Милан Распоповић (народни херој)

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
МИЛАН РАСПОПОВИЋ
No portrait gray test-sr.svg
Датум рођења(1915-05-03)3. мај 1915.
Место рођењаМартинићи, код Даниловграда
 Краљевина Црна Гора
Датум смрти20. новембар 1942.(1942-11-20) (27 год.)
Место смртиСитница, код Горњег Рибника
Хрватска НД Хрватска
Професијавојно лице
Члан КПЈ од1942.
Учешће у ратовимаАприлски рат
Народноослободилачка борба
СлужбаЈугословенска војска
НОП одреди Југославије
Народни херој од17. мај 1945.

Милан Распоповић (19151942), учесник Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије.

Биографија[уреди]

Рођен је 3. маја 1915. године у селу Мартинићи, код Даниловграда. Потиче из сиромашне сељачке породице. Основну школу је завршио у родном месту, а нижу гимназију у Даниловграду. Пошто није имао средстава за даље школовање, уписао се у Подофицирску школу. После завршетка школовања, службовао је као подофицир у Југословенској војсци.

Априлски рат 1941. године, затекао га је у чину наредника. После капитулације војске, избегао је заробљавање и вратио се у родни крај. Још у предратном периоду, Милан је у родном крају, где је долазио на одсуства, сретао и упознао се са револуционарно оријентисаним сељацима. По повратку у родно место, 1941. године, повезао се са члановим Комунистичке партије Југославије (КПЈ) и активно учествовао у припреми оружаног устанка. Као војно лице, радио је на обучавању омладине у руковању оружјем.

У Тринаестојулском устанку, био је један од првих устаника из племена Бјелопавлића, а прва борба у којој је учествовао је била напад на жандармеријску станицу у Спужу. Пошто је био професионални војник, већ у првој борби је испољио своје војничке вештине - привукао се згради, убацио бомбе кроз прозор и натерао непријатеља на предају. Приликом напада на италијански гарнизон у Даниловграду, 19. јула био је међу првим бомбашима који су јуришали на тврђаву Браленовицу. Већ после првих борби међу борцима су до изражаја дошле његове војниче способности и о њима се доста причало у Одреду, а Штаб Одреда га је за храброст испољену у борби на Јелином Дубу, јавно похвалио.

Када су половином децембра прикупљани борци за формирање Црногорског НОП одреда за операције у Санџаку, био је међу првим добровољцима. Заједно са овим Одредом учествовао је у чувеној Пљеваљској бици, 1. децембра 1941. године, у којој се такође истакао. После пораза на Пљевљима, борци овог одреда ушли су 21. децембра ушли у састав тада формиране Прве пролетерске ударне бригаде.

Само дан после формирања бригаде, 22. децембра Милан је са својом четом учествовао у првим борбама бригаде, код села Гаочића и Миочиа, против колоне италијанских војника, који су од Прибоја покушали да продру у Рудо. После вишестане борбе непријатељ је био разбијен (ова борба славила, се псоле рата као дан Југословенске народне амрије), а Милан се и у овој борби истакао храброшћу. Заједно са својим Другим црногорским батаљоном, учествовао је потом у борбама од Рудог, преко Рогатице и Романије, Јахорине, Горажда и Власенице, Зеленгоре и Трескавице до Коњица.

Из борбе у борбу, Милан је исказивао све веће јунаштво, што је код неких бораца у његовој чети почело да изазива дивљење. Као награду за исказану храброст у дотадашњим борбама Милан је почетком 1942. године примљен у чланство Комунистичке партије Југославије (КПЈ) и постављен за командира чете у Другом црногорском батаљону.

Половином 1942. године Прва пролетерска бригада је водила борбе око Прозора, Горњег Вакуфа, Бугојна, Дувна и др. Милан је учествовао у свим овим борбама, а највеће јунаштво је испољио у борби за Ливно, августа 1942. године. Његов Други батаљон тада је прошао кроз Ливањско поље, провукао се кроз жичане препреке, и између ровова и бункера продро у центар града. Ово је изазвало забуну међу непријатељем и олакшање јединицама које су споља нападале град. Милан се налазио на челу колоне и међу првима је продро у град. Са својим пушкомитрљаезом је убио неколико усташа, а неколицину натерао на предају. После ове успешне борбе, Штаб Прве пролетерске бригаде је Милана, као најхрабријег војника у Другом батаљону наградило часовником.

После ослобођења Ливна, Миланов батаљон је кренуо у даље борбе - на Аржано, Кључ, Босанско Грахово и др. Приликом напада на непријатљеско упориште Ситницу, у близини Бање Луке, 20. новембра 1942. године, Милан је као заменик командира чете повео своје борце у јуриш. Успео је да уништи посаду једног бункера и зароби машинку, а потом се попео на зидине џамије, у којој су се налазили забаракадирани Немци и усташе и припуцао на њих. У размени ватре био је смртно погођен.

Истог дана, када је погинуо цео његов Други црногорски батаљон и Штаб Прве пролетерске бригаде, су због његове храбрости, скромности и дисциплинованости упутили предлог Врховном штабу НОП одреда Југославије, да му се додели назив народног хероја. До тога је дошло, али три године касније када је 17. маја 1945. године Указом Председништва Антифашистичког већа народног ослобођења Југославије (АВНОЈ), а на предлог Врховног команданта Југословенске армије маршала Јосипа Броза Тита, прогашен је за народног хероја.

Литература[уреди]