Милутин Борисављевић

С Википедије, слободне енциклопедије
Милутин Борисављевић
Датум рођења(1889-06-25)25. јун 1889.
Место рођењаКрагујевац
 Краљевина Србија
Датум смрти3. јул 1970.(1970-07-03) (81 год.)
Место смртиПариз
 Француска

Милутин Борисављевић (25. јун 1889, Крагујевац — 3. јул 1970, Париз, Француска) је био угледни српски архитекта и естетичар, који је студирао је на Сорбони, где је и докторирао.

Биографија[уреди | уреди извор]

Наводи се као угледни архитекта и један од најистакнутијих критичара међуратне архитектуре.[1]

Данас се Борисављевић сматра родоначелником Друштва архитеката Београда.[2] Од 2007. године кружна улица (управна на Преливачку улицу) у Борчи носи име Милутина Борисављевића[3]

Архитектонска дела[уреди | уреди извор]

Извесни непоуздани извори тврде да је најзначајније Борисављевићево дело зграда Београдске берзе из 1934. године, у коју се 1951. уселио Етнографски музеј, што је, међутим, нетачно — ову зграду пројектовао је београдски архитекта Александар Ђорђевић уз сарадњу архитекте Григорија Самојлова (који је израдио перспективни приказ у пројекту Берзе).

Ограда око Студентског парка архитекте Милутина Борисављевића
Београдска Берза (сада Етнографски музеј), 1934., пројекат архитекте Александра Ђорђевића

Стамбени објекти[уреди | уреди извор]

Након Првог светског рата уследила је интензивна градња на подручју Београда. То се одразило и на градњу Копитареве градине. Ово подручје насељавају припадници средње класе, а као аутори пројеката њихових кућа појављују се у то време познате београдске архитекте попут Милутина Борисављевића, Бранислава Којића и Богдана Несторовића.[4]

Један од Борисављевићевих најзначајнијих радова је кућа Флашар у улици Корнелија Станковића 16[5] Као објекат резиденцијалног типа (вила) одликују га прецизна израда детаља спољашњости, лакоћа перцептивности и хармоничан однос јасно пропорционалних делова и целине[6]

Вила „Рајна” породица Стевовић-Симић из Београда, Велинград, Бугарска

Посебно је интересантна његова активност у познатој термалној бањи Велинграду у Родопима (Бугарска), где је 1928. г. за рачун београдског индустријалца, Стојадина Стевовића (1888—1945)[7], пројектовао Вилу „Рајна” за потребе породица Стевовић и Симић. Вила је изграђена исте године у духу тада преовлађујућег француског класицизма, али са дискретним декоративним елементима у стилу Арт Декоа. Данас је Вила „Рајна”, у складу са прописима Републике Бугарске, заштићена као споменик културе од регионалног значаја.

У Нишу је 1930. године пројектовао зграду трговца Андоновића на броју 41, која се сматра највреднијом архитектонском грађевином између два светска рата. Рађена је у духу француског класицизма. У питању је двоспратна кућа са једним већим и шест мањих балкона. Читав објекат је прекривен дубоким рељефом у вештачком камену, а посебно се издвајају пиластри и капители, као и фигура нагог Меркура у централном делу зграде који у рукама држи симболе богатства што је у складу са статусом тадашњег богатог трговца, власника зграде.[8]

И поред интензивне међуратне архитектонске праксе и извесног настојања да се прилагоди, Борисављевић се тешко уклопио у послератни градитељски миље. Током овог периода (по сопственом признању) пројектовао је велику зграду преко пута споредног улаза у Бели двор. Убрзо, одбачен од средине, сели се у Париз где умире 1970.

