Милидух

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Милидух
Датум рођења8. век
Датум смрти806.
Место смртиГера
ГробГерлиц
Кнез
Периодоко 790 - 806.
ПретходникДерван
НаследникЦзимислав, Тунгло

Кнез Милидух (790. - 806.) је био кнез[1] Лужичких Срба. Предводио је Словене у побуни против франачке владавине Карла Великог. Милидух и други словенски принц Несита погинули су у близини садашњег града Вајсенфелса (Немачка) у борби са Францима под командом Карла Млађег[2] 806. године. [3] Кнез Милидух је имао двојицу синова, који су се по предању поделили тако да је један од њих повео део српског народа на југ, односно Балкан, а други остао у Полабљу са делом народа који је временом у великој мери германизован. Остаци тог народа су данашњи балкански Срби и Лужички Срби. Ово потврђује и Византијски цар и историчар Константин VII Порфирогенит у свом делу О управљању царством где помиње Србе као „потомке другог брата који су населили просторе Неретве, Захумља, Требиња, Зетску долину и црногорска брда“.

Према Аналима франачког краљевства био је кнез, а по „Chronicon Moissiacense” краљ. У Аналима се помиње као „Melito”, а код „Chronicon Moissiacense” као „Nusito”. Због тога има различита имена у старијој и новијој литератури. У Лужици се најчешће зове Милидух.

У 766. години франачка војска је напала Лужичане у средњем току Зале.[4] У 782. години дошло је до устанка, где су Лужичани разарали Тирингију и Саксонију између Зале и Лабе, који се завршио победом Франачке која је освојила словенска племена код Веидахабурга, крај Наумбурга. 789. Карло Велики уз помоћ Срба, Фризијаца, Ободрита и Саксонаца успева да пређе реку Лабу, Хафел и продре на територију Велета. После овог Драговит је морао да буде лојалан Карлу Великом.[5] Након тога су покорили немачка племена Саксонце и словенска племена Љутиће 805. године, напали су српско племе Гломаче у области северног Мајсенае и код Аустразије[6], касније је Карло Велики направио кампању против Словена у Бохемији.[7][8] После освајање 805. године створена је граница према Србима због економског, војног и етничког раздвајања између Германа у Франачкој и Словена.[9] 806. године је опет дошло до упада у Лужицу, битке су се десиле код средњег слоја Елбе (код Десауа и Србишта), франачку војску је преводио Карло Млађи, син Карла Великог и највероватније се битке десиле у доњој Лужици (у близини Калауа). У бици код Гера у истој години пао је Милидух.[10]. После његове смрти нека српска племена су примила франачку власт. После ове битке потпао је добар део области између Халеа и Магдебурга под франачку власт. Даљи устанци су се ређали 816., 838. и 839. године. Те године је пао Цзимислав, кнез Коледића. Његов главни град, као и друге градове су уништили Саксонци.[11]

Од 9. века територија племенског савеза Срба се шири укључујући подружје Лужице, етноним Срби се шири на исток до реке Одре међу Лужичане, Миличане и друга племена.[12]

Ајнхард описује улаз Карла Великог у „српску земљу”ː

„Et inde post non multos dies Aquasgrani veniens Karlum filium suum in terram Sclavorum, qui dicuntur Sorabi, qui sedent super Albim fluvium, cum exercitu misit; in qua expeditione Miliduoch Sclavorum dux interfectus est, duoque castella ab exercitu aedificata, unum super ripam fluminis Salae, alterum iuxta fluvium Albim.”

Не зна се где је Милидух сахрањен, али о томе постоји једна легенда да он није погинуо, него да са свим српским краљевима спава у једној пећини код Герлица и да ће да се пробуди кад буде било време да се ојача Лужица.

Референце[уреди]

  1. ^ Kętrzyński, Wojciech (1897). Rozprawy: O rocznikach polskich. Ser. II (на језику: Polish). Vol. IX. Krakow. стр. 209. 
  2. ^ Bulgarin, Thaddäus (1839). Russland in historischer, statistischer, geographischer und und literarischer Beziehung (на језику: German). Leipzig: Eduard Franken. стр. 330—. 
  3. ^ Vukcevich, Ivo (2001). Rex germanorum, populos sclavorum: (на језику: енглески и Latin). University City Press. стр. 366—. 
  4. ^ Rastko.org, Лужички Срби у средњем веку
  5. ^ Leif Inge Ree Petersen (1. 08. 2013). Siege Warfare and Military Organization in the Successor States (400-800 AD): Byzantium, the West and Islam. BRILL. стр. 749—750. ISBN 978-90-04-25446-6. 
  6. ^ Rastko.org, Лужички Срби у средњем веку
  7. ^ Vickers, Robert H. (1894). History of Bohemia. Chicago: C. H. Sergel Company. стр. 48. 
  8. ^ Gerard Labuda (2002). Fragmenty dziejów Słowiańszczyzny zachodniej. PTPN. ISBN 978-83-7063-337-0. »806: „Et inde post non multos dies [imperator] Aquasgrani veniens Karlum filium suum in terram Sclavorum, qui dicuntur Sorabi, qui sedent super Albim fluvium, cum exercitu misit; in qua expeditione Miliduoch Sclavo- rum dux interf ectus« 
  9. ^ Fransis Kont, Sloveni: Nastanak i razvoj slovenskih civilizacija u Evropi (VI-XIII vek), Tom I, Filip Višnjić, Beograd, 1989, pp. 37.
  10. ^ Zahrodnik 2009.
  11. ^ Rastko.org, Лужички Срби у средњем веку
  12. ^ Rastko.org, Лужички Срби у средњем веку

Литература[уреди]


Претходник:
Дерван
Кнез Лужничких Срба

790 - 806.

Наследник:
Тунгло