Милорад Николић Шваба

С Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
МИЛОРАД НИКОЛИЋ
Milorad Nikolić.png
Милорад Николић, звани Шваба
Датум рођења1885.
Место рођењаТрново поље, код Уба
 Краљевина Србија
Датум смрти1. августа 1955. године
Место смртиЦрвена Јабука, код Уба, Социјалистичка Република Србија НР Србија
 СФР Југославија
Професијаземљорадник и рабаџија
Учешће у ратовимаПрви светски рат
СлужбаВојска Краљевине Србије
19121920.
Чинрезервни каплар
Одликовања
Орден Карађорђеве звезде са мачевима

Милорад Николић Шваба (Трново поље, код Уба, 1885Црвена Јабука, код Уба, 1. августа 1955), био је земљорадник и рабаџија, те учесник Првог светског рата. Носилац је Златног војничког ордена Карађорђеве звезде са мачевима, као и још неколико одликовања и признања.[1]

Биографија[уреди | уреди извор]

Милорад Николић, рођен је 1885. године у Трновом пољу код Уба, од оца Милана и мајка Стане (родом из суседне Богдановице), пољопривредници слабог имовног стања. Рођен је и одрастао на периферији Уба. Завршио је основну школу у Убу и бавио се пољопривредном производњом.

Ратно искуство[уреди | уреди извор]

Као редов V пешадијског пука „Краља Милана“ учествовао је у свим ратовима од 1912. до 1918. године и починио више јуначких подвига. Заробио је већу групу аустроугарских војника и за то био одликован Златним војничким орденом Карађорђеве звезде са мачевима, о чему је објављен и указ ФАО бр.11124. Имао је још два одликовања и више ратних споменица. Заробљен је 1915. године и интерниран у Немачку у заробљеништво, где је остао до завршетка Првог светског рата. Пошто је у Немачкој научио немачки језика и често причао о утисцима које је стекао у Немачкој Убљани су га прозвали „Шваба“. Захваљујући знању немачког језика током Другог светског рата спасио је већу групу житеља Уба и околине које су Немци намеравали да стрељају.

Бавио се рабаџијским пословима и углавном за убске трговце превозио разне врсте роба од Београда, Обреновца, Ваљева и Шапца до Уба и натраг. Био је веома добар човек, велики шаљивџија и боем. Кад би био „загрејан“ током Другог светског рата умео је да запевао „Нема зоре, нема белог дана, без наших партизана“. Због тога је притваран, саслушаван и упозораван да то више не чини.

У браку са Анком Беловуковић, домаћицом из Уба, имао је осморо деце – по четри сина и кћери. Мушка деца су им рано помрла а иза кћерки је остало бројно потомство.

Милорад Николић, умро је 1. августа 1955. године у свом у Убу.

Референце[уреди | уреди извор]

Литература[уреди | уреди извор]

  • Архив Војно-историјског института, Београд, Досије Милорад Николић Шваба
  • Архив Југославије, Београд, Фонд Краљевог двора, Збирка података носилаца ордена Белог орла и Карађорђеве звезде са мачевима;
  • Влаховић, 1990, 435; Радојчић, 2007а, 102;