Миливоје Павловић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Миливоје Павловић
Milivoje Pavlovic.jpg
Миливоје Павловић
Датум рођења1947.
Место рођењаМедвеђа
 НР Србија, ФНР Југославија

Миливоје Павловић (Медвеђа, 1947) је српски писац, професор универзитета и истраживач културних и књижевних токова.[1]

Биографија[уреди]

Студије српског језика и југословенске књижевности завршио на Филолошком факултету у Београду. Магистрирао и докторирао науку о књижевности.

Од 1987. до 1991. био управник Културно-просветне заједнице Србије. Од 1991. до 1994. два пута биран за републичког министра за информације. Од краја 1994. до фебруара 2001. био директор Радио Београда. Од 1998. универзитетски наставник – најпре на Академији уметности, а потом на Факултету за пословне студије и Факултету за културу и медије. Сада је професор и декан Факултета за културу и медије[2] и проректор Универзитета „Мегатренд“ у Београду.

Заступљен у домаћим и иностраним антологијама књижевног и мултимедијалног стваралаштва. Приредио књигу о радију Дежурно ухо епохе (2000), дела Александра Солжењицина и Мирољуба Тодоровића и неколико зборника радова о сигнализму.

Члан је Удружења новинара Србије и Удружења књижевника Србије.

Ауторска библиографија[уреди]

Монографије
  • Бела књига (1974),
  • Култура од до (1980),
  • Културни фронтови и позадина (1984),
  • Књига о химни (1984, 1986, 1990),
  • Свет у сигналима (1996),
  • Химна – сто питања и сто одговора (1998),
  • Кључеви сигналистичке поетике (1999),
  • Авангарда, неоавангарда и сигнализам (2002),
  • Српске земље и дијаспора лицем према Хиландару (2003),
  • Српска знамења (2007),
  • Огледало Добрице Ћосића (2014),
  • Венац од трња за Данила Киша (2016, 2017).
Уџбеници
  • Односи с јавношћу,
  • Пословна кореспонденција
  • Оглашавање у медијима

Награде и признања[уреди]

  • Годишња награда Удружења новинара Србије (1980), (2003)
  • Издавачки подухват године за Књигу о химни на Међународном сајму књига у Београду (1986),
  • Златни беочуг Београда (1989),
  • Вукова награда (1999),
  • Светосавска повеља (2006),
  • Међународна награда региона „Алпе-Адрија“ за развој односа с јавношћу (2011),
  • Награда часописа Табу за унапређење ПР (2012),
  • Награда Академије „Иво Андрић“ за Огледало Добрице Ћосића (2015)
  • Награда „Теодор Павловић“ за допринос унапређењу информисања у Србији и расејању (Мађарска, 2017)[3]
  • Награда за издавачки подухват за књигу о Данилу Кишу на Сајму књига у Београду 2016.

Референце[уреди]

  1. ^ Миливоје Павловић, биографија, Пројекат Растко
  2. ^ Биографија, сајт Факултета за културу и медије, Београд
  3. ^ Дијаспора наградила Миливоја Павловића, Политика, Београд, 4. 2. 2017.

Спољашње везе[уреди]