Пређи на садржај

Милутин Бојић

С Википедије, слободне енциклопедије
Милутин Бојић
Фотографија Милутина Бојића
Лични подаци
Датум рођења(1892-05-19)19. мај 1892.
Место рођењаБеоград, Краљевина Србија
Датум смрти8. новембар 1917.(1917-11-08) (25 год.)
Место смртиСолун, Краљевина Грчка
Националностсрпска
Основна школаОШ „Вук Караџић” Београд
Средња школаДруга београдска гимназија
УниверзитетУниверзитет у Београду
Занимањепесник
драмски писац
књижевни критичар
војник
РодитељиЈован и Софија Бојић
Књижевни рад
Период1907–1917
Жанравангарда, романтизам, српска ратна књижевност
Утицаји одВиктор Иго, Шарл Бодлер, Оскар Вајлд
Најважнија делаПлава гробница, Песме бола и поноса, Урошева женидба, Каин, Краљева јесен
Потпис
Веб-сајтwww.milutinbojic.org.rs

Милутин Бојић (Београд, 19. мај 1892 — Солун, 8. новембар 1917) био је српски песник, драмски писац, књижевни критичар, позоришни рецензент и војник.[1]

Рођен у Београду, почео је да пише поезију у раном детињству и објавио је бројне књижевне критике под псеудонимом док је још био тинејџер. Дошао је до изражаја током Балканских ратова, пишући о својим искуствима на територијама које су недавно освојене од Османског царства. Избијање Првог светског рата прекинуло је Бојићеве студије на Универзитету у Београду и приморало га да одложи женидбу са својом девојком, Радмилом Тодоровић. Пар је био раздвојен у хаосу рата, а Бојић је напустио Београд са породицом и преселио се у Ниш, где је радио као војни цензор и писао чланке за локалне новине како би платио породичне рачуне. У октобру 1915. године, српска војска је преплављена комбинованом аустроугарском, бугарском и немачком инвазијом и приморана је да се повуче у неутралну Грчку преко Албаније. Бојић и његов млађи брат придружили су се егзодусу, марширајући неколико недеља кроз Косово, Црну Гору и северну Албанију, где су се коначно поново срели са Бојићевом вереницом. Бојићу није било дозвољено да прати брата и вереницу на броду који је био намењен Италији јер је био у бојним годинама и морао је да настави марш до Грчке без њих.

Почетком 1916. године, Бојић је стигао до грчког острва Крф, где је регрутован да ради за српску војну обавештајну службу у Првом светском рату. Тог лета је пребачен у Солун, где је наставио да ради за војску. У августу је добио одсуство и отпловио је у Француску, где се поново срео са својом вереницом и братом. Бојић се вратио у Грчку неколико недеља касније и у септембру следеће године му је дијагностикована туберкулоза. Захваљујући политичким везама својих покровитеља, успео је да пронађе негу у ексклузивној војној болници у Солуну, али до краја октобра његово стање се погоршало. Умро је почетком новембра у 25. години. Првобитно је сахрањен на савезничком војном гробљу у Зејтенлику, али су 1922. године његови браћа и сестре пренели његове остатке у Београд, где су поново сахрањени поред остатака његових родитеља.

Бојићева популарност је експоненцијално расла након његове смрти. Многе његове песме добиле су широко признање критике због приказа повлачења српске војске током зиме 1915–16. и њеног боравка на Крфу, где су хиљаде војника подлегле болестима и исцрпљености и сахрањене на мору. Бојићево дело је остало популарно у Југославији током већег дела 20. века, учвршћујући његову репутацију једног од највећих српских песника романтичарског периода.

Биографија

[уреди | уреди извор]

Породица

[уреди | уреди извор]
Фотографија Милутина Бојића са његовим потписом.

Милутин Бојић је рођен у Београду 19. маја 1892. године, као најстарије дете Јована и Софије Бојић (рођене Богојевић). Бојић је одрастао на самом улазу у данашњу Палилулу, где су имали пространо имање.[2] Породица његовог оца је пореклом из Херцеговине. Након Првог српског устанка, Бојићев прадеда је побегао из своје домовине и настанио се у аустроугарском граду Семлину (данас Земун) како би избегао османски прогон. Бојићев отац и деда су рођени на Семлину и били су угледни чланови младе српске заједнице у граду. Године 1875, Бојићев отац је регрутован у аустроугарску војску. Убрзо након тога, посвађао се са високим мађарским официром, увредио га, а затим побегао у српску престоницу како би избегао казну. Похађао је занатску школу у Београду и постао успешан обућар,[3][2] чак једно време и поседник мале мануфактуре ципела.[4]

Бојићева мајчина линија води порекло до града Тетова, у данашњем северном делу Северне Македоније. Породица његове мајке је побегла из града 1690. године у оквиру Велике сеобе Срба и настанила се у Бечкереку (данас Зрењанин). Бојићев деда по мајци, Јован, живео је у пограничном граду Панчеву од детињства, оженио се и тамо основао породицу. Баш као и Бојићев отац, био је успешан обућар, а 1890. године му је понудио да уда своју једину ћерку за њега. Након почетног неслагања око цене мираза, Богојевић је дао свој благослов за брак и Бојићеви родитељи су се убрзо венчали.[3]

У време Бојићевог рођења, његови родитељи су живели у малом стану у Сремској улици број 4, који се налазио одмах изнад очеве радње у београдском Старом Граду.[5] Током наредне деценије, добили су још четворо деце – Јелицу (рођену 1894), Даницу (рођену 1896), Радивоја (рођеног 1900) и Драгољуба (рођеног 1905). Сва њихова деца су преживела до одраслог доба. Када је Бојић био дете, њега и његову породицу је често посећивао мајчин рођак Јован Сремац, брат књижевника Стевана Сремца. Каже се да је Јован у великој мери утицао на младог Бојића, упознавши га са српским народним причама и средњовековним легендама у раном детињству.[6]

Образовање

[уреди | уреди извор]

Бојић је почео да похађа Основну школу „Вук Караџић” 1898. године и завршио је са одличним оценама.[7][2] Вероватно је почео да пише поезију између осме и десете године, што је привукло пажњу неких од његових наставника. Јован Дравић, који је предавао српски језик у Бојићевој школи, написао је: „Један од мојих ученика пише поезију од првог разреда основне школе. Његов отац, обућар у Сремској улици, веома је поносан на рад свог сина. Чува његове песме закључане у сефу као велико благо, уверен да су од огромне вредности и доказ блиставе будућности његовог сина.“[5]

Године 1902, Бојићи су се уселили у малу кућу у Хиландарској улици. Те јесени, Бојић се уписао у Другу београдску гимназију, у којој су учила деца од десет до осамнаест година. Током наредних неколико година, Бојић се истакао као одличан ученик. Године 1904. Бојић прати свечане догађаје и прославу стогодишњице Првог српског устанка и крунисање краља Петра Карађорђевића, када приређује прву југословенску изложбу слика и скулптура.[2] Три године касније, 1907, проглашен је за најбољег ученика у својој школи и био је ослобођен завршних испита.[8]

Књижевни рад

[уреди | уреди извор]

Почеци

[уреди | уреди извор]
Милутин Бојић (десно) и Станислав Винавер, српски књижевник, почетком 20. века.

У то време, Бојићеве песме су почеле да се појављују у школским часописима. Такође је почео да пише књижевне критике за „Дневне новости“ Јована Скерлића и Милана Грола и постао је најмлађи сарадник овог листа. Сви Бојићеви прилози тамо били су писани под псеудонимом јер се плашио да неће бити схваћен озбиљно ако се открију његове праве године. Бојић је такође писао чланке у новинама „Дело", ​​„Венац“ и „Српски књижевни гласник“.[9] Године 1908, током аустроугарске анексије Босне и Херцеговине, Бојић је написао своју прву позоришну драму под називом „Слепи деспот“. Требало је да буде прва драма трилогије под називом „Деспотова круна“. Бојић је поделио драму са својим пријатељем Радославом Веснићем, који ју је потом показао Ристи Одовићу, директору Народног позоришта у Београду.[8]

До краја средње школе, Бојић је изабран за председника књижевног клуба своје школе.[8] Када је напунио осамнаест година, у мају 1910. године, проглашен је неспособним за службу у српској војсци и ослобођен је обавезне службе.[10] Након дипломирања, у јесен 1910. године, уписао се на Филозофски факултет Универзитета у Београду, где је студирао дела Имануела Канта, као и немачку, италијанску и јужнословенску књижевност са различитим успехом.[8] Убрзо након уписа на универзитет, Бојић је почео да пише позоришне критике за Пијемонт, ултранационалистичке дневне новине које су се снажно противиле премијеру Србије, Николи Пашићу и његовој Народној радикалној странци.[11] Пијемонт је такође био квазизванични лист тајне организације Уједињење или смрт (познатије као Црна рука), која је играла важну улогу у српском политичком животу између 1903. и 1914. године.[11]

Милутин К. Драгутиновић био је један од Бојићевих највећих утицаја током његових тинејџерских година. Драгутиновић је био један од Бојићевих бивших наставника у средњој школи, као и књижевни критичар и члан уметничког одбора Народног позоришта. Саветовао је Бојићу да настави да пише поезију и драмске стихове.[8] Године 1911, Бојић је поделио први нацрт позоришне представе под називом „Ланци“ са Драгутиновићем, који га је охрабрио да је пријави на конкурс који је организовао Књижевни одбор Народног позоришта у Београду. Бојићева драма била је једно од четрдесет два дела која су пријављена. На конкурсу је учествовао низ истакнутих писаца, укључујући Ива Војновића, Бранислава Нушића, Алексу Шантића и Светозара Ћоровића. „Ланци“ су одбијени као превише „наивни“ и „пуни младалачких претеривања“, а награда је отишла другом такмичару.[12] У мају 1911. године, Бојићев отац је изненада преминуо од срчаног удара, у 56. години.[10] Тада Милутин преузима бригу о породици.[13]

Књижевни успон и извештавање о Балканским ратовима

[уреди | уреди извор]

Упркос свом заузетом распореду током студентских година, Бојић је проводио многе вечери у кафићима и баровима, дружећи се са другим уметницима у Скадарлији, боемској четврти Београда.[14] Био је изузетно популаран међу писцима и уметницима своје генерације.[12]

Током овог периода, многи припадници београдске трговачке елите постали су мецене уметности. Бојићеве мецене били су Љуба Јовановић-Патак и његова супруга Симка, који су користили своју моћ и утицај да објаве његова дела.[14] Током Балканских ратова, Бојић је пратио српску војску као ратни репортер и написао је неколико путописа о својим искуствима на Косову и у Македонији.[15] Протеривање Турака, који су окупирали велики део Балкана 500 година, изгледа да је испунило Бојића оптимизмом у погледу будућности. Хелена Малиржова, чешка медицинска сестра добровољац у 17. резервној болници 7. пука српске војске, сећала се: „Његов дух је био у сталној супротности са свиме; истовремено је био ентузијаста. Препун је жеља и пио је сок живота кроз своја чула.“[14] Историчар Михаило Ђорђевић пише:

Бојић је био импулсиван младић. Из ретких фотографија и сведочанстава његових савременика израња [...] фигура средњег раста, благо спуштених рамена, густе смеђе косе и бледог овалног лица. Обрве су му биле тамне, а једна од њих је скоро увек била подигнута, дајући његовом лицу израз интензивне ироније. Очи су му гореле сталном страшћу, а усне су му биле пуне и сензуалне. У његовом осмеху било је и нечег младалачког и рањивог. Често се осмехивао, а његов разговор је био познат као бриљантан.[16]

Док су беснели ратови, Бојић је написао историјску драму под називом „Краљева јесен“, која је добила значајне похвале од Скерлића. Драма је премијерно изведена у Народном позоришту у октобру 1913. године. Још једно Бојићево дело, „Госпођа Олга“, премијерно је изведено убрзо након тога. Почетком 1914. године, издавачки магнат Светислав Цвијановић штампао је Бојићеву прву збирку поезије, која се састојала од 48 дела.[15]

Избијање Првог светског рата и повлачење на Крф

[уреди | уреди извор]

На почетку Првог светског рата, Бојић је био на последњој години студија на Универзитету у Београду и верио се са својом три године млађом девојком, Радмилом Тодоровић.[12] Рат је прекинуо његово образовање, а Бојић је одлучио да одложи брак док се не успостави мир. Остао је запослен у Пијемонту до 1915. године, када је напустио Београд са породицом и никада се није вратио.[12] Док је Тодоровић остао у граду, Бојићи су се преселили у град Аранђеловац у унутрашњости Србије. Убрзо након тога, преселили су се у Ниш, јер је био даље од фронта. Тамо је Бојић радио као војни цензор. Писао је чланке за Нишки гласник како би платио породичне рачуне.[17] Почетком фебруара 1915. године, Бојићева мајка је умрла од рака, остављајући га да се брине о својој млађој браћи и сестрама.[18]

Српско повлачење преко снежних планина, 1915.

Бојић је већину своје креативне енергије посветио завршетку епске поеме под називом Каин, која је објављена непосредно пре заједничке аустроугарске, бугарске и немачке инвазије на Србију у октобру 1915. године. Дубоко патриотско дело, Каин упоређује предстојећи напад Бугарске на Србију са библијском причом о Каину који љубоморно убија свог брата Авеља. Након заузимања Ниша, Бугари су спалили сваки примерак поеме, а једини који је сачуван био је онај који је Бојић понео са собом из града.[17] По одласку из Ниша, Бојић и његов брат Радивоје придружили су се српској војсци у њеном повлачењу на јадранску обалу. Њихове сестре и малолетни брат отишли ​​су да живе код рођака у окупираном Краљеву. Путовање браће Бојић водило их је преко Куршумлије, Митровице, Приштине, Призрена, Ђаковице, Дечана и Пећи, одакле су наставили ка Андријевици и Подгорици. Њих двојица су намеравали да се придруже колонама црногорске војске које су се повлачиле и упуте се ка Скадру, где су се надали да ће савезнички бродови евакуисати њих и друге српске трупе у Италију.[17] За време егзодуса бележи стравичне слике и дубоко саосећа са сународницима. "Глад бије из калдрме, из блата, из кућног малтера", записао је у Призрену. Веома су потресни описи "дама у подераним ципелама завијеним у крпе", које кроз сметове не леђима носе своју децу и о "залеђеним фигурама које с тешким дахтањем, корак по корак, стењући, вуку своја уморна тела преко кршева и ношени ветром, западају у снег."[19] Срби су брзо схватили да немају наде да ће бити евакуисани код Скадра због аустроугарског поморског присуства код северне албанске обале, а српско и црногорско војно руководство одлучило се да се повуче дубље у унутрашњост Албаније уместо да се преда. Срби и Црногорци су марширали на југ, прво до Драча, а затим до Валоне. Године 1916. у Драчу пише песму „Сингидунум” посвећену вољеном родном граду. У Драчу и Валони је записао следеће:

Но, изгледа да је судбина одлучила да до краја излије сву своју жучност на овај намучени народ. И поред свеколике воље, немогућно је укрцати све армије у Драчу. Успело се да се само извесна одељења, а нарочито болесници са избеглицама, укрцају у бродове, док су остали продужили мучан и тежак марш за Валону. ... Цео један народ нашао се на широкој пучини, цео један народ се навезао галијама на море и кренуо се да тражи склониште за своје уморно тело и да под топлим сунцем Крфа, Алжира или јужне Француске тражи исцељења, вере и наде…[20]

