Мило Ломпар

С Википедије, слободне енциклопедије
Мило Ломпар
Prof. dr Milo Lompar.jpg
Мило Ломпар држи јавно предавање на Педагошком факултету у Врању 26. марта 2018. године
Пуно имеМило Ломпар
Датум рођења(1962-04-19)19. април 1962.(59 год.)
Место рођењаБеоград, ФНРЈ
ПериодСрпска књижевност XVIII и XIX века и Културна Историја Срба
Утицаји одПетар II Петровић Његош, Милош Црњански, Никола Милошевић
Најважнија дела
Моралистички фрагменти
Дух самопорицања
Повратак српском становишту?
Полихисторска истраживања
Похвала несавремености
Слобода и истина: белешке о промени свести
НаградеОктобарска награда града Београда (1980)
Награда Стражилово (1983), Награда "Задужбине Милош Црњански"
Награда Станислав Винавер (1995)
Награда Ђорђе Јовановић (2000)
Награда Лаза Костић (2004)
Награда Никола Милошевић (2009)
Награда Печат времена (2013),
Награда Меша Селимовић (2019).

Мило Ломпар (Београд, 19. април 1962) српски је историчар књижевности и есејиста, редовни професор Филолошког факултета Универзитета у Београду, председник Задужбине Милоша Црњанског, некадашњи генерални директор Политике и потпредседник Српске књижевне задруге. Ломпарова студија Дух самопорицања, (постала је једна од најчитанијих књига на српском језику).[1]

Биографија[уреди | уреди извор]

Образовање и академска каријера[уреди | уреди извор]

Мило Ломпар је рођен 19. априла 1962. године у Београду. Завршио је Једанаесту београдску гимназију 1980. године, већ тада је добио Октобарску награду града Београда за матурски рад из области хуманистичких наука.

У септембру 1981. године након одслуженог војног рока, уписао је студије југословенских и опште књижевности на Филолошком факултету Универзитета у Београду. Добио је 1984. године награду Стражилово Задужбине Милоша Црњанског за студентске радове. Дипломирао је у јануару 1987. године (Група за југословенске књижевности и Општу књижевност), био је на основу студентских оцена и резултата – између 1987. и 1989. године стипендиста Републичке фондације за научни подмладак.

У фебруару 1989. године изабран је на основу високе просечне оцене, између 14 кандидата, за асистента-приправника за предмет Српска књижевност XVIII и XIX века на Филолошком факултету Универзитета у Београду. Године 1993. је на Филолошком факултету Универзитета у Београду одбранио магистарски рад посвећен делу Лажни цар Шћепан Мали Петра II Петровића Његоша.

Изабран је у звање асистента 1994. године. У 1998. години је поново изабран за асистента на Филолошком факултету у Београду. Докторирао је на истом факултету 2000. године тезом Историјско, књижевно и поетичко наслеђе XVIII и XIX века у позним делима Милоша Црњанског, пред комисијом коју су чинили академик Никола Милошевић, проф. др. Јован Деретић и проф. др. Новица Петковић.

У 2000. години је изабран за доцента за предмет Српска књижевност XVIII и XIX века на Филолошком факултету Универзитета у Београду. Као доцент, почео је 2001. године да предаје Културну историју Срба на Филолошком факултету Универзита у Београду, да би неколико година касније почео предавати исти предмет и на Православном богословском факултету у Београду. Године 2002. постао је председник Научног одбора Његошеве задужбине, да би у 2004. години постао члан Уређивачког одбора критичког издања сабраних дела Петара II Петровића Његоша у издању Црногорске академије наука и умјетности. У 2005. години је изабран за ванредног професора Српске књижевности XVIII и XIX века на Филолошком факултету у Београду. Крајем 2010. године изабран је за редовног професора Српске књижевности XVIII и XIX века на истом факултету.

Друге активности[уреди | уреди извор]

У периоду од 1. септембра 2005. године до 31. марта 2006. године био је, као нестраначка личност, генерални директор Политике а. д, на предлог владе Војислава Коштунице.

После смрти смрти Николе Милошевића 2007. године, изабран је за председника Задужбине Милоша Црњанског. У 2008. години постављен је за главног уредника критичког издања дела Милоша Црњанског у издању Задужбине.

Ломпар је учествовао у раду бројних жирија: Награде Ђорђе Јовановић, НИН-ове награде, Награде Јелена Балшић, Награде Бора Станковић, Награде Милоша Црњанског, Награде Никола Милошевић.

