Милован Видаковић

С Википедије, слободне енциклопедије
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
Милован Видаковић
MilovanVidakovic.jpg
Датум рођењамај 1780.
Место рођењаНеменикуће, Османско царство
Датум смрти28. октобар 1841.(1841-10-28) (61 год.)
Место смртиПешта, Аустријско царство
Спомен биста у порти цркве у Неменикућама

Милован Видаковић (Неменикуће, 1780 — Пешта, 28. октобар 1841) био је српски писац, a сматра се и за зачетника српског романа и једног од најчитанијих српских писаца свога времена. Био је противник Вукове реформе.

Биографија[уреди | уреди извор]

Рођен у селу Неменикуће под Космајем, детињство је провео без школе, идући за овцама и козама, уз оца, имућнијег, али неписменог сељака. Једини духовни утицај вршила је на њега епска народна традиција. У току Кочине крајине 1787—1791. године живео је прво у збегу, а затим са оцем и осталим сељанима побегао у Срем. Отац се ускоро вратио, оставивши га рођацима у Иригу. О својој младости, селу, Космају и бегу оставио је касније опширан запис. У Иригу је пошао у школу, а учио је и трговину. Преживео је катастрофалну иришку кугу 1795/96. Гиназију је завршио у Сегедину, Темишвару и Новом Саду, филозофију у Сегедину и Кежмарку, где је био уписан и на права. За време читавог школовања Видаковић се издржавао подучавајући млађе ђаке. Уз школска знања њега интересују и језици. Научио је латински, немачки, мађарски и помало француски. Био је школски друг, а касније и близак пријатељ, Димитрију Давидовићу, који је, током школовања, био под снажним Видаковићевим утицајем кога је сматрао за свог ментора.

У јесен 1817. постављен је за професора српске гимназије у Новом Саду, којој је ускоро (1819) затим на чело стао Павле Јосиф Шафарик. Отпуштен је на пречац 1824. године одлуком Патроната гимназије, а по Константину Јиречеку, који наводи речи директора Шафарика, било је то "јер му је старојелинска (грчка) еротика била веома угодна".[1] Од тада је живео као приватни учитељ, у Темишвару, Сремским Карловцима и Пешти. Већи део живота провео је као самац и у беспарици. Последње године свога живота провео је у Пешти. Код њега на стану су сви српски ђаци имали смештај. Сахрањен је на српском гробљу у Пешти; надгробни споменик му је о свом трошку подигла Матица српска.

Дела[уреди | уреди извор]

Видаковић је био врло плодан писац и вероватно најчитанији српски аутор свога доба. Писао је песме, спевове и романе, а писао је (али није довршио) и аутобиографију која је објављена тек постхумно. На Видаковићево стваралаштво утицај су остварили српско епско песништво, историографски рад Јована Рајића, затим дела Павла Соларића и Атанасија Стојковића и дела многих немачких романописаца ниже књижевне вредности.

Најпознатији је као романописац. Иако није први писац романа (пре њега су се у овој, тада још у српској средини новој форми, огледали Атанасије Стојковић и Никола Шимић) он је већ самом обимношћу свог опуса сасвим изразита појава на књижевној сцени тог доба. Први се романом професионално бавио и утврдио ову врсту књижевности код Срба оставивши за собом читаву школу писаца који су се угледали на њега. За узор су му служили немачки романи популарне књижевности.

Бирајући пустоловне и егзотичне теме, Видаковић је у својим делима тежио да разоноди, али уједно није одустајао од намере да васпита, те су његови романи пуни моралних и животних поука. Језик његових дела је извештачени руско-српски и због њега је имао највише проблема са наступајућим младим писцима романтичарске провенијенције.

И поред тога што му је Вукова критика уништила репутацију писца, Видаковићеви романи остали су међу најчитанијом прозом на српском 19. века, а последња издања појавила су се на осавремењеном језику између два светска рата.

Најпознатија дела су му "Усамљени јуноша" (1810), "Велимир и Босиљка" (1811), "Љубомир у Јелисијуму" (1814, 1817, 1823), "Силоан и Милена" (1829), "Путешествија у Јерусалим" (1834), "Песн ироическа" (1839) и "Селим и Мерима" (недовршено, 1839). Написао је и прву биографију Димитрија Давидовића убрзо након Давидовићеве смрти 1838. године. Написао је и један уџбеник латинског језика као и више поетских дела.

Занимљивости[уреди | уреди извор]

Цитати[уреди | уреди извор]

"Тек што је какво Српче или Српкиња дорасла да може књиге читати, већ је Видаковића у руке узела. Свака класа радо га је читала." - Јаков Игњатовић[3]

Списак дела[уреди | уреди извор]

Оригинални састави[уреди | уреди извор]

  • Историја о прекрасном Јосифу (спев; Будим, 1805)
  • Усамљени јуноша (роман; Будим, 1810)
  • Велимир и Босиљка (Будим, 1811)
  • Љубомир у Јелисијуму (у три књиге; Будим, 1814, 1817, 1823)
  • Млади Товија; приповетка у стиховима (Будим, 1825)
  • Касија Царица (Будим, 1827)
  • Силоан и Милена Српкиња у Енглеској (Будим, 1829)
  • Љубезна сцена у веселом двору Иве Загорице, приповетка из српске историје (1834)
  • Путешествије у Јерусалим (спев; Будим, 1834)
  • Граматика српска (Пешта, 1838)
  • Песн ироическа о Св. Ђорђу, у стиховима (Нови Сад, 1839)
  • Селим и Мерима (недовршени роман; Нови Сад, 1839)
  • Смесице: 10 разних чланака (Пешта, 1841)
  • Историја српског народа, по Рајићу (у 4 књиге; Београд 1833-37)
  • Автобиографија Милована Видаковића, Гласник Српског ученог друштва 1871,30

Преводи[уреди | уреди извор]

  • Љубав к младој Музи Српској (с латинског; Пешта, 1812)
  • Дјевица из Маријенбурга (с немачког; 1836)
  • Благодарни отрок (с немачког; Будим, 1836)

Галерија[уреди | уреди извор]

  • Насловна страна спева Историја о прекрасном Јосифу (1805)

  • Насловна страна збирке поезије Љубов к младој Муси сербској (1812)

  • Прве две стране романа Силоан и Милена (1829)

  • Насловна страна спева Путешествије в Јерусалим (1834)

  • Насловна страна Граматике сербске (1838)

  • Насловна страна спева Песн ироическа о свјатом В. М. Георгију (1839)

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ "Застава", Нови Сад 1901. године
  2. ^ Дани Милована Видаковића 2007., Приступљено 13. 4. 2013.
  3. ^ „Биографија : писац Јаков Игњатовић”. Опуштено.рс. Приступљено 3. 2. 2018. 

Литература[уреди | уреди извор]

  • С. Васиљев, Библиографија Милована Видаковића, Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор, 1932. 2—3.
  • П. Поповић, Милован Видаковић, Београд 1934.
  • Ј. Кашић, Језик Милована Видаковића, Нови Сад 1968.
  • Ј. Деретић, Видаковић и рани српски роман, Београд 1980.
  • Ј. Деретић, Историја српске књижевности, Београд 1983.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]


Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Милован_Видаковић&oldid=22356340”