Милутин Борисављевић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Милутин Борисављевић
Датум рођења (1889-06-25)25. јун 1889.
Место рођења Крагујевац
Краљевина Србија
Датум смрти 3. јул 1970.(1970-07-03) (81 год.)
Место смрти Париз
Француска

Милутин Борисављевић (25. јун 1889, Крагујевац - 3. јул 1970, Париз, Француска) је био српски архитекта и естетичар. Студирао је на Сорбони, где је и докторирао. Наводи се као угледни архитекта и један од најистакнутијих критичара међуратне архитектуре.[1]

Извесни, непоуздани извори тврде да је најзначајније Борисављевићево дело зграда Београдске берзе из 1934. године, у коју се 1951. уселио Етнографски музеј, што је, међутим, нетачно - ову зграду пројектовао је београдски архитекта Александар Ђорђевић уз сарадњу архитекте Григорија Самојлова (који је израдио перспективни приказ у пројекту Берзе).

Ограда око Студентског парка архитекте Милутина Борисављевића
Београдска Берза (сада Етнографски музеј), 1934., пројекат архитекте Александра Ђорђевића

Што се тиче Борисављевића, он је поред мноштва приватних, махом стамбених објеката и покојег јавног, пројектовао и ограду око Студентског парка на истоименом тргу у Београду, која је подигнута 1929. године. Урађена је у облику ћириличног слова „П“ са две капије од кованог гвожђа, а оријентисаних ка самом тргу.[2] Помиње се и као један од критичара и заговорника урбанистичко-архитектонског уобличавања Трга републике, Теразија и тзв. „Теразијске терасе“ (против чије изградње је написао низ чланака у дневној штампи) али попут његових бројних колега, није постигао неки већи успех[3]

Пројектовао је Француско војно гробље у Београду 1930. године, које је потпуно обновљено 2004. године.[4] Један од Борисављевићевих најзначајнијих радова је свакако кућа Флашар у улици Корнелија Станковића 16[5] Као објекат резиденцијалног типа (вила) одликују га прецизна израда детаља спољашњости, лакоћа перцептивности и хармоничан однос јасно пропорционалних делова и целине[6]

Вила "Рајна" породица Стевовић-Симић из Београда, Велинград, Бугарска

Посебно је интересантна његова активност у познатој термалној бањи Велинграду у Родопима, (Бугарска), где је 1928. г. за рачун београдског индустријалца, Стојадина Стевовића (1888-1945)[7], пројектовао Вилу "Рајна" а за потребе породица Стевовић и Симић. Вила је изграђена исте године у духу тада преовлађујућег француског класицизма али са дискретним декоративним елементима у стилу Арт Декоа. Данас је Вила "Рајна", у складу са прописима Републике Бугарске, заштићена као споменик културе од регионалног значаја.

У периоду после Првог светског рата уследила је и интензивна градња на подручју Београда. То се одразило и на градњу Копитареве градине. Ово подручје насељавају припадници средње класе, а као аутори пројеката њихових кућа појављују се у то време познате београдске архитекте попут Милутина Борисављевића, Бранислава Којића и Богдана Несторовића.[8]

У Нишу је 1930. године пројектовао зграду трговца Андоновића на броју 41, која се сматра највреднијом архитектонском грађевином између два светска рата. Рађена је у духу француског класицизма. У питању је двоспратна кућа са једним већим и шест мањих балкона. Читав објекат је прекривен дубоким рељефом у вештачком камену, а посебно се издвајају пиластри и капители, као и фигура нагог Меркура у централном делу зграде који у рукама држи симболе богатства што је у складу са статусом тадашњег богатог трговца, власника зграде.[9]

И поред интензивне међуратне архитектонске праксе, Борисављевић се тешко уклопио у послератни градитељски миље, иако је то у извесној мери покушавао. Током овог периода (по сопственом признању) пројектовао је велику зграду преко пута споредног улаза у Бели двор. Убрзо, одбачен од средине, сели се у Париз где умире у сиромаштву, бивајући принуђен да се бави бизарним пословима како би преживео.

Данас се Борисављевић сматра родоначелником Друштва архитеката Београда.[10] Од 2007. године кружна улица (управна на Преливачку улицу) у Борчи носи име Милутина Борисављевића[11]

Референце[уреди]

  1. ^ nis.org.yu/news/doc/zbornik, Приступљено 13. 4. 2013.
  2. ^ bgimpressum:„Академски парк“, Приступљено 13. 4. 2013.
  3. ^ Извод из часописа „Архитектура“ број 76, Приступљено 13. 4. 2013.
  4. ^ Данас: „Трајно француско-српско пријатељство“, Приступљено 13. 4. 2013.
  5. ^ buildmagazin.com, Приступљено 13. 4. 2013.
  6. ^ Глас јавности: „Нови статус за бисере архитектуре“, Приступљено 13. 4. 2013.
  7. ^ Борисављевић, Др Милутин "Архитектонски проблеми из монументалне, надгробне, црквене, јавне, приватне и индустријске архитектуре", изд. Геца Кон, Београд, 1931, стр. 71, илустрација бр. 69.
  8. ^ Културни центар Београда, Приступљено 13. 4. 2013.
  9. ^ Водич кроз Ниш, Приступљено 13. 4. 2013.
  10. ^ Друштво архитеката Београда ДАБ, Приступљено 13. 4. 2013.
  11. ^ Град Београд: „Промене назива улица 2007.“, Приступљено 13. 4. 2013.

Литература[уреди]

  • Љ. Ћоровић, Водич кроз Београд. Београд, Креативни центар, 2002, стр. 99;
  • Љ. Милетић Абрамовић, „Милутин Борисављевић“, ГГБ XXXIII, Београд, 1986, стр. 63-87;
  • И. Ковачић, „Прилог познавању архитектонског опуса М. Борисављевића – породична кућа и вила“, Наслеђе IV, Београд, 2002, стр. 89-109.
  • Борисављевић, Др Милутин "Архитектонски проблеми из монументалне, надгробне, црквене, јавне, приватне и индустријске архитектуре", изд. Геца Кон, Београд, 1931, стр. 71, илустрација бр. 69.
  • Борисављевић, Др Милутин "Ce que l'architecture peut exprimer", in "La construction moderne", no.30,XXXIXème année, 1924, стр.27-29.
  • Борисављевић, Др Милутин "Неимар", часопис за архитекте, предузимаче и кућевласнике, Београд, 1930, стр. 1-12.

Спољашње везе[уреди]