Милутин Бојић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Милутин Бојић

Milutin Bojic.jpg
Фотографија Милутина Бојића

Информације
Датум рођења 19. мај 1892.
Место рођења Београд (Краљевина Србија)
Датум смрти 8. новембар 1917.(1917-11-08)(25 год.)
Место смрти Солун (Краљевина Грчка)
Дела
Потпис

Potpis Milutina Bojića.png

Милутин Бојић (19. мај 18928. новембар 1917) био је српски песник, драмски писац, књижевни критичар и позоришни рецензент.

Живот[уреди]

Рођен је 1892. године у Београду. Похађао је основну школу „Вук Караџић“ у Београду (тада се звала „Палилулска школа“).

Милутин Бојић је учесник Балканских ратова 1912. и 1913. године, као и Првог светског рата. Драму „Урошева женидба“ коју је пренео преко Албаније 1915. године штампао је на Крфу, а збирку песама „Песме бола и поноса“ објавио је у Солуну. Из ове збирке је и песма „Плава гробница“, посвећена страдању српских ратника. И сам песник лично је гледао како савезнички бродови одвозе гомиле лешева које уз звуке војничких труба спуштају у море.

Биста Милутина Бојића, угао истоимене улице и Палмотићеве

Иако је живео само 25 година, оставио је неизбрисив траг у српској књижевности. У свом кратком животу ипак је стигао да опева патње и страдања српског народа кроз трагично повлачење преко Албаније и на такав начин овековечио је језиву визију плаве гробнице код острва Вида – острва смрти. Али није дочекао да опева победе и ослобођење у које је чврсто веровао. Смрт га је затекла у тренутку његовог снажног песничког успона.

Фотографија Милутина Бојића

По објави рата Милутин Бојић отишао је у Ниш, где је при Врховној команди обављао дужност цензора. Приликом одступања преко Албаније налазио се у саставу једне телеграфске јединице са специјалним задатком. По доласку на Крф једно време је провео у Обавештајној служби Врховне команди, да би нешто касније био прекомандован за Солун. Као сведок масовног умирања на острву Виду, он је написао своју најупечатљивију песму Плава гробница, која представља својеврсну творевину Бојићевог надахнућа. Преласком у Солун стигао је да објави збирку песама под насловом Песме бола и поноса. У овој збирци се налазе 34 песме које је написао на Крфу и Солуну, за собом остављјући незаборавне стихове у једном трагичном делу српске историје. У Солуну је августа 1917. године избио велики пожар који је уништио половину вароши. Приликом овог пожара до темеља је изгорела и штампарија Акварионе у којој је била штампана његова збирка Песме бола и поноса.

Милутин Бојић и Станислав Винавер

8. новембра 1917. године Милутин Бојић је преминуо у Солуну у болници. Сахрањен је на војном гробљу на Зејтинлику.[1] Опроштајни говор на сахрани је читао књижевник Иво Ћипико. Крајем лета 1922. године пренешени су посмртни остаци Милутина Бојића у Београд, где је сахрањен у породичној гробници на Новом гробљу (парцела 29, гробница 39, трећег реда). Његово петогодишње посмртно присуство на српском војном гробљу у Зејтинлику, међу ратницима које је много поштовао и волео, остаће забележено као део историје овог нашег великог националног споменика у туђини.

Дела[уреди]

Збирке песама[уреди]

  • Песме (1914)
  • Каин (спев, 1915)
  • Песме бола и поноса (1917)

Драме[уреди]

  • Краљева јесен (1913)

Референце[уреди]

Спољашње везе[уреди]

Са других Викимедијиних пројеката: