Миливоје Павловић

С Википедије, слободне енциклопедије
Миливоје Павловић
Датум рођења1947.
Место рођењаМедвеђа
 НР Србија, ФНР Југославија

Миливоје Павловић (Медвеђа, 1947) српски је писац, професор универзитета, новинар и публициста.[1]

Биографија[уреди | уреди извор]

Студије српског језика и југословенске књижевности завршио на Филолошком факултету у Београду. Магистрирао и докторирао науку о књижевности.[2]

Од 1987. до 1991. био управник Културно-просветне заједнице Србије. Од 1991. до 1994. два пута биран за републичког министра за информације. Од краја 1994. до фебруара 2001. био директор Радио Београда.[2] Од 1998. универзитетски наставник – најпре на Академији уметности, а потом на Факултету за пословне студије и Факултету за културу и медије. Сада је професор и декан Факултета за културу и медије[3] и проректор Универзитета „Мегатренд“ у Београду.[2]

Заступљен у домаћим и иностраним антологијама књижевног и мултимедијалног стваралаштва. Приредио књигу о радију Дежурно ухо епохе (2000), дела Александра Солжењицина и Мирољуба Тодоровића и неколико зборника радова о сигнализму.

Члан је Удружења новинара Србије и Удружења књижевника Србије. Аутор је књиге „Венац од трња за Данила Киша” која је преведена на више језика(мађарски, француски, италијански).[4]

Награде и признања[уреди | уреди извор]

  • Годишња награда Удружења новинара Србије (1980), (2003)
  • Издавачки подухват године за Књигу о химни на Међународном сајму књига у Београду (1986)
  • Златни беочуг Београда (1989)[2]
  • Вукова награда (1999)[2]
  • Светосавска повеља (2006)
  • Међународна награда региона „Алпе-Адрија” за развој односа с јавношћу (2011)
  • Награда часописа Табу за унапређење ПР (2012)
  • Награда Академије „Иво Андрић” за Огледало Добрице Ћосића (2015)
  • Награда „Теодор Павловић” за допринос унапређењу информисања у Србији и расејању (Мађарска, 2017)[5]
  • Награда за издавачки подухват за књигу о Данилу Кишу на Сајму књига у Београду 2016.
  • Награда Вукове задужбине за уметност (2018)
  • Награда „Матија Бан” (2019)

Дела[уреди | уреди извор]

Монографије
  • Бела књига (1974)[2]
  • Култура од до (1980)[2]
  • Културни фронтови и позадина (1984)[2]
  • Књига о химни (1984, 1986, 1990)[2]
  • Свет у сигналима (1996)[2]
  • Химна – сто питања и сто одговора (1998)[2]
  • Кључеви сигналистичке поетике (1999)[2]
  • Авангарда, неоавангарда и сигнализам (2002)[2]
  • Српске земље и дијаспора лицем према Хиландару (2003)[2]
  • Српска знамења: звуци, боје, облици (2007)[2]
  • Огледало Добрице Ћосића (2014)
  • Венац од трња за Данила Киша (2016, 2017)
  • Писма с двоструким дном (2018)
Уџбеници
  • Односи с јавношћу[2]
  • Пословна кореспонденција
  • Оглашавање у медијима[2]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Миливоје Павловић, биографија, Пројекат Растко
  2. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ м н њ Pavlović, Milivoje (2007). Srpska znamenja: zvuci, boje, oblici. Belgrade: Čigoja štampa. стр. 108. ISBN 978-86-7558-533-0 Проверите вредност параметра |isbn=: checksum (помоћ). 
  3. ^ Биографија, сајт Факултета за културу и медије, Београд
  4. ^ „Књига о Данилу Кишу објављена на италијанском”. Политика. 22. 2. 2022. Приступљено 2. 3. 2022. 
  5. ^ Дијаспора наградила Миливоја Павловића, Политика, Београд, 4. 2. 2017.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Миливоје_Павловић&oldid=27492327”