Народне Скупштине. Само у случају болести краља Александра, Милан је имао право да дође и да остане у Србији за време трајања болести. У међувремену, краљ Александар је извршио државни удар и прогласио се пунолетним.

После првог одласка и повратка у Србију, краљ Милан је у пролеће 1895. по други пут напустио Србију, а у земљу се вратила опет протерана краљица Наталија Обреновић.

Командант Активне војске

Датотека:Vojvoda (vojni cin).png

Еполета за раме Армијског генерала Краљевине Србије (1900-1901)

После новог договора са сином, Милан се поново враћа у Србију 7. октобра 1897. Александар му је дао положај врховног команданта активне војске, а Милан ју је почео оспособљавати и осавремењавати уз помоћ Димитрија Цинцар-Марковића.

На Милана Обреновића је покушан још један атентат, на Ивањдан 1899. када је један радикал покушао да га убије. Милан Обреновић је одмах почео нови обрачун са радикалима. Док се Милан возио отвореним колима, од пет испаљених метака један га је лакше ранио. На краља је пуцао Ђуро Кнежевић из Босне. Пашић је ухапшен и доведен у Биоград (Београд). За краљевског тужиоца задуженог за подизање оптужнице против починиоца овог кривичног дела именован је лични пријатељ краља Милана - Василије Симић (1866—1931), бивш. председниак београдског Варошког суда, из породице која је била одана династији Обреновић, током више генерација. Текст оптужнице одговарао је материјалној истини али и непогрешивој Симићевој процени о улогама одређених личности у њој које је оквалификовао као неоспорне саучеснике атентатора Кнежевића. О самом атентату су пуно писали многобројни његови савременици, а у првом реду проф. Слободан Јовановић (1869—1958) и Живан Живановић (1852—1931). Атентатор Кнежевић је на концу процеса и осуђен од Преког суда на смрт стрељањем.

За заслуге у реформи војске краљ Милан је 1900. године, унапређен у чин армијског генерала. Овај чин до тада није постојао у српској војсци. Дизајн еполете за овај чин ће по смрти краља Милана преузети нови чин војводе уведен 1901. године.

До нових проблема са краљем Александром долази после његове одлуке да се ожени Драгом Машин. Краљ Милан га је прекорио у писму и није му дао благослов. Након тога, Милан је заувек отпутовао из Србије крајем 1900. године.

Смрт

Једно време је боравио у Карлсбаду, па затим у Темишвару, да би последње тренутке провео у Бечу.

Краљ Милан на одру, 1901. у Бечу.

Сахрана краља Милана у манастиру Крушедол

Надгробна плоча краља Милана

Ту се смртно разболео од упале плућа. Лекарски конзилијум који га је прегледао је рекао да му нема спаса. Цар Франц Јозеф, у знак добрих односа је обезбедио једну своју кућу у којој је болесни Милан боравио и послао мађарског грофа Ергенија Зичија да до задњег часа буде с њим.

Често су Милана спопадали такви болови, да је у очајању тражио револвер да прекрати себи муке. Док је био у агонији, успео је да се повери Зичију да се никако не сахрањује у Србији. Често би по престанку болова, грлио Зичија, говорећи:

Пријатељу, зар није страшно да тако млад умрем?

У бунилу је често дозивао вукове, а једном је и тражио да га воде у позориште да гледа комад Раковског. Преминуо је 11. фебруара 1901. у 47. години живота. Сахрањен је у Манастиру Крушедол, поред кнегиње Љубице.

Одликовања

Краљ Милан носилац је бројних домаћих и страних одликовања. Поред наведених одликовања, краљ је носилац свих краљевских ордена у рангу великог мајстора.

Домаћа одликовања

• Орден Светог Саве
• Орден Белог орла
• Орден Таковског крста
• Орден Таковског крста са мачевима
• Орден Милоша Великог
• Медаља за војничке врлине
• Споменица српско-бугарског рата

