Милка Минић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
МИЛКА МИНИЋ
Milka Minic.jpg
Милка Минић
Датум рођења(1915-12-19)19. децембар 1915.
Место рођењаЧачак
Србија Краљевина Србија
Датум смрти29. јун 2000.(2000-06-29) (84 год.)
Место смртиБеоград, Србија Србија
 СР Југославија
СупругМилош Минић
ПрофесијаФизичар
Чланица КПЈ од1938.
Учешће у ратовимаНародноослободилачка борба
Одликовања
Орден народног ослобођења
Орден братства и јединста
Партизанска споменица 1941.

Милка Минић рођена Јанковић (Чачак, 19. децембар 1915Београд, 29. јун 2000), учесница Народноослободилачке борбе и друштвено-политичка радница СФРЈ и СР Србије.

Биографија[уреди]

Рођена је 19. децембра 1915. године у Чачку, где је завршила основну школу и чачнску гимназију, 1934. године. На катедри за физику Филозофског факултета у Београду дипломирала је 1938. године. До почетка Другог светског рата, 1941. године, радила је као професор - најпре кратко у Крушевцу, а потом у Грађанској школи у Ваљеву.

Још као ученица чачанске гимназије приступила је револуционарном омладинском покрету. За време студија на Београдском универзитету припадала је револуционарном студентском покрету и учествовала у његовим акцијама. Године 1936. примљена је у чланство Савеза комунистичке омладине Југославије (СКОЈ) и Комунистичке партије Југославије (КПЈ). Поред политичког рада на Унивезитету, политички је доловала међу радницима фабрике „Моравија“ у Београд и међу радницима и омладином Чачка. Од 1939. до 1940. године била је члан Месног комитета КПЈ за Чачак. За време службовања у Ваљеву, активно је учествовала у раду Месног комитета КПЈ за Ваљево, чији је била члан.

После Априлског рата и окупације Краљевине Југославије, 1941. године, активно је учествовала у организовању устанка у Ваљевском крају. Пошто је као професор била веома позната у Ваљеву, морала је прећи у илегалност, да не би била ухапшена. Учествовала је у организовању Ваљевског партизанског одреда и била његов борац. Као искусан политички радник, била је члан Окружног комитета КПЈ за Ваљево, учествовала је на зборовима и вршила агитацију за Народноослободилачки покрет (НОП) на терену Качера, Љига, Мионице и Крупња.

После Прве непријатељске офанзиве и повлачења главнине партизанских јединица у Санџак, крајем 1941. године, партизански покрет у Србији, био је у озбиљној кризи. Почетком 1942. године дошло је до уништења Ваљевског партизанског одреда, а Милка је марта 1942. године у околини Љига била заробљена од стране припадника Српске државне страже (тзв „Недићевци“), и предата четницима Драже Михаиловића, који су је као „истакнутог комунисту“ предали Специјалној полицији у Београду. Кратко време је боравила у Бањичком логору, а потом је, на захтев ваљевске полиције, била пребачена у затвор у Ваљево. Током боравка у ваљевском затвору била је мучена, али је сплетом срећних околности успела да побегне, јуна 1942. године.

Потом ју је Покрајински комитет КПЈ за Србију, упутио у Шумадију, где је у својству члана, а каснје и секретара Окружног комитета КПЈ за Аранђеловац, радила на обнављању Шумадијског партизанског одреда. У јесен 1943. године ПК КПЈ за Србију упутио ју је у тада тек формирану Прву јужноморавску бригаду, где је обављала функцију заменика политичког комесара. Заједно са бригадом, прешла је у Босну, а одатле је, марта 1944. године, по налогу ПК КПЈ за Србију, прешла у Шабац, где је преузела функцију секретара Окружног комитета КПЈ и радила на обнављању Мачванског партизанског одреда.

После ослобођења Београда, у јесен 1944. године, учествовала је као делегат на заседању Велике антифашистичке народноослободилачке скупштине Србије. Последњег дана заседања ове скупштине, 12. новембра 1944. године, Милка је председавала радом скупштине - била је прва жена Србије и Југославије, која је председавала овакво високим телом. Почетком децембра, после ослобођења Чачка, одлуком ПК КПЈ за Србију, постављена је за секретара Окружног комитета КПЈ за Чачак. На овој функцији остала је све до почетка 1947. године, лада је упућена на раду Владу ФНРЈ у Београд.

