Милутин Бојић

С Википедије, слободне енциклопедије
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
Милутин Бојић
Milutin Bojic.jpg
Фотографија Милутина Бојића
Датум рођења(1892-05-19)19. мај 1892.
Место рођењаБеоград,  Краљевина Србија
Датум смрти8. новембар 1917.(1917-11-08) (25 год.)
Место смртиСолун,  Краљевина Грчка

Потпис

Милутин Бојић (19. мај 18928. новембар 1917) био је српски песник, драмски писац, књижевни критичар, позоришни рецензент и српски војник у Првом светском рату.

Биографија[уреди | уреди извор]

Рођен је 1892. године у Београду, у породици која се доселила из Босне непосредно пре Првог српског устанка.[1] Отац Јован био је по професији занатлија а доселио се пре брака са породицом из Земуна у Београд. Бојић је био занатлија[2] и трговац, чак једно време и поседник мале мануфактуре ципела.[3] Његов брат Драгољуб био је професор геологије, а братанац Мирко Бојић новинар. Породица Бојић је живела у Хиландарској улици број 24, где су имали пространо имање.[2]

Године 1904. Бојић прати свечане догађаје који су обележили ту годину, прославу стогодишњице Првог српског устанка и крунисање краља Петра Карађорђевића, када приређује прву југословенску изложбу слика и скулптура.[2]

Похађао је Основну школу „Вук Караџић“ у Београду (тада се звала „Палилулска школа“).[2]

Као ученик “Реалке“ прву песму је објавио у београдском часопису „Дело“. Године 1910. завршава средњу школу са одличним успехом и бива ослобођен испита зрелости.[2]

Ушао је у рат као студент филозофије истрошеног здравља. Мобилисан је као обвезник из чиновничког реда. Радио је као писар у Министарству унутрашњих дела Краљевине Србије.[4]

Милутин Бојић је учесник балканских ратова 1912. и 1913. године[5], као и Првог светског рата. Он путује у крајеве ослобођене старе Србије и пише путописе, белешке, рецензије, приказе и историјску драму „Кра­ље­ва јесен“ о којој се веома позитивно изразио Јован Скерлић.[2]

Биста Милутина Бојића, угао истоимене улице и Палмотићеве

По објави рата Милутин Бојић отишао је у Ниш, где је при Врховној команди обављао дужност цензора.[2] Приликом одступања преко Албаније налазио се у саставу једне телеграфске јединице са специјалним задатком. По доласку на Крф једно време је провео у Обавештајној служби Врховне команди, да би нешто касније био прекомандован за Солун.[2] Драму „Урошева женидба“ коју је пренео преко Албаније и 1915. године је штампао на Крфу, а збирку песама „Песме бола и поноса“ објавио је у Солуну. Из ове збирке је и песма „Плава гробница“, посвећена страдању српских ратника. И сам песник лично је гледао како савезнички бродови одвозе гомиле лешева које уз звуке војничких труба спуштају у море. Године 1916. у Драчу пише песму „Сингидунум“ посвећену вољеном родном граду.

Као сведок масовног умирања на острву Виду, он је написао своју најупечатљивију песму Плава гробница, која представља својеврсну творевину Бојићевог надахнућа. Преласком у Солун стигао је да објави збирку песама под насловом Песме бола и поноса. У овој збирци се налазе 34 песме које је написао на Крфу и Солуну, за собом остављјући незаборавне стихове у једном трагичном делу српске историје. У Солуну је августа 1917. године избио велики пожар који је уништио половину вароши. Приликом овог пожара до темеља је изгорела и штампарија Акварионе у којој је била штампана његова збирка Песме бола и поноса.[1]

Дана 8. новембра 1917. године Милутин Бојић је преминуо после дугог и тешког боловања од милијарне туберколозе у Солуну у болници „Престолонаследник Александар“.[6] Сахрањен је на војном гробљу на Зејтинлику.[7] Опроштајни говор на сахрани је читао књижевник Иво Ћипико.[8] Крајем лета 1922. године пренесени су посмртни остаци Милутина Бојића у Београд, где је сахрањен у породичној гробници на Новом гробљу[9] (парцела 29, гробница 39, трећег реда).

