Милојко Вуцелић

С Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Милојко (Мајк) Вучелић
Датум рођења(1930-06-11)11. јун 1930.
Место рођењаГарешница
Краљевина Југославија Краљевина Југославија, данас Хрватска
Датум смрти7. септембар 2012.(2012-09-07) (82 год.)
Место смртиЛа Хола, Калифорнија
Сједињене Америчке Државе САД
Пољедипл. инжењер машинства
ШколаУниверзитет у Загребу
ИнституцијаМерцедес Бенц, Форд, Цесна Еркрафт, Норт Америкен Авиејшн, НАСА, AT&T, Ideal Electric
НаградеПредседничка медаља слободе

Милојко Вучелић (енгл. Michael Vucelic; Гарешница, 11. јун 1930Ла Хола, 7. септембар 2012) био је амерички инжењер машинства, српског порекла. [1][2] Био је руководилац пројекта, а у периоду 19661978. и један од директора америчког свемирског програма Аполо.[3] За рад на пројекту Аполо добио је више награда и признања, од којих је најважније највише америчко цивилно одликовање Предсједничка медаља слободе.[4] Након што је напустио НАСА-у, радио је у неколико компанија, као и у властитој компанији Ideal Electric. Живио је са супругом у Менсфилду у америчкој савезној држави Охајо.[5]

Образовање[уреди | уреди извор]

Милојко Вучелић родио се 11. јуна 1930. у Гарешници — у породици Љубице (рођене Хрговић) и Јосифа (Joce) — грађевинског инжењера запосленог као надзорник пруге у Државним железницама Краљевине Југославије са службом на колодвору Мишулиновац.[1][6] Основну школу и првих седам разреда гимназије завршио је у Бјеловару, а 1948. године је матурирао у Трећој мушкој гимназији у Загребу.[7] Године 1954. на Стројарском факултету Свеучилишта у Загребу дипломирао је теоријску механику[4] у класи професора Базјанца.[7] Током студија се почео бавити ваздухопловством. Тако је у Ваздухопловном центру у Вршцу завршио једриличарски и пилотски курс, а током читавог студија био је активни члан Аероклуба Загреб, те је радио као техничар у Авионској радионици. Након стицања дипломе емигрирао је у Њемачку, гдје прво радио у компанији Мерцедес Бенц у Штутгарту, а затим и у компанији Форд у Келну.[a][4]

Рад у САД[уреди | уреди извор]

Капсула за спасавање пилота, коришћена у бомбардеру B-58 хаслер.

Након двије године рада у Њемачкој, 1956. отишао је у САД, гдје се запослио у компанији Цесна Еркрафт. У компанији је радио на пројектовању авиона Цесна C182RG. Радио је на пројектовању првих увлачећих стајних органа за тај тип авиона. Послије тога се заполсио у компанији Норт Америкен авиејшн, у којој је радио као пројкетант уређаја за спасавање пилота из авиона пресретача F-104 старфајтер и стратешког бомбардера B-58 хаслер.[b][4]

Програм Аполо[уреди | уреди извор]

Од фебруара 1962, тј. самог почетка програма, судјеловао је у програму Аполо,[7] као запосленик компаније Норт Америкен авиејшн, касније Норт Америкен Роквел, која је по уговору са НАСА-ом, радила на матичном свемирском броду Аполо.[1] Недуго прије тога, у децембру 1961. године добио је америчко држављанство. Радио је на анализама различитих концепција слијетања на Мјесец и на одређивању спецификација разних система матичног борда и других система и уређаја.[1][4] Рад на програму Аполо започео је као инжењер, да би касније постао директор, тј. менаџер, у НАСА-ином центру у Хјустону, гдје је био задужен за отклањање свих грешака до којих би могло доћи током лета, па су га колеге звали „менаџером за проблеме”.[1][4] У том је периоду интензивно сарађивао са главним контролором лета Јуџином Кранцом.[8]

У интервјуу из 2004. за портал|Хрватске свемирске агенције изјавио је да својим највећим постигнућем током рада на програму Аполо сматра мисију Апола 8, лансирану 21. децембра 1968, када је увјерио руковдство програма да умјесто трошења ресурса тростепене ракете Сатурн V за још једно понављање мисије у орбити око Земље, Аполо 8 може кренути у мисију око Мјесеца. Током мисије астронаути су Мјесец облетили десет пута и успјешно се вратили на Земљу.[c]