Јавни објекти[уреди | уреди извор]

Борисављевић је поред мноштва приватних, махом стамбених објеката и покојег јавног, пројектовао и ограду око Студентског парка на истоименом тргу у Београду, која је подигнута 1929. године. Урађена је у облику ћириличног слова „П” са две капије од кованог гвожђа, а оријентисаних ка самом тргу.[9] Помиње се и као један од критичара и заговорника урбанистичко-архитектонског уобличавања Трга републике, Теразија и тзв. „Теразијске терасе”, против чије изградње је написао низ чланака у дневној штампи, али попут његових бројних колега, није постигао неки већи успех[10]

Пројектовао је две мање капелице у дну Француског војног гробља у Београду 1930. године (ограду и уређење гробља пројектовао је накнадно арх. Рајко Татић), које је потпуно обновљено 2004. године.[11]

Естетика и теорија архитектуре[уреди | уреди извор]

  • Борисављевић, Др Милутин: „Архитектонски проблеми из монументалне, надгробне, црквене, јавне, приватне и индустријске архитектуре”, изд. Геца Кон, Београд, 1931, стр. 71, илустрација бр. 69.
  • Борисављевић, Др Милутин: „Ce que l'architecture peut exprimer”, in „La construction moderne”, no.30,XXXIXème année, 1924, стр.27-29.
  • Борисављевић, Др Милутин: Неимар, часопис за архитекте, предузимаче и кућевласнике, Београд, 1930, стр. 1-12.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ nis.org.yu/news/doc/zbornik Архивирано на сајту Wayback Machine (11. јун 2007), Приступљено 13. април 2013.
  2. ^ Друштво архитеката Београда ДАБ Архивирано на сајту Wayback Machine (16. април 2008), Приступљено 13. април 2013.
  3. ^ Град Београд: „Промене назива улица 2007.”, Приступљено 13. април 2013.
  4. ^ Културни центар Београда Архивирано на сајту Wayback Machine (29. јул 2008), Приступљено 13. април 2013.
  5. ^ buildmagazin.com, Приступљено 13. април 2013.
  6. ^ Глас јавности: „Нови статус за бисере архитектуре”[мртва веза], Приступљено 13. април 2013.
  7. ^ Борисављевић, Др Милутин „Архитектонски проблеми из монументалне, надгробне, црквене, јавне, приватне и индустријске архитектуре”, изд. Геца Кон, Београд, 1931, стр. 71, илустрација бр. 69.
  8. ^ Водич кроз Ниш Архивирано на сајту Wayback Machine (10. новембар 2004), Приступљено 13. април 2013.
  9. ^ bgimpressum:"Академски парк" Архивирано на сајту Wayback Machine (28. децембар 2007), Приступљено 13. април 2013.
  10. ^ Извод из часописа „Архитектура” број 76 Архивирано на сајту Wayback Machine (22. јануар 2005), Приступљено 13. април 2013.
  11. ^ Данас: „Трајно француско-српско пријатељство” Архивирано на сајту Wayback Machine (16. април 2008), Приступљено 13. април 2013.

Литература[уреди | уреди извор]

  • Љ. Ћоровић, Водич кроз Београд. Београд, Креативни центар, 2002, стр. 99;
  • Љ. Милетић Абрамовић, „Милутин Борисављевић”, ГГБ XXXIII, Београд, 1986, стр. 63-87;
  • И. Ковачић, „Прилог познавању архитектонског опуса М. Борисављевића — породична кућа и вила”, Наслеђе IV, Београд, 2002, стр. 89-109.
  • Борисављевић, Др Милутин „Архитектонски проблеми из монументалне, надгробне, црквене, јавне, приватне и индустријске архитектуре”, изд. Геца Кон, Београд, 1931, стр. 71, илустрација бр. 69.
  • Борисављевић, Др Милутин „Ce que l'architecture peut exprimer”, in „La construction moderne”, no.30,XXXIXème année, 1924, стр.27-29.
  • Борисављевић, Др Милутин „Неимар”, часопис за архитекте, предузимаче и кућевласнике, Београд, 1930, стр. 1-12.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]