Пређи на садржај

Милисав Савић

С Википедије, слободне енциклопедије
Милисав Савић
Савић 2013. године
Лични подаци
Датум рођења(1945-04-15)15. април 1945. (81 год.)
Место рођењаВласово, ДФ Југославија
СупружникАлександра Николић
Деца2

Милисав Савић (Власово, 15. април 1945) српски је књижевник, књижевни историчар и преводилац.[1]

Биографија

[уреди | уреди извор]

Гимназију је завршио у Новом Пазару, а студије југословенске и светске књижевности на Филолошком факултету у Београду. На истом факултету магистрирао је с темом „Мемоарска проза о првом српском устанку”, а потом и докторирао с темом „Мемоарско-дневничка проза о српско-турским ратовима 1876-1878”. У браку је са нашом прослављеном глумицом Александром Николић, са којом има сина Страхињу, такође има и ћерку Мирјану Савић Удовичић из претходног брака.

Активно је учествовао у студентским демонстрацијама 1968. Био је уредник шездесетосмашког „Студента“ (1968-70), одакле је са целокупном редакцијом смењен. Све своје текстове из "Студента" објавио је у књизи "Шездестосмаш" (2016). О студентској побуни из 1968. написао је роман "Топола на тераси" (1985).

Године 1969. објављује књигу прича "Бугарска барака", коју је, као пример "црне прозе", жестоко нападала тадашња комунистичка власт. Уређивао је и лист „Младости“ (1970-72), а године 1972. са групом младих писаца покреће лист "Књижевна реч", на чијем челу је био до 1977. Иако штампана ћирилицом, "Књижевна реч" је била гласило изразито југословенске оријентације, објављујући тадашње дисиденте, од загребачких филозофа окупљених око Корчуланске школе до професора избачених са Филозофског факултета из Београда. Излазила је двонедељно, у тиражу од 10.000 примерака, а дистрибуирана је диљем Југославије. Савића је власт, на интервенцију Оскара Давича, сменила са места главног уредника, а у теже "грехе" убрајали су му објављивање тада забрањених писаца: Матије Бећковића, Танасија Младеновића, Мирка Ковача, Николе Милошевића, Михајла Марковиића, Љубомира Тадића, Милана Кангрге, Тараса Кермаунера, као и давање простора мислиоцима који су се супротстављали ригидној комустичкој културној политици из Сарајева (одбрана забрањене антолгоије босанскохерцеговачке приповетке због приче Ђуре Дамјановића "Голимјесто"). По смењивању из "Књижевне речи" провео је годину дана у Лондону, где је на тамошњем Универзитету био лектор за српско-хрватски језик. По повратку из Лондона, Влада Јовичић, тадашњи високи партијски функционер задужен за културу, поставља га за главног и одговорног уредника „Књижевних новина“ (1980-82), с тим што му у Савет и Редакцију убацује неколико проверених кадрова да би га имали "на оку". У "Књижевним новинама" га затиче случај забране књиге песма "Вунена времена" Гојка Ђога. Савић издржава све притиске који долазе с врха власти да осуди појаву књиге и међу првима објављује текстове (Виде Огњеновић и Наде Поповић Перишић) у одбрану ухапшеног песника. Такође објављује готово сав материјал са суђења песнику, као доказ промашеног потеза тадашње политичке врхушке. Увидевши да се репресије у култури настављају, Савић даје оставку у "Књижевним новинама" и одлази на Биро рада. После годину дана бива изабран за главног уредника „Просвете“, са задатком да највећем издавачу на Балкану поврати пољуљани углед. У томе не успева, па као Фулбрајтов стипендиста борави у Америци две године (1985-1977). По повратку из Америке покушава да у "Просвети" изда Изабрана дела Слободна Јовановића (тада још увек забрањеног), формира се уређивачки одбор и проналазе се најеминентнији приређевачи, али власт стопира цео пројект, па је Савић принуђен да поднесе оставку. На његово место долазе кадрови из ЈУЛ-а, што означва почетак рапидног пропадања "Просвете". Одлази у Италију, у Фиренцу, где ради као лектор српскохрватског језика на Универзитету (1990-1992). Италију напушта због санкција које је Запад увео Слободану Милошевићу. Године 1991, објавио је роман "Хлеб и страх", за који је добио Нинову награду. Због напада Момчила Селића у Нину на његово дело и биографију, у време најжешће националистичке хистерије, Савић је вратио награду и новчани износ. Године 1988-99. Савић је у Пољској, у Лођу, опет у својству лектора. Активно је учестовао у антирежимским протестима 1996. и 2000. године. Године 2000-2001. био је председник Српске књижевне задруге. Оставку је дао јер, у покушају да ревитализује нашу најстарију издавачку кућу, не успева да га приме ни Милошевићев ни Ђинђићев министар културе. По демократским променама 2000. године, радници "Просвете" акламацијом постављају Савића за директора. У "Просвети" остаје до 2004. године, када даје оставку, јер увиђа да су на ово предузеће бацили око тајкуни и да тадашња власт нема намеру да ишта мења у очигледној пљачкашкој приватазицаји. "Просвета" се нашла на списку Европске комисије која је утврдила да је неказонито приватизована. Савић је поново на Бироу за запошљавње, одакле га Вук Драшковић шаље за министра-саветника у Амбасаду Србије и Црне Горе у Риму (2005-2008). У одсуству амбасадора, Савић обавља дужност отправника послова и, поред редовних активности, посебну пажњу посвећује оранизовању културних догађаја. Готово недељно се у Амбасади организују књижевне вечери, предавања, концерти, изложбе. Године 2008. по смени Вука Драшковића, нова власт (демократска) повлачи Савића из Рима пре истека манданта да би, како се касније испоставило, на његово место удомила своје миљенице.