Био је секретар, а тренутно је потпредседник Српске књижевне задруге.

Политичка делатност[уреди | уреди извор]

Никада није био члан Савеза комуниста Југославије. Према неким изворима, Ломпар је био члан Српске либералне странке, чији је лидер био др Никола Милошевић.[2] Потом је био близак Демократској странци Србије и Војиславу Коштуници.

За нестраначког члана Политичког савета Српског покрета Двери, изабран је 2015. године, заједно са проф. др Костом Чавошким, проф. др Александром Липковским, др Владимиром Димитријевићем, проф. др Зораном Чворовићем и другим национално оријентисаним интелектуалцима. Помогао је да коалиција Патриотски блок добије своје посланике на изборима 2016. године. Политички савет Двери напустио је у јануару 2018. године, због неслагања са одлуком да та странка учествује на локалним изборима у Београду у коалицији са покретом Доста је било Саше Радуловића.[3]

Учествовао је у две емисије са председником Народне странке Вуком Јеремићем[4], некадашњим министром спољних послова и функционером Демократске странке, за кога је изјавио да је један од тројице политичара (уз Војислава Коштуницу и Бошка Обрадовића) према којима има поштовање.[5]

Ломпар је одбио да говори на свечаној академији поводом 800. година аутокефалности Српске православне цркве, која је одржана 8. октобра 2019. године у Центру Сава у Београду, јер се противио одлуци Светог архијерејског синода и патријарха Иринеја да председнику Републике Србије Александру Вучићу буде додељен Орден Светог Саве првог реда, највише признање Српске православне цркве.[6]

Монографије, дела и теоријски допринос[уреди | уреди извор]

Мило Ломпар је објавио велики број монографија, студија, есеја и књига од којих је већина имала више издања.

Монографије[уреди | уреди извор]

Монографију О завршетку романа (Смисао завршетка у роману „Друга књига Сеоба“ Милоша Црњанског), објавио је Рад, Београд, 1995. У тој је књизи (друго, измењено издање: Друштво за српски језик и књижевност Србије, Београд, 2008) по први пут код нас осветљен је теоријски проблем завршетка приповедања и у дискусији са релевантном теоријском литературом дато је оригинално схватање завршетка приповедања као резултанте односа између три типа завршетка: логичког, временског и приповедачког. Теоријски закључци су постављени у унутрашњу везу са иновативном интерпретацијом Друге књиге Сеоба Милоша Црњанског.

Монографију Модерна времена у прози Драгише Васића, објавио је Филип Вишњић, Београд, 1996. Била је то прва књига о Драгиши Васићу, који је због припадништва Равногорском покрету био деценијама искључен из сваког књижевног и културног контекста. У њој је дато тумачење Васићевог романа Црвене магле и његових приповедака, као и широка компаративна анализа његових интертекстуалних кореспонденција са светском књижевношћу: Толстојем, Достојевским, Арцибашевом, Франсом, Стриндбергом.

Монографију Његош и модерна, објавио је Филип Вишњић, Београд, 1998. То је прво целовито тумачење Његошевог дела Лажни цар Шћепан Мали у нас. Књига је доживела и друго издање: Нолит, Београд, 2008. У њој је Његошево дело постављено у хоризонт модерног искуства, са приказом наглашених веза са облицима нихилизма и метафизике, као и различитим модусима политичке, историјске и драме апсурда.

Монографију Црњански и Мефистофел (О скривеној фигури „Романа о Лондону“), објавио је Филип Вишњић, Београд, 2000. године, (доживела је и друго, проширено издање: Нолит, Београд, 2007). У њој је успостављена оригинална теза да велики роман Црњанског представља постмодерни облик параболе о ђаволу. Приповедање у Роману о Лондону анализира се у компаративном приповедном и мисаоном дотицају са најважнијим делима модерне дијаболичке традиције као што су Гетеов Фауст, Браћа Карамазови Достојевског, Доктор Фаустус Томаса Мана и Мајстор и Маргарита Михаила Булгакова.

Монографију Аполонови путокази (Есеји о Црњанском) објавио је у издању Службеног листа СЦГ из Београда 2004. године. У овој монографији су анализирани и тумачени драма Конак, романи Друга књига Сеоба, Код Хиперборејаца и Роман о Лондону из перспективе компаративних и интертекстуалних веза са Јонеском, Толстојем, Фаулзом, Стендалом, Гетеом и Џојсом.

