Мило Бошковић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
МИЛО БОШКОВИЋ
Milo Boskovic.jpg
др. Мило Бошковић
Датум рођења (1911-10-20)20. октобар 1911.
Место рођења Горњи Брчели, код Бара
 Краљевина Црна Гора
Датум смрти 21. септембар 1944.(1944-09-21) (32 год.)
Место смрти Јасеновац
Хрватска НД Хрватска
Професија лекар
Члан КПЈ од 1940.
Учешће у ратовима Народноослободилачка борба
Народни херој од 27. новембра 1953.

Мило Бошковић (Горњи Брчели, код Бара, 20. октобар 1911Јасеновац, 21. септембар 1944), лекар, учесник Народноослободилачка борбе и народни херој Југославије.

Биографија[уреди]

Рођен је 20. октобра 1911. године у селу Горњи Брчели, у Црмници, код Бара. Основну школу је завршио у родном месту, а гимназију на Цетињу. Медицину је студирао у Болоњи, где је и дипломирао 1937. године. У Београд је дошао непосредно пред рат. Као лекар се специјализовао за паразитологију и запослио се као асистент Бактериолошког института Ветеринарског факултета у Београду.[1]

Најпре је био симпатизер, а од 1940. године и члан Комунистичке партије Југославије (КПЈ). Јула 1941. године је, по партијском задатку, закупио кућу на Бањичком венцу број 12, у чијем је подруму била смештена илегална штампарија ЦК КПЈ, у којој су радили Бранко Ђоновић и Слободан Јовић, народни хероји. Ради конспирације он је у кући отворио лекарску ординацију. Потом се формално венчао са, студенткињом медицине и радницом у штампарији, Загорком Загом Јовановић, а Љубицу Ђоновић, такође једну од радница у штампарији, представили су као кућну помоћницу.[1]

Почетком јануара 1942. године, Мила је тражила полиција, под сумњом да је „енглески шпијун“. Док је полиција улазила у кућу, он је успео да се кроз плакар склони у подрум, где се налазила штампарија. А Зага и Љубица су тада полицији дале објашњење да је Мило отишао код својих рођака ван Београда.[1]

Због његове личне, као и безбедности штампарије, Мило се јула 1942. године, по партијском задатку, са лажним исправама на име домобранског сатника Винка Томашевића, пребацио у Загреб. Када је стигао у Загреб, 14. јула се састао са Иванком Муачевић-Николиш, да преко ње ступи у везу са партизанима на ослобођеној територији. Док су шетали улицом један усташки полицајац је препознао Иванку и ухапсио их.[1]

У затвору су га страховито мучили и тукли. Избили су му све предње зубе, а потом га бацили са другог спрата дворишног дела полицијске зграде. Иако с поломљеном ногом, Мило није ништа признао, ни о свој делатности, ни о илегалној штампарији у Београду. Пошто нису добили никакво признање, пребацили су га у логор Стара Градишка, а крајем децембра 1942. године у Јасеновац. Заједно са неколико логораша припремао је бекство, али су их стражари открили. После поновног страшног мучења, Преки усташки суд га је осудио на смрт вешањем.[1]

На дан извршења казне, 21. септембра 1944. године, на стратишту је иступио пред команданта логора Динка Шакића протестујући због начина извршења казне — Ја сам син Црне Горе, и протестујем против оваквог срамног начина извршења смртне осуде. Код нас се људи убијају из пушке. Пошто је Шакић одлучио да му испуни „последњу жељу“, одбио је да окрене леђа и стави црни повез.[1]

Указом председника Федеративне Народне Републике Југославије Јосипа Броза Тита, 27. новембра 1953. године, проглашен је за народног хероја.[2]

Његов млађи брат Петар Бошковић (1931—2011), био је у дипломатској служби СФРЈ, а 1999. године је у Загребу био сведок на суђењу команданту логора Јасеновац Динку Шакићу, који је тада био осуђен на 20 година затвора.[3]

Референце[уреди]

Литература[уреди]