Иако је живео само 25 година, оставио је траг у српској књижевности. У свом кратком животу ипак је стигао да опева патње и страдања српског народа кроз трагично повлачење преко Албаније и на такав начин овековечио је језиву визију плаве гробнице код острва Вида – острва смрти.[1] Повлачење војске и народа преко Албаније Бојић је описао у чланку „Ср­би­ја у по­вла­че­њу“.[2]

По њему се зову Библиотека „Милутин Бојић“ и Награда Милутин Бојић.[10]

Дела[уреди | уреди извор]

Фотографија оригиналног рукописа „Плаве гробнице

Збирке песама[уреди | уреди извор]

  • Песме (1914)[11]
  • Каин:поема у три дела, спев (1915)
  • Песме бола и поноса (1917)[12]

Драме[уреди | уреди извор]

  • Ланци (1910)[13][14]
  • Краљева јесен (1913)[15][16]
  • Госпођа Олга (1913-1914, прво извођење 1979)[17][18][19]
  • Урошева женидба (1915)[20][21]

Галерија[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. 1,0 1,1 1,2 „Милутин Бојић - живот и дело”. Библиотека МИЛУТИН БОЈИЋ (на језику: српски). 2013-01-08. Приступљено 2020-12-29. 
  2. 2,0 2,1 2,2 2,3 2,4 2,5 2,6 2,7 2,8 „МИ­ЛУ­ТИН БО­ЈИЋ Пе­сник, драм­ски пи­сац, књи­жев­ни и по­зо­ри­шни критичар” (PDF). Новине Београдског читалишта. 25: 3—16. 2007.  soft hyphen character у |title= на позицији 3 (помоћ)
  3. ^ Слободанка Владив-Гловер: "Лирска драма словенског модернизма", Београд 1997.
  4. ^ "Велика Србија", Солун 26. октобар 1917.
  5. ^ „Milutin Bojić”. Biografija.org. Приступљено 23. 1. 2019. 
  6. ^ "Ратни дневник", Солун 27. октобар 1917.
  7. ^ И данас би Бојић загрмео: Стојте, галије царске! („Вечерње новости“, 26. октобар 2013)
  8. ^ „И данас би Бојић загрмео: Стојте, галије царске!”. NOVOSTI (на језику: српски). Приступљено 2020-12-29. 
  9. ^ „Godišnjica smrti Milutina Bojića, pesnika koji je napisao Plavu grobnicu”. Nova Ekonomija (на језику: српски). Приступљено 2020-12-29. 
  10. ^ „Библиотека”. Град Београд - Званична интернет презентација | Библиотека (на језику: српски). Приступљено 2020-12-29. 
  11. ^ Марибор, IZUM-Институт информацијских знаности. „Песме :: COBISS+”. plus.sr.cobiss.net (на језику: српски). Приступљено 2020-12-29. 
  12. ^ Марибор, IZUM-Институт информацијских знаности. „Песме бола и поноса :: COBISS+”. plus.sr.cobiss.net (на језику: српски). Приступљено 2020-12-29. 
  13. ^ „Ланци | Дигитални репозиторијум библиотеке "Милутин Бојић". milutinbojic.digitalna.rs. Приступљено 2020-12-29. 
  14. ^ Марковић, Олга (1992). „Драме Милутина Бојића на српским сценама” (PDF). Музеј позоришне уметности Србије. 
  15. ^ Марибор, IZUM-Институт информацијских знаности. „Краљева јесен : драмат у једном чину :: COBISS+”. plus.sr.cobiss.net (на језику: српски). Приступљено 2020-12-29. 
  16. ^ Марковић, Олга (1992). „Драме Милутина Бојића на српским сценама” (PDF). Музеј позоришне уметности Србије. 
  17. ^ „НАЈТУЖНИЈЕ ЈЕ ОПЕВАО СТРАДАЊЕ СРБА”. svetinjebraniceva.rs. Приступљено 2020-12-29. 
  18. ^ Ilic, Marija. „SEMINARSKI RAD - GOSPODJA OLGA” (на језику: енглески). 
  19. ^ Марковић, Олга (1992). „Драме Милутина Бојића на српским сценама” (PDF). Музеј позоришне уметности Србије. 
  20. ^ Марибор, IZUM-Институт информацијских знаности. „Урошева женидба : комедија у три чина :: COBISS+”. plus.sr.cobiss.net (на језику: српски). Приступљено 2020-12-29. 
  21. ^ Марковић, Олга (1992). „Драме Милутина Бојића на српским сценама” (PDF). Музеј позоришне уметности Србије. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]