Монографију Негде на граници филозофије и литературе (О књижевној херменеутици Николе Милошевића) објавио је у издању Службеног гласника из Београда 2009. године. У њој су осветљени различити тематски склопови који обележавају основну духовну позицију Николе Милошевића. Ту су анализиране студије и књиге у којима је Никола Милошевић анализирао односе модерног и српског романа, положај драме и поезије у херменеутичком хоризонту, критику тоталитаризма у поређењу са Ханом Арент, назнаке херменеутичке биографије у поређењу са Ридигером Зафранским, и уопште однос књижевности и филозофије.

Монографију О трагичком песнику (Његошеве песме), објавио је у издању Албатрос плуса, Београд, која је била прва целовита студија о Његошевим лирским песмама, да би заједно са студијама посвећеним песниковим великим делима (Луча микрокозма, Горски вијенац, Лажни цар Шћепан Мали) постала део монографије Његошево песништво у колу СКЗ-а 2010. године. У њој је детаљно образложена теза о лирској рефлексији као кључној димензији песниковог талента, о епској култури као основној традицији са којом долази у дотицај индивидуални таленат и о драмском интензитету као основном садржају песничког доживљаја. Дубок и далекосежан дотицај хеленске и хришћанске традиције, као основа европске цивилизације, учинио је Његошево дело врхунским уметничким дометом а самог Његоша класичним песником српске културе: попут Дантеа код Италијана, Шекспира код Енглеза, Гетеа код Немаца, Пушкина код Руса. Књига се у допуњеном виду појавила и у трећем издању: Његош – биографија његовог песништва, Православна реч, Нови Сад, 2020.

Моралистички фрагменти[уреди | уреди извор]

У 2007. години Ломпар је објавио књигу Моралистички фрагменти (Народна књига, Београд), чије се друго, проширено издање појавило (Нолит, Београд) 2009. године. Поред усвајања посебно схваћене позиције савременог моралисте, као и осветљавања различитих антрополошких, психолошких и културноисторијских садржаја, у овој књизи се налазе и полемички и политички увиди који обележавају интелектуални ангажман. Књига се у промењеном облику појавила у трећем издању: Моралистички фрагменти, Catena mundi, Београд, 2020. Књига Моралистички фрагменти састоји се из три дела. Први део почиње питањем: Чему моралисти у модерном времену? Лаж ради остварења сопствених интереса постала је свакодневна ствар а главни страх са којим се суочава човек модерног времена је страх од пораза. Болест, смрт, љубавна празнина, сиромаштво, самоћа имају мању разорну снагу на свест од пораза. Корисни идиоти су нарочито корисни јер верују у то што им се говори. Први део се завршава фрагментом Левичари са деснице где Ломпар оштро критикује Бору Ћосића и Радомира Константиновића. Други део садржи шеснаест фрагмената, о самопонижењу, издаји и садржи фрагмент који носи назив Српска кривица. Српска кривица је плод исконструисане интерпретативне стратегије према којој треба српску културу свести у државно-правни положај Србије, по могућности од Београда до Врања. Стратегија је да се српско претвори у србијанско, да се пониште сви трагови српске културне прошлости у Црној Гори, у Хрватској, у Македонији, у Босни и Херцеговини, док на крају Грачаница не би постала део косовске културе. Савременим писцима је постало важније егзистенцијално ја уместо приповедачког ја и они и не примећују да су се уплели попут муве у културну паукову мрежу. Беч је град великих и значајних достигнућа српске културне историје али уједно и град снажног антисрпског пропагандног и симболичког дејства. У фрагменту Post mortem доводи људски морал у питање јер после чињенице нечије смрти мења се и мишљење о тој личности и тек онда су људи склони да одају признање. Титоизам је главни и одговорни кривац зашто на нашим просторима није дошло до националног помирења, ову теорију Ломпар детаљније образлаже у делу који носи назив Титоизам и секуларно свештенство. Последњи део садржи шеснаест фрагмената у којима се говори да живимо у времену специјалистичког обиља, времену страховито развијених знања, која досежу до најситнијих појединости и човек је оптерећен тим да он сам не мора све знати или ће пропасти, тако да људи често бирају дилетантизам. Данашње време је и време бескрајног понављања и умногостручавања људских речи и веома је тешко одлучити да ли је нешто истина или лаж. Уколико морал буде заборављен престаће доба морала. Колико добро данас разумемо тему морала уопште и колико је то тема размишљања у свакодневном животу, да ли је наступило доба неморала и чему морал у савременом времену теме су којима се баве ови Моралистички фрагменти.