Послије историјске мисије спуштања на Мјесец Апола 11 20. јула 1969. НАСА је одустлала од мисија 18, 19 и 20. Вучелић је тада добио задатак да прошири могућности матичног брода за истраживање Мјесеца из орбите (енгл. Lunar Orbital Science Missions) у задње три мисије — 15, 16 и 17 додавањем додатних истраживачких инструмената, као и да руководи испитивањима из Мјесечеве орбите.[7]

„Име Мајка Вучелића неће бити познато као оно Армстронга, Олдрина и Колинса, али је управо он, као и стотине инжињера, права снага програма Аполо.“
Текст Асошијетед преса „Неопевани хероји подухвата Аполо“, објављен након слијетања Апола 11.[8]
Вучелић је носилац Предсједничке медаље слободе, највишег америчког цивилног одликовања

Послије рутинске мисије Апола 12, на идућој мисији почео се користити нови систем пражњења резервоара с текућим кисеоником гријањем истих. Током припрема за мисију вршена су пражњења текућег кисеоника, приликом чега је изгорила сва изолација на електричним кабловима у резервоару, и нитко није био свјестан да је мисија послана на лет с неисправним инсталацијама. Након 55 сати лета, прије планираног спавања астронаута, требало је укључити гријаче у резервоару број 2 како би се повисио притисак и спријечило активирање аларма ниског притиска за вријеме њиховог спавања. Када га је астронаут Џек Свајгерт укључио дошло је до кратког споја и резервоар број два је експлодирао.[7] Вучелић је руководио успешним спашавањем астронаута, те га је као члана тима мисије Аполо 13, 18. априла 1970. тадашњи амерички предсједник Ричард Никсон одликовао највишим америчким цивилним одликовањем Предсједничком медаљом слободе.[4]

„Сигурно је да у космосу постоје и друга интелектуална бића сем људи. Али, када ванземаљци одозго посматрају Земљу и виде да је она плава, јер већину планете чини вода, сигурно је да су своју експедицију послали у Тихи океан, а не на копно. Ванземаљци су били на Земљи и у више наврата причали са делфинима. А дефлини покушавају деценијама да нама људима нешто кажу, али ми смо људи толики егоисти, да не желимо да чујемо поруке које ове животиње желе да нам пренесу од бића са других планета.“
Шаљива анегдота о ванземаљцима.[9]

Програм Скајлаб[уреди | уреди извор]

Судјеловао је и на програму прве америчке орбиталне свемирске станице — Скајлабу, ланскираној 1973. године. Када је завршен програм Аполо, НАСИ су преостала три неискоришћена свемирска брода с три ЛЕМ модула, као и по три тростепене ракете Сатурн V и двостепене Сатурн I B, те је Вучелић добио задатак да им пронађе могућу примену. Још од октобра 1969. године, када се састао с совјетским космонаутом Береговојем, пошто је знао руски језик, постао је руководитељ програма америчко-совјетске сарадње у свемирским програмима, чији је иницијатор био амерички предсједник Ричард Никсон. Неишкоришћени свемирски бродови су тако нашли употребу у оквиру америчко-совјетског свемирског програма Аполо-Сојуз. Радио је на прилагодби свемирских бродова за спајање са совјетским Сојузом. При томе је сарађивао са совјетским космонаутом Алексејом Леоновим и америчким астронаутом Томом Стафордом. Прије самог лансирања Skajlaba, у љето 1975. премјештен је у Лондон у функцији потпредсједника East West Tradea за Rockwell International Company задуженог за развој трговинских односа са земљама источне Европе, те је тиме напустио рад у НАСА. Ипак, цијели ток мисије провео је као специјални НАСА-ин извјеститељ додијељен Би-Би-Си-ју.[7][d]

Роквел, ATT и Ideal Electric[уреди | уреди извор]

На новом радном мјесту је радио на пословима развоја трговинске сарадње с земљама Источног блока, па су тако авиони Аерофлота који су летјели изван Совјетског Савеза ускоро били опремљени апаратима за контролу, навигацију и комуникацију Роквел Колинса, на Камазове камионе су се почеле уграђивати погонске осовине и кочнице произведене у Роквелу, а остварена је и сарадња на развоју авиона Јак-40.[7] Руководио је заједничким америчко-пољским развојем пољопривредног авиона М-10 дромадер, којег и данас производи пољска компанија ПЗЛ Миелец.[7]

