Милорад Петровић Лорд

С Википедије, слободне енциклопедије
За друге употребе, погледајте Милорад Петровић (вишезначна одредница).
Милорад Петровић – Лорд
Milorad Petrović - Lord.jpg
Армијски генерал Милорад Петровић – Лорд
НадимакЛорд
Датум рођења(1882-04-18)18. април 1882.
Место рођењаСумраковац код Зајечара
 Краљевина Србија
Датум смрти12. јун 1981.(1981-06-12) (99 год.)
Место смртиБеоград
 Социјалистичка Федеративна Република Југославија
Године службе18991941.
ЧинАрмијски генерал
Битке/ратовиПрви балкански рат
Други балкански рат
Први светски рат
Други светски рат
ОдликовањаОрден Карађорђеве звезде
Орден белог орла
Орден Југословенске круне
Орден белог орла

Милорад Петровић – Лорд (Сумраковац код Зајечара, 18. април 1882Београд, 12. јун 1981) био је високи официр српске војске и армијски генерал југословенске војске.

Биографија[уреди | уреди извор]

Рођен је 18. априла 1882. године у Сумраковцу, од оца Ватка и мајке Јовице. У војску је ступио 1899, као питомац 32. класе ниже школе Војне Академије. Даље школовање је наставио као питомац 17. класе више школе Војне академије.[1]

Оженио се Јованком, студенткињом медицине у Загребу, кћерком Симе Стојанчевића, касационог судије из Београда. Имао је две кћерке и једног сина. Старија кћерка Милица удала се за Павла Јовановића Ресавца, док млађа кћерка Мирјана је била такође удата и радила је као германиста за Њујорк Тајмс. Син Бранислав као дипломирани правник био је дописник Ројтерса, Гардијана и Франс Преса из Београда.[1]

Активна служба[уреди | уреди извор]

Војничку службу је започео на дужности водника у 15. пешадијском пуку са чином потпоручника 1901. године. Након тога премештен за водника у Школи гађања а потом и за командира у 18. пешадијском пуку. Дана 4. октобра 1908. године, постављен за командира 2. чете 3. батаљона у 4. пешадијском пуку. На почетку Првог балканског рата 1912. године, именован за ордонас официра у Врховној команди а потом и у Оперативном одељењу Врховне команде. На том положају остао до краја Другог балканског рата. За време Арнаутске побуне 1913. био је командант Скопске железничке станице.[1]

Избијањем Првог светског рата 1914. године, премештен за команданта Београдске железничке станице, да бих потом изабран поново у Оперативно одељење Врховне команде. Током Колубарске битке био је у Штабу 1. армије и сарађивао је са генералом (потоњим војводом) Живојином Мишићем. Године 1915. постављен је за помоћника начелника Штаба Тимочке дивизије Првог позива, под командом генерала Владимира Кондића. Од децембра 1915. године до фебруара 1916. године био је командант српских трупа у Валони, а потом понов је постављен за помоћника начелника штаба Тимочке дивизије. Године 1917, постављен за помоћника главног интенданта а 1918. године па до краја рата био је начелник Штаба Дринске дивизије, под командом Крсте Смиљанића.[1]

Након завршетка Првог светског рата учествовао је у борбама за ослобађање Корушке 1919. године. Дана 4. октобра 1920. године, постао је начленик Генералштаба Савске дивизијске области а од 6. новембра исте године премештен је за помоћника начелника Штаба Генералштаба Треће армијске области. Од 24. новембра 1921. године постао је шеф Оперативног одсека у Оперативном одељењу Главног генералштаба. Током овог службовања паралелно предавао је Тактику на Нижој школи Војне академије у периоду од 23. јануара 1922. до 20. октобра 1923. године. Дана 17. септембра исте године премештен за команданта 9. пешадијског пука. Вршилац дужности начелника постао је 3. марта 1924. године а потом именован и за начелника Генералштабног одељења у Министарству војске и морнарице. Вршилац дужности команданта Тимочке дивизијске области постао је 16. септембра 1930. године. Након овог положаја постављен је за вршиоца дужности другог помоћника у Министарству војске и морнарице. Године 1937. премештен за првог помоћника у Министарству војске и морнарице а 27. новембра исте године постао је командант Прве армијске области. Дана 12. септембра 1940. године именован је за команданта града Београда. На овом положају задржао се до војног пуча 27. марта 1941. године. Тог дана налазио се у Загребу заједно са дивизијским генералом Душком Трифуновићем код армијског генерала Петра Недељковића. Ту је упознат са завером против кнеза Павла и његовим хапшењем које је извршио генерал Недељковић по налогу армијског генерала Душана Симовића.[2][1]

Априлски рат, заробљеништво и последње године[уреди | уреди извор]

Почетком Априлског рата постављен за команданта Прве групе армија и на том положају је заробљен од стране усташа 10. априла 1941. године. Заједно са 21 генералом одведен у заробљеништво. Дана 16. априла у Загребу је извршено прикупљање заробљених официра који су интернирани преко Аустрије у Немачки логор Офлаг VI Б. Дана 28. септембра исте године пребачен у Нирнберг да би 1942. године био пребачен у Оснабрик. Ту је и дочекао ослобођење. Дана 22. јуна 1945. године, одазвао се позиву Југословенске војне мисије и затражио је репатријацију у Југославију. Априла 1946. године дао је изјаву о учешћу у Априлском рату, па је након тога добио генералску пензију.[3][1]

Преминуо је у 99. години живота, 12. јуна 1981. године у Београду.[1]

Био је доживотни председник Удружења носилаца Албанске споменице.[1]

Официрско напредовање[уреди | уреди извор]

Унапређен је у чин: потпоручника 1901; капетана прве класе 1912; мајора 1913; потпуковника 1915; бригадног генерала 28. јуна 1927; дивизијског генерала 17. децембра 1932; и армијског генерала 1. децембра 1938. године.[1]

Одликован је Орденом Карађорђеве звезде IV степена, Орденом белог орла IV и V степена, Орденом Југословенске круне II и III степена, Орденом белог орла са мачевима IV степена, Орденом Светог Саве II, III и IV степена, Златном медаљом за храброст и бројним медаљама и споменицама. Такође је одликован са седам страних одликовања.[4]

Референце[уреди | уреди извор]

Литература[уреди | уреди извор]

  • Бјелајац, Миле (2004). Генерали и адмирали Краљевине Југославије 1918—1941. Београд: Институт за новију историју Србије. ISBN 978-86-7005-039-6. 
  • Милетић, Антун (2009). Српски ђенерали у жицама: 1941—1945. Београд: Албатрос плус (Нови Београд: Алфа тим принт). ISBN 978-86-6081-081-4 Проверите вредност параметра |isbn=: checksum (помоћ). 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]