Дух самопорицања[уреди | уреди извор]

У 2011. години Ломпар објављује књигу Дух самопорицања (прилог критици српске културне политике) у издању Orpheus-а из Новог Сада. Та књига је образложила дијагнозу (биланс комунистичке владавине и прелазак титоистичког начина мишљења у садржаје невладине интелигенције) српске културне ситуације и предложила терапију (повратак српском становишту као историјску и политичку реактуелизацију наше прекомунистичке традиције). Са одлучујућим нагласком је пледирала на вишесмерне облике српске културне политике. Она је остављала ван сумње демократски поредак, поделу власти, постојање других и друкчијих политичких и културних оријентација. Околност да је била дуго и истрајно нападана, да је служила као оправдање за развијену политичку и интелектуалну дискриминацију Ломпара као писца, је проистицала из две чињенице: ствари које је ова књига враћала у јавни простор биле су деценијски табу и – вођена анализом наших околности – антиципирала је европски повратак националном становишту. Много тога што се појавило у Европи и Америци у времену после појављивања Духа самопорицања 2011. године – од интелектуалних чинова, попут париске изјаве европских интелектуалаца из 2017. године, до политичких покрета последњих година – било је у већој или мањој вези са основном димензијом ове Ломпарове књиге. То је било природно, јер је она везана за схватања националних либерала у европској и српској (Светозар Милетић, Јован Ристић) традицији. Књига се у завршном облику, са опширним и подробним одговорима на критике, појавила у шестом издању: Catena mundi, Београд, 2015. До сада је имала десет издања у кратком року: последње 2020. године (Catena mundi, Београд).

Студија ''Дух самопорицања'', (постала је једна од најчитанијих књига на српском језику). Ломпар се у овој студији бави питањем српског културног идентитета и његовом разградњом кроз паукову мрежу идеологије југословенства и титоистичког комунизма. Садашњи нараштај интелектуалне елите, однегован у титоизму, један је од, по својим резултатима, најштетнијих у историји српске културе. Бројна су сведочанства о његовој темељној људској и интелектуалној неодговорности у времену чињеница о континуираној крађи српског језика, књижевности и граматике. Ипак и поред тога, из неких ирационалних разлога интелектуалци о томе ћуте. Српски народ ако жели да опстане у светском зверињаку, нема право ни на песимизам ни на ћутање. Без духовне самосвести и националне културне политике, остаће не народ већ становништво без идентитета, закључује професор Ломпар. Ломпаров историософски учитељ је Милош Црњански. Он је узорни лик национално одговорног интелектуалца.

Повратак српском становишту?[уреди | уреди извор]

У 2013. години је објавио књигу интервјуа Повратак српском становишту? (Catena mundi, Београд), која је доживела друго издање 2014. године.

Полихисторска истраживања[уреди | уреди извор]

У 2016. години објавио је књигу научних студија Полихисторска истраживања, у којој је анализирао савремене студије књижевности у светлости доминације културолошке парадигме, коју оцењује као надахнуту идеолошким предумишљајем и као постмодерни вид полихисторства. Уместо ње, пледира за полихисторску оријентацију у садржајима модерности, коју настоји да покаже кроз подробне и афирмативне анализе дела Слободана Јовановића, Јована Деретића, Драгише Живковића, Алојза Шмауса, Небојше Васовића, Анице Савић Ребац, Николе Милошевића, Драгана Стојановића, као и кроз детаљну критичку анализу интелектуалних домета и политичког понашања Латинке Перовић. Књига је доживела друго издање 2017. године.

Похвала несавремености[уреди | уреди извор]

У 2016. години Ломпар је објавио полицентрични есеј Похвала несавремености (Laguna, Београд) у којем се осветљавају метафизички и етички аспекти несавремености у Ничеовом смислу. Написана на начин књижевног есеја, књига баца духовно светло на Магритова и Каравађова платна, Орвелово приповедање, егзистенцијалну драму шаховске ситуације Бориса Спаског, симболички смисао терезинске ћелије Гаврила Принципа, а ту су и животни исечци са улица и тргова Лондона, Торонта, Берлина, Париза, Либека. Друго издање: 2018.

