Милосава Перуновић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Милосава Перуновић
Perunovic-milosava.jpeg
Милосава Перуновић
Пуно имеМилосава Перуновић
Датум рођењаоко 1900.
Место рођењаНикшић
Књажевина Црна Гора
Датум смрти1945.
Место смртиПећ
 Краљевина Југославија
Године службе19161918
Чинкомита

Милосава Перуновић (Никшић, око 1900 - Пећ 1945) била је никшићка гимназијалка која се, по капитулацији Црне Горе 1916. године, придружила комитама и борила се против окупатора до завршетка Првог светског рата.[1]

Ратне године[уреди]

Када се, 1916. године, по капитулацији Црне Горе, придружила комитама Милосава Перуновић није крила даа је девојка, али се ипак до краја рата борила као Милосав. Иако су се о храброј девојци већ и песме певале, чак ни многи њени саборци дуго нису знали да је чувена Милосава у ствари њихов саборац Милосав. Нико, па ни окупатор, није слутио да ће врло брзо за овом младом девојком бити организоване јаке потере и да ће бити обећана велика награда ономе ко је ухвати живу или је убије... Говорило се да је од њене пушке „дрхтао сваки непријатељ”.[2] Док је она коитовала њена породица, отац, мајка и три брата, били су у логору у Аустрији.[1]

Период између два рата[уреди]

Три године након завршетка рата Милосава је, у знак захвалности за комитовање и добровољно учешће у Великом рату добила седам ланаца земље у селу Жедник, код Суботице. На тој земљи је подигла лепу кућу. Пошто је, за ондашње прилике, била школована, радила је на железничкој станици као благајница. У Жеднику је остала све до априлског слома 1941. године.[1]

Други светски рат[уреди]

Одбивши позив окупатора да се преда, Милосава је била принуђена да побегне у Црну Гору. С њом су тада били мајка Госпава и најмлађи брат Никола. Тада им је и кућа спаљена. Када су из Жедника побегли и дошли у своје племе нису имали склоништа, па им је свештеник Драгомир Мијушковић уступио део своје куће. Чим су Немци протерани, Милосава је одлучила да се врати у Жедник. У зиму 1945. године кренула је пешице преко Чакора. С њом су били и неки Бацковићи и Роксандићи и још неки људи који су се враћали на своја имања у Метохији. Избивши на врх Чакора, један од Бацковића је испалио неколико метака из револвера. Не зна се како, истрага о томе није вођена, тек један метак је погодио Милосаву у леђа. Успели су да је пренесу до болнице у Пећи, али је после неколико дана подлегла. Кад су њени најближи стигли у болницу, успела је само ово да каже: „Погибох од поганске руке..."[1]

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 „ПЕРУНОВИЋ МИЛОСАВА”. prvisvetskirat.rs. Аманет. Приступљено 8. 8. 2016. 
  2. ^ Giljen, Nikola; Jovićević Jov, Sonja; Mandić, Jelena (1. 10. 2012). „Srpske Amazonke Velikog rata (1914-1918) - Skromne dame gvozdenog srca”. Bašta Balkana. Приступљено 6. 8. 2016. 

Литература[уреди]

  • Ђурић, Антоније (1987). Жене-солунци говоре. Београд: Књижевне новине. ISBN 978-86-391-0042-1. 

Види још[уреди]

Спољашње везе[уреди]