Милутин Ђуришић

С Википедије, слободне енциклопедије
Милутин Ђуришић
Milutin Djurisic.jpg
Милутин Ђуришић
Датум рођења(1904-03-27)27. март 1904.
Место рођењаПарци
  Књажевина Црна Гора
Датум смрти13. август 1963.(1963-08-13) (59 год.)
Место смртиТитоград
  Социјалистичка Федеративна Република Југославија
УниверзитетУниверзитет у Паризу
Занимањеправник, дипломата

Милутин Ј. Ђуришић (Парци, 27. март 1904Подгорица, 13. август 1963) је био правник и дипломата.

Биографија[уреди | уреди извор]

Рођен је у селу Парци, код Подгорице, 27. марта 1904. године, од оца Јока, официра црногорске народне војске, и мајке Јане.[1]

Гимназију је завршио у Никшићу. Дипломирао је на Правном факултету у Суботици.

Као стипендиста Краљевине Југославије, докторирао је 1934. године на Правном факултету Универзитета у Паризу (Сорбона), одбранивши тезу под насловом L'assistance mutuelle des banques d'émission depuis la guerre.[2]

Након докторирања, враћа се у земљу и обавља приправнички стаж у адвокатској канцеларији у Бару.

Говорио је неколико страних језика.[1]

Дипломатска каријера[уреди | уреди извор]

Послије завршетка приправничког стажа, ступио је у дипломатску службу Краљевине Југославије.

Од 1936. године до почетка Другог свјетског рата обављао је дужност генералног секретара у југословенском посланству у Будимпешти.[1]

По избијању рата, бива враћен у Београд, након чега, са члановима краљевске владе и другим званичницима, одлази у Јерусалим. Из Јерусалима бива упућен, преко Каира, у Јужноафричку Унију.

До краја 1945. године био је на дужности генералног конзула Краљевине Југославије, односно Демократске Федеративне Југославије, у Јужноафричкој Унији, са сједиштем у Кејптауну.[3]

Након опозива враћа се у Београд, а потом у Подгорицу, гдје је радио као адвокат. Умро је 1963. године.[1]

Породичне прилике[уреди | уреди извор]

Био је ожењен Вероником (Вером) Поповић, кћерком др Ивана Поповића, професора и управитеља Текелијанума у Будимпешти,[4] с којом је имао синове Ивана и Јока (обојица љекари) и кћерку Љубицу.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в г Ђуришић, Миливоје (1996). Парци и њихови житељи Ђуришићи и Раичковићи. Подгорица: Културно-просвјетна заједница. 
  2. ^ Djourichitch, Miloutine Y (1934). L'assistance mutuelle des banques d'émission depuis la guerre (Теза) (на језику: French). Paris: F. Loviton. 
  3. ^ Опојевлић, Лидија (2003). „Генерални конзулат Краљевине Југославије у Кејптауну (1941-1945): Историјска белешка”. Архив: Часопис Архива Србије и Црне Горе. 4:1-2: 63—77. 
  4. ^ Németh Erika, Pethő Zsoltné. (2013). Sírok és temetők Szentendrén : Kr. e. 5500 - Kr. u. 2012. Pest Megyei Művelődési Központ és Könyvtár. Szentrendre: [PMK]. стр. 100. ISBN 978-963-7521-79-9. OCLC 909948552.