У 2018. години објавио је књигу културнополитичке есејистике Слобода и истина: белешке о промени свести (Catena mundi, Београд). Ова књига је доживела друго издање 2020. године, као луксузна монографија Црњански – биографија једног осећања (Православна реч, Нови Сад), у којој је укрштањем различитих тематских и изражајних регистара настојао да осветли културну ситуацију и егзистенцијалну драматику судбине Милоша Црњанског. Књига је имала још два издања: 2018, 2019.

Мило Ломпар је приредио изабрана дела Николе Милошевића (I‒V, Службени лист СЦГ, Београд, 2004) и у српску културу увео дело Ридигера Зафранског Зло или драма слободе, 2005., (превео Саша Радојчић, поговор Мило Ломпар).

Награде[уреди | уреди извор]

Мило Ломпар је добитник следећих награде:

Одабрана дела[уреди | уреди извор]

  • Историјско, поетичко и књижевно наслеђе XVIII и XIX века у позним делима Милоша Црњанског, докторска дисертација, 1993.
  • О завршетку романа (Смисао завршетка романа Друга књига Сеоба Милоша Црњанског, Рад, Београд, 1995. Друго, измењено издање: Друштво за српски језик и књижевност Србије, Београд, 2008.
Награда Станислав Винавер, 1995.
  • Модерна времена у прози Драгише Васића, Филип Вишњић, Београд, 1996.
  • Његош и модерна, Филип Вишњић, Београд, 1998. Друго, поправљено издање, Нолит, Београд, 2008.
  • Црњански и Мефистофел (О скривеној фигури Романа о Лондону), Филип Вишњић, Београд, 2000. Друго, измењено издање, Нолит, Београд, 2007.
Награда Ђорђе Јовановић, 2000.
  • Аполонови путокази (Есеји о Црњанском), Службени лист СЦГ, Београд, 2004.
Награда Лаза Костић, 2004.
  • Књига о Црњанском, Српска књижевна задруга, Београд, 2005.
  • Српска књижевност XVIII и XIX века, Народна књига, Београд, 2006 - Са коаутором Зорицом Несторовић
  • Моралистички фрагменти, Народна књига, Београд, 2007. Друго, проширено издање, Нолит, Београд, 2009.
  • Негде на граници филозофије и литературе (О књижевној херменеутици Николе Милошевића), Службени гласник, Београд, 2009.
Награда Никола Милошевић, 2009.
  • О трагичком песнику (Његошеве песме), Албатрос плус, Београд, 2010.
  • Његошево песништво, Српска књижевна задруга, Београд, 2010.
  • Дух самопорицања, прилог критици српске културе, Орфеус, Нови Сад, 2011.
  • Повратак српском становишту, Catena Mundi, Београд, 2013.
  • Полихисторска истраживања, Catena Mundi, Београд, 2016.
  • Похвала несавремености, Лагуна, Београд, 2016.
  • Слобода и истина, Catena Mundi, Београд, 2018.
  • Црњански: Биографија једног осећања, Пословна реч НС, Београд, 2018.[7]
  • Књига о Лубарди, приређивач, Српска књижевна задруга, 2018.
  • Полуинтелектуалац и национална политика, 2021.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Радонић, Маја (2012). „Проф. др Мило Ломпар: Обнова титоизма”. Геополитика (48). Архивирано из оригинала на датум 27. 03. 2018. Приступљено 27. 3. 2018. 
  2. ^ „Alarm srpske javnosti”. 8. mart 2010. 
  3. ^ „Ne žele da budu fikus za saveze koji su "protivprirodna blud". Danas. 23. 01. 2018. 
  4. ^ „Jeremić i Lompar: Vučić će ostati na vlasti godinama ako potpiše nezavisnost Kosova”. Beta. 16. 10. 2019. 
  5. ^ „Milo Lompar: Dužnost intelektualca je da kaže da Vučić vodi politiku nacionalne laži | DIJALOG 2021”. Novi standard. 23. april 2021. 
  6. ^ „Irinej uručio Vučiću orden Svetog Save, većina vladika bojkotovala svečanost”. Danas. 8. oktobar 2019. 
  7. ^ „Мило Ломпар”. Лагуна. Приступљено 27. 3. 2018. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]