По повратку из Рима Савић је радио на Државном универзитету у Новом Пазару, најпре као ванредни а потом редовни професор.

Савић је међу првима подржао протесте против Вучићевог режима изјавом у листу "Данас" од 12. 12. 2024, поручивши студентима "ви сте ветар који смо давне шездест осме призивали, не дајте да вас превеслају као што су нас".

Од 2014. године је у пензији.

Члан је Српског књижевног друштва.[2]

Романи су му преведени на грчки, енглески, словеначки, македонски, бугарски, румунски, италијански Аутор је лексикона „Ко је ко – писци из Југославије” (1994). Објавио је више књига превода са енглеског и италијанског. Приредио је антологије савремене америчке приповетке „Психополис” (1988), савремене аустралијске приповетке „Комуна те не жели” (1990), „Савремена италијанска приповетка” (1992), те „Модерну светску мини причу” (са Снежаном Брајовић, 1993). Састављач је и антологије „Најлепше српске приче” (избор, предговор, коментари, 1996).

Награде

[уреди | уреди извор]

Дела

[уреди | уреди извор]

Књиге приповедака

[уреди | уреди извор]
  • Бугарска барака (1969); Јубиларно издање са коментарима и прилозима за историју и поетику црне прозе (2019)[7]
  • Младићи из Рашке (1977)
  • Ујак наше вароши (1977)

Романи

[уреди | уреди извор]
  • Љубави Андрије Курандића (1972)
  • Топола на тераси (1985)
  • Ћуп комитског војводе (1990)
  • Хлеб и страх (1991)
  • Ожиљци тишине (1996)
  • Принц и сербски списатељ (2008)
  • Чварчић (2010)
  • La sans pareille (2015)
  • Доктора Валентина Трубара и сестре му Валентине повест чудноватих догађаја у Србији (2018)
  • Пепео, пена, шапат (2020)
  • Праскозорје, Господе (2025)

"Читајући Хомера, последњи пут" (2026)

Друга дела

[уреди | уреди извор]
  • Књижевно-историјска студија Устаничка проза (1985)
  • Сећање и рат (2009)
  • Долина српских краљева, двојезично издање (2014)
  • Епска Србија (2017)
  • Бандит и професор, интервјуи Милисава Савића, избор и предговор др Ана Стишовић Миловановић (2020)
  • Terra Rascia (2022)

Мултижанровске књиге

[уреди | уреди извор]
  • Фуснота (1994)
  • 30 плус 18 (2005)
  • Римски дневник, приче и један роман (2008)
  • Љубавна писма и друге лекције (2013)
  • Мали глосар креативног писања (2015)
  • Од Чампар бара до касине Валадије (2018)
  • Римски дневник (2023)
  • Волети класике (2024)

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Мишић, Милан, ур. (2005). Енциклопедија Британика - С. Београд: Политика, Народна књига. стр. 11. 
  2. ^ „Милисав Савић”. СКД. Приступљено 11. 1. 2023. 
  3. ^ Ковачевић, Н. (22. 6. 2015). „Uručene nagrade Vidovdanski vitez”. Данас. Приступљено 11. 1. 2023. 
  4. ^ „Милисаву Савићу Награда за уметност Вукове задужбине”. РТВ. 9. 10. 2015. Приступљено 11. 1. 2023. 
  5. ^ „Милисаву Савићу награда "Стефан Митров Љубиша"”. РТВ. 19. 11. 2016. Приступљено 11. 1. 2023. 
  6. ^ Миленковић, Живомир (2. 11. 2019). „Свечаност у Крушевачком позоришту: Багдалин златни прстен деспота Стефана Лазаревића уручен Милисаву Савићу”. Курир. Приступљено 17. 11. 2019. 
  7. ^ Бука и бес књижевности (Политика, 4. јун 2019)

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Снежана Адамовић „Поетика Милисава Савића” (2009)
  • Vasa D. Mihailovich "Milisav Savić", Dictionary of literary biography, no 353 (2009)
  • Ана Стишовић Миловановић „Књиге за Људмилу: постмодерни романи Милисава Савића” (2018)
  • Ана Стишовић Миловановић: „Енциклопедијска парадигма у роману Доктора Валентина Трубар и сестре му Симонете повест чудноватих догађаја у Србији Милисава Савића”, Зборник Научни састанак слависта у Вукове дане, бр. 49/2. Београд 2020.
  • Стојан Богдановић:„Кривац је М:С.” (2021)

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето са „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Милисав_Савић&oldid=30951732”