Од 1981. године радио је у америчкој телефонској компанији AT&T на послу огранизовања и руковођења новим огранком ATT Inc у Њујорку.[7] Послије пет година рада у AT&T-u, 1986. године, је заједно са супругом купио компанију Ideal Electric у Менсфилду, Охајо с 200 радника. Након више од 20 година, продао је компанију јужнокорејској компанији Хјундаи.[10]

У септембру 2009. на позив Министарства дијаспоре Владе Републике Србије заједно с колегом Славољубом Вујићем је послије 30 година посјетио Београд. Одржали су предавање на Машинском факултету гдје су представили своја сазнања с циљем да младе људе подстакну да свој таленат примјене у Србији. Такође одржали су и предавање у Ваздухопловном савезу у Београду.[11][12]

Судјеловао је у градњи реплике Пенкалиног авиона из 1910, чиме се 2010. године у Хрватској обиљежила 100. обљетница моторне авијације. Вучелић је осигурао мотор за реплику.[2]

Године 2011. прикључио се као савјетник међународном тиму Синерђи Мун (енгл. Synergy Moon),[13] који у конкуренцији више десетина тимова учествује у такмичењу Гугл Лунар Икс Прајз, чији је циљ лансирати приватно конструисану летјелицу која ће на Мјесец спустити робота способног да се креће по њему и одашиље слике и друге податке на Земљу.

Био је члан Академије инжењерских наука Србије.[14] Године 2005. је на приједлог Генералне скупштине Државе Охајо, због извлачења компаније Ideal Electric из банкрота и стварања респектабилне компаније, уврштен у Предузетничку кућу славних Охаја.[15]

Порекло[уреди | уреди извор]

Године 1704. послије Велике сеобе Срба по вођством патријарха Арсенија III Црнојевића Вучелићи су се преселили из Колашина у данашњој Црној Гори у село Горње Дубраве поред Огулина у тадашњој Хабзбуршкој монархији.[1][16] Милојков прадјед, официр Слуњске пуковније, Рафаел Вучелић је од цара Франца Јозефа добио племићку титулу.[1][16] Вучелић је на темељу племићке титуле коју је носио његов прадјед био члан Хрватског племићког збора.[16][2] Био је једини Србин који је био члан тога друштва.[2]

Вучелићева бака и деда по мајчиној страни су прије Првог свјетског рата живели у САД, а у родни крај су се вратили између два рата, јер им се у Америци није хтјела придружити и његова мајка.[1] Након проглашења НДХ деду су му стрељале усташе с првих 200 Срба које су ухапсиле, а баку одвели у Јасеновац, док им је кућа заплењена.[1]

Помагао је у обнови православне цркве Св. Петке у Горњим Дубравама, која је порушена и запаљена 1943. године.[17] Обнову је 1972. године започео његов отац који је рођен у истом мјесту, док га је Милојко финансијски подржао — црква је тада обновљена, али не у изворном облику.[17] Након што је црква оштећена и 1992. године, 2009. је уз помоћ Града Огулина и Минстарства културе започела њена обнова.[17] Годину дана касније Вучелић је, након посјете мјесту на позив огулинског пароха, изразио спремност да се опет укључи у обнову.[17]

Ожененио се Немицом Инге (рођена Прецл) из Минхена, докторком психологије, с којом је имао два сина, Александра и Николу и петоро унучади. Дуги низ година је живео у Менсфилду у Охају,[1] а пред крај живота се преселио у Ла Хоју у Калифорнији.

Дела[уреди | уреди извор]

  • Apollo XIII javlja ... Houston, imamo problem, Техничка књига, Загреб, 1970.
  • Apollo XIV javlja ... motor ugašen, mi smo na Mjesecu. Техничка књига, Загреб, 1971.