Страна одликовања

• Орден Светог Андреја (Руско царство)
• Орден Светог Станислава (Руско царство)
• Орден светог Александра Невског (Руско царство)
• Орден свете Ане (Руско царство)
• Орден белог орла (Руско царство)
• Орден светог Ђорђа (Руско царство)
• Краљевски орден Серафима (Краљевина Шведска)
• Орден светих Мауриција и Лазара(Краљевина Италија)
• Национални орден Легије части (Република Француска)
• Краљевски орден Калахуле (Краљевина Хаваји)
• Орден Светог Стефана (Аустроугарска монархија)
• Орден Франца Јозефа (Аустроугарска монархија)
• Орден Леополда (Аустроугарска монархија)
• Орден светог Хуберта (Краљевина Баварска)
• Орден Леополда (Краљевина Белгија)
• Орден Хенрика Лава (Војводство Брауншвајг)
• Орден светог Александра (Кнежевина Бугарска)
• Орден Слона (Краљевина Данска)
• Орден Лудвига (Велико Војводство Хесен)
• Орден Вендске круне (Војводство Мекларенбург-Шверин)
• Орден светог Чарлса Кнежевина Монако
• Орден Данила I (Кнежевина Црна Гора)
• Орден холандског лава (Краљевина Холандија)
• Орден Петра Фредерика Луиса (Велико Војводство Олденбург)
• Орден Лава и Сунца (Персијско царство)
• Орден Христа и светог Бенедикта од Авиза (Краљевина Португал)
• Орден румунске звезде (Краљевина Румунија)
• Медаља за војне врлине (Краљевина Румунија)
• Орден Сакс-Ернестинске куће (Војводство Сакс-Мејнинген)
• Орден белог Сокола (Војводство Сакс-Вајмар-Ејсенах)
• Орден зелене круне (Краљевина Саксонија)
• Орден Карлоса III (Краљевина Шпанија)
• Орден Османлије (Отоманско царство)
• Орден Круне Виртемберга (Краљевина Виртемберг)

Титуле

• 10. јун 1868. — 6. март 1882. Његово Светло Височанство кнез Милан М. Обреновић од Србије
• 6. март 1882. — 6. март 1889. Његово Величанство краљ Милан I Обреновић од Србије
• 6. март 1889. — 11. фебруар 1901. Његово Краљевско Величанство краљ Милан Обреновић, гроф од Такова

Грбови кнеза и краља Милана

грб кнеза Милана

грб краља Милана

Грб кнеза Милана Обреновића је црвени штит са кнежевском круном. Испод штита налази се лента, на којој је исписан мото династије Обреновић: Време и моје право. На штиту је грб Кнежевине Србије, бели крст на црвеном штиту, 1389. (Косовски бој) и 1815. (Други српски устанак) на антену, и усправни мач врхом нагоре, на патибулум крста, са по једним огњилом у сваком углу, док штит обухвата уроборос са кнежевском круном на својој глави. Грб је огрнут пурпурним хермелиновим плаштем, коме се на врху налази кнежевска круна.

Грб краља Милана Обреновића јесте јесте двоглави бели орао на црвеном штиту с краљевском круном. Испод штита налази се лента, на којој је исписан мото династије Обреновић: Време и моје право. Испод сваке канџе двоглавог орла налази се по један кринов цвет. На прсима му је овални грб Кнежевине Србије, бели крст на црвеном штиту, 1389. (Косовски бој) и 1815. (Други српски устанак) на антену, и усправни мач врхом нагоре, на патибулум крста, са по једним огњилом у сваком углу, док штит обухвата уроборос са кнежевском круном на својој глави. Грб је огрнут пурпурним хермелиновим плаштом, на чијем се врху налази краљевска круна.

У популарној култури

• У играном филму Тимочка буна из 1983. године, лик краља Милана је глумио Данило Лазовић.
• У ТВ минисерији Крај династије Обреновић из 1995. године, лик старог краља Милана глумио је Александар Берчек.
• У телевизијском филму Илка из 2003. године у режији Здравка Шотре, лик краља Милана глумио је Љубомир Бандовић.
• У телевизијском филму Цветови зла из 2004. године у режији Бранка Митића, лик краља Милана глумио је Тихомир Станић.
• У ТВ минисерији Последња аудијенција из 2008. године, лик краљ Милан је глумио Борис Миливојевић.
• Албатрос, телевизијски филм заснован на биографији краља Милана Обреновића у режији Филипа Чоловића је снимљен 2011. године у продукцији РТС-а. У овом филму, лик краља Милана глумио је Бојан Жировић.
• Синиша Љепојевић у књизи „Косово и Метохија, реалност, економија и заблуде“, на 116. страни доноси податак да после Српско-турског рата 1878. долази до вероватно највећег исељавања Срба са Косова, односно размене становништва и имовине. До 1878. године Албанци су били мањина на данашњем простору КиМ. Дошло је и до значајног пораста броја Албанаца на данашњем простору КиМ. Краљ Милан је после Српско-турског рата наредио исељавање десетина хиљада Албанаца који су живели у подручјима Топлице, надомак Ниша, и Јабланице, све до Лесковца.
• Дејан Михаиловић је написао роман „Подвизи и страдања Грофа од Такова”.

Породично стабло

8. Теодор Михаиловић

4. Јеврем Обреновић

9. Баба Вишња

2. Милош Обреновић

10. Анта Богићевић

5. Томанија Богићевић

1. Милан Обреновић

6. Костин Катарџи

3. Елена Марија Катарџи

7. Смаранда Балш

Породица

Супруга

име	слика	датум рођења	датум смрти
краљица Наталија		14. мај 1859.	8. мај 1941.

• брак разведен 1888.

Деца

Краљ Милан и принц Александар Обреновић 1888. године

Краљ Милан са породицом

име	слика	датум рођења	датум смрти	супружник
краљ Александар		14. август 1876.	11. јун 1903.	краљица Драга
кнежевић Сергеј		14. септембар 1878.	19. септембар 1878.	умро пет дана после рођења

Дете (син из ванбрачне везе са Артемизом Христић)

име	слика	датум рођења	датум смрти	супружник
Ђорђе Обреновић		1889.

Види још

• Смедеревски намештај
• Делиградски догађај
• Илкин атентат
• Пореска реформа из 1884. године
• Ивањдански атентат
• Отмица принца Александра у Висбадену
• Летњи дворац Милана Обреновића у Нишу

Литература

• Јовановић, Слободан (1934). Влада Милана Обреновића. Књ. 1 (друго, испр. и доп. изд.). Београд: Геца Кон. 
• Јовановић, Слободан (1934). Влада Милана Обреновића. Књ. 2 (друго, испр. и доп. изд.). Београд: Геца Кон. 
• Јовановић, Слободан (1934). Влада Милана Обреновића. Књ. 3 (друго, испр. и доп. изд.). Београд: Геца Кон. 
• Јовановић, Слободан (1934). Влада Александра Обреновића. Књ. 1 (друго, испр. и доп. изд.). Београд: Геца Кон. 
• Јовановић, Слободан (1935). Влада Александра Обреновића. Књ. 2 (друго, испр. и доп. изд.). Београд: Геца Кон. 
• Јовановић, Слободан (1936). Влада Александра Обреновића. Књ. 3 (друго, испр. и доп. изд.). Београд: Геца Кон. 
• Рајић, Сузана (2013). „Краљица Наталија и Русија - од развода до преверавања” (PDF). Српске студије (4): 231—252. Архивирано из оригинала (PDF) 23. 11. 2015. г. Приступљено 24. 8. 2017. 
• Попов, Чедомир (1981). „Србија 1868—1878. године”. Историја српског народа. књ. 5, св. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 303—421. 
• Стојанчевић, Владимир (1990). Србија и ослободилачки покрет на Балканском полуострву у XIX веку. Београд: Завод за уџбенике и наставна средства. 
• Стојанчевић, Владимир (1996). Југоисточна Србија у XIX веку (1804—1878). Ниш: Просвета. 
• Стојанчевић, Владимир (1998). Српски народ у Старој Србији у Великој источној кризи 1876-1878. Београд: Службени лист СРЈ, Балканолошки институт САНУ. 
• Stokes, Gale (1990). Politics as Development: The Emergence of Political Parties in Nineteenth Century Serbia. Duke University Press. 
• Љушић, Радош (2001). Историја српске државности. 2. Нови Сад: Огранак САНУ. 
• Владимир Ћоровић, Историја Срба - том 3, Београд, 1995.
• Димитрије Ђорђевић, Националне револуције балканских народа (1804—1914), Београд, 1995.
• Popović-Obradović, Olga (2008). Kakva ili kolika država?: Ogledi o političkoj i društvenoj istoriji Srbije XIX–XXI veka. Helsinški odbor za ljudska prava. ISBN 9788672081558. 
• Горан Васин: Застава и Браник о сахрани краља Милана, Истраживања, стране 95-106, број 17, 2006. године
• Радојевић, Мира (2007). „Ивањдански атентат и млађа интелигенција: Случај Божидара В. Марковића” (PDF). Мешовита грађа: Miscellanea. 28: 203—223. Архивирано из оригинала (PDF) 10. 10. 2015. г. Приступљено 30. 7. 2018. 
• Шемјакин, Андреј Л. (2003). „Митрополит Михаило у емиграцији: Заједно са Николом Пашићем против Милана Обреновића” (PDF). Зборник Историјског музеја Србије. 31: 219—238. 

Спољашње везе

• Историјска библиотека: Чин за краља Милана
• Последњи краљев излет, Ђуро Загорац, Вечерње новости, фељтон „Завере и атентати у Србији“, 5 наставак, 6. април 2003.
• Пуцањ у Саборној цркви, Ђуро Загорац, Вечерње новости, фељтон „Завере и атентати у Србији“, 6 наставак, 7. април 2003.
• Петар В. Крестић: Кнез и краљ Милан у мемоаристици, Историјски часопис, број 54, 2007. године
• Мемоари првог српског полицајца („Вечерње новости“, фељтон 28.8-9. 9. 2009)
• Круна краља Милана („Вечерње новости“, фељтон, фебруар 2012)
• Ордени и медаље краља Милана
• Одлазак краља зле судбине („Вечерње новости”, 29. март 2017)

Родовид

Родовид има породично стабло за:

Милан Обреновић