Била је министар без порфеља у Влади ФНРЈ и директор Савезне дирекције за нафту. Упоредо са овим државним функцијама, обављала је и функцију организационог секретара Градског комитета КПС за Београд. Касније је била изабрана за председника Контролне комисије НР Србије и председника Комитета за универзитет, високе школе и научне установе НР Србије. Половином 1950-их година постала је министар просвете у Извршном већи НР Србије, а потом председник Савета за просвету Савезног извршног већа. Од 1962. године била је директор Југословенског института за раднички покрет и на овој дужности је пензионисана 1972. године.

Бирана је за народног посланика Савезне скупштине СФРЈ и Скупштине СР Србије, а била је и члан Савета федерације. Бирана је за члана Централног комитета Савеза комуниста Југославије (од Седмог конгреса) и Централног комитета Савеза комуниста Србије. У периоду од 1963. до 1969. године била је потпредседник Савезне конференције ССРН Југославије.

У време разбијања Југославије, почетком 1990-их година, заједно са супругом, активно се супротставила политици Слободана Милошевића. Била је један од оснивача Друштва за истину о Народноослободилачкој борби, које су половином 1990-их основали истакнути учесници Народноослободилачког рата, који су иступили из СУБНОР-а. Касније се повукла из политичког живота и заједно са супругом, Милошем Минићем, живела у викендици у близини Чачка.

Умрла је 29. јуна 2000. године у Београду, где је и кремирана, а њена урна сахрањена је на градском гробљу у родном Чачку.

Носилац је Партизанске споменице 1941. и других југословенских одликовања.

Породица[уреди]

Милан Бата Јанковић (1919-1941), Милкин млађи брат и учесник НОР

Милка Минић потиче из револуционарне породице Јанковић из Чачка, која је активно учествовала у Народноослободилачкој борби. Њени родитељи имали су поред Милке, још два сина - старијег Драгишу и млађег Милана. Милкин отац умро је пре почетка Другог светског рата, а мајка Зорка је била заточена у Бањичком логору, од 27. априла 1942. до његовог расформирања почетком октобра 1944. године.

Милин старији брат Драгиша Јанковић, рођен 1914. године, био је штампарски радник и сарадник Народноослободилачког покрета. Немци су га стрељали у дворишту Пиваре у Чачку, 18. септембра 1941. године.

Милкин млађи брат Милан Бата Јанковић, рођен 1919. године, био је студент медицине и један од истакнутијих комуниста Чачка. После окупације, као члан и инструктор ОК КПЈ за Чачак био је организатор устанка у чачанском и дргачевском срезу. Током октобра и новембра 1941. године био је председник Одбора за борбу против пете колоне. Заробили су га четници и после страховитог мучења, заклали у ноћу 24/25. новембра 1941. године у селу Лиси, код Ивањице. Његова супруга Надежда Нада Јанковић рођена Вилимановић, рођена 1920. године у Атеници, такође је била студент медицине и члан КПЈ. Учествовала је у орагнизовању устанка у Чачку и околини, а касније је прешла на рад у окупирани Београд. Почетком 1942. године је била ухапшена и одведена у Бањички логор. Пошто је била у другом стању, на залагање других затвореница, није одмах стрељана. Стрељана је 7. јуна 1943. године у Јајинцима.

Милка се још за време студентских дана, 1936. године, удала за студента права и члана КПЈ Милоша Минића (19142003), народног хероја. Пошто су обоје били активни у револуционарном покрету, њихов брак, је од периода завршетка студија па све до завршетка рата, био запостављен - од 1938. Милош је живео у Чачку, а Милка у Ваљеву; од 1940. до почетка рата Милош је илегално живео у Крушевцу; у току рата од 1941. до 1945. Милош и Милка су се срели свега три пута, јер су стално били на различитим подручјима. После рата Милош и Милка су добили две ћерке, а касније и петоро унучади. Њихова ћерка Јелица, је једно време била помоћник министра спољних послова СРЈ Горана Свилановића.

Литература[уреди]

  • Енциклопедија Југославије (књига шеста). „Југословенски лексикографски завод“, Загреб 1965. година.
  • Југословенски савременици - Ко је ко у Југославији. Хронометар, Београд 1970. година.
  • Жене Србије у НОБ. „Нолит“ Београд, 1975. година.
  • Радисав С. Недовић „Чачански крај у НОБ 1941-1945. - Жене борци и сарадници“. Чачак 2010. година.