Напомене[уреди | уреди извор]

  1. ^ У интревјуима датим листовима с подручја бивше Југославије не наводи карактер емиграције. Тек је у интервјуу за београдски лист Данас о свом сусрету с Титом рекао: „Знате, мене су водили као бегунца из земље.“[8]
  2. ^ Систем за спасавање пилота на бомбардеру B–58 је ријешен у облику капсуле под притиском, која се могла катапултирати при брзини од 2 маха и висини од преко 21.000 m. Исти концепт, развијен у компанији Норт Америкен авиејшн, је у конкуренцији с концептима компанија Даглас и Локид, успјешно примијењен за спуштање свемирске летјелице Аполо на Земљу, која је за спуштање на воду користила три падобрана.[7]
  3. ^ Астронаут Франк Борман је након повратка на Земљу кренуо на тријумфално путовање по свијету на којем је посјетио и тадашњу Југославију и Титу описао и Вучелићеву улогу у мисији,[7] те је, према Вучелићевим ријечима, успио издејиствовати да бјегунац Вучелић може посјетити Југославију. Недуго потом приликом Вучелићеве посјете Југославији, Тито му је предложио стварање југословенског свемирског програма. Током посјете, преко Миливоја Југина је договрена успостава сарадње између совјетских космонаута и америчких астронаута, што је и остварено на програму Аполо-Сојуз.[8]
  4. ^ За вријеме рада у Контроли лета у Хјустону био је и специјални НАСА-ин извјеститељ за радио емисије Voice of America на руском, њемачком, енглеском и српско-хрватском језику.[7]

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 1,4 1,5 1,6 1,7 1,8 1,9 Политика: Српски Вернер фон Браун, 3. октобар 2009. (језик: српски)
  2. 2,0 2,1 2,2 2,3 Aerosvijet: In memoriam inž. Milojko Mike Vucelić Архивирано на сајту Wayback Machine (27. септембар 2015) (језик: хрватски)
  3. ^ РТРС: Прва и једина шетња човјека по Мјесецу, 20. јул 2009. (језик: српски)
  4. 4,0 4,1 4,2 4,3 4,4 4,5 4,6 Биографија Милојка Вучелића[мртва веза] (језик: српски)
  5. ^ Вечерње новости: Осморица Срба направила „Аполо 11", 18. јул 2009 (језик: српски)
  6. ^ Krugoval 93,1 MHz — Info Portal Grada Garešnice: Od Garešnice do Mjeseca[мртва веза] (језик: хрватски)
  7. 7,00 7,01 7,02 7,03 7,04 7,05 7,06 7,07 7,08 7,09 7,10 7,11 zvjezdarnica.com: Program Apollo: Mike Vucelich — interview (језик: хрватски)
  8. 8,0 8,1 8,2 8,3 Дневни лист Данас: Милојко и Славољуб из васионе, 10. јул 2009. (језик: српски)
  9. ^ Ogledalo, Nezavisni mesečni list Srba u Sjedinenim Američkim Državama: SAD VANZEMALJCI PRIČAJU SA DELFINIMA Архивирано на сајту Wayback Machine (10. новембар 2009) (језик: српски)
  10. ^ Hyundai Ideal Electric co: About — History Архивирано на сајту Wayback Machine (30. април 2014) (језик: енглески)
  11. ^ Позив на предавање на Машинском факултету у Београду[мртва веза] (језик: српски)
  12. ^ RTS: Srbi u NASA programu, 29. septembar 2009. (језик: српски)
  13. ^ Google Lunar X Prize — Synergy Moon Blog: Mike Vucelich, an Apollo NASA Veteran, Becomes Advisor of the Team Synergy Moon (језик: енглески)
  14. ^ Академија инжењерских наука Србије - Инострани чланови (језик: српски)
  15. ^ Google Lunar X Prize — Synergy Moon Blog: Mike Vucelich: Failure Is Not an Option! (језик: енглески)
  16. 16,0 16,1 16,2 Jutarnji list: Mike Vucelic: Kako sam poslao Amere na Mjesec, 19. jul 2009. Архивирано на сајту Wayback Machine (16. мај 2012) (језик: хрватски)
  17. 17,0 17,1 17,2 17,3 ogulin-info.com: Amerikanac iz programa Apollo 11, Milojko (Mike) Vucelich, posjetio Ogulin i Gornje Dubrave Архивирано на сајту Wayback Machine (13. септембар 2012) (језик: хрватски)

Спољашње везе[уреди | уреди извор]