Одатле су намеравали да се сретну са француским експедиционим снагама које су требало да их евакуишу на грчко острво Крф. Хиљаде војника је умрло од глади или подлегло хладноћи. Многи су били у заседи непријатељских албанских племена и убијени док су прелазили села.[21] Док је марширао кроз дивљину, Бојић је почео да пише антологију поезије под називом „Песме бола и поноса“, која ће обухватити нека од његових најпознатијих дела. Такође је почео да ради на новој драми у стиху под називом „Урошева женидба“ (Урошева женидба).[22] Стојан Живадиновић, пријатељ који је пратио Бојића на тешком путу, присећа се:

Био је чудно обучен. Шајкача му је била навучена на предњи део главе и скоро потпуно му је прекривала чело. Обрве су му се једва виделе. Под њеном тежином, уши су као да су се урушиле. Носио је неку врсту дугог, црног капута, прекривеног блатом и причвршћеног канапом. Други комад канапа је користио као каиш, а са њега је висио лонац за кључање воде, цедиљка за чај, чутурица и друге корисне ствари. Ходао је благо погнут напред, праћен свуда буком ствари које су му се сударале о струк.[22]

Окупација Србије од стране Централних сила је Бојића много више болела него свакодневне борбе самог егзодуса. Каже се да је врло мало спавао, говорећи Живадиновићу: „Не схваташ шта пропушташ спавањем. У оваквим околностима, цела душа мора бити стално будна. Читави векови никада нису насликали тако огромну фреску. Никада смрт није била тако похлепна, нити јунаци тако равнодушни према њој.“[22] У децембру 1915. Бојић је стигао у Свети Јован са осталима и поново се срео са својом вереницом. Живадиновић се присетио: „Никада нећу заборавити дан када смо видели море. Тек тада је Бојић почео да говори о будућности. Правио је планове за огроман роман у стиху, за комедије, драме, трагедије, све са намером да оживе велике догађаје наше историје.“ По доласку на обалу, Бојићу је речено да не може да се укрца на брод за Италију јер је у борбеним годинама. Његовој вереници је дозвољено да се укрца, а његов петнаестогодишњи брат је процењен као премлад за војну службу и такође му је одобрено путовање. Не могући да пођу са њима, Бојић и његови пратиоци су наставили дуж албанске обале док нису стигли до Крфа, одакле су савезници послали бродове да превезу остатке српске војске на грчко копно.[23]

...И после згажене Србије, и после Албаније, Бојић пева само понос и бол. Религиозно настројење једино могло је потпуно уклонити мржњу и осветољубље из песама које су врста епопеје из дана пораза. Бојић је, за своје и одвише младе године, ванредно осећао душевну прошлост свога народа, оно наследствао косовско које је српску војску кроз све ратове вукло у «честитост», вукло у религиозне задатке, поред историјских. Исидора Секулић, Белешка о М. Бојићу, Српски књижевни гласник, 1935.[24]

Стојте, галије царске! Спутајте крме моћне,
Газите тихим ходом!
Опело гордо држим у доба језе ноћне
Над овом светом водом.

— „Плава гробница”, око 1917

По доласку на Крф, хиљаде српских војника почеле су да показују симптоме тифуса и морали су бити стављени у карантин на острву Видо, где је 11.000 умрло само током два месеца. Седам хиљада њих морало је бити сахрањено у мору јер није било довољно простора за њихове остатке на копну; лешеви су једноставно нагомилани на барже и спуштени у море.[25] Бојић је био ужаснут патњом. „Наша црквена звона звоне мртвима уместо сатима“, написао је.[26] Сведочење одлагања тела инспирисало је Бојића да напише песму „Плава гробница“, коју Ђорђевић описује као „Бојићево најбоље... ремек-дело српске патриотске поезије“.[27] Убрзо након доласка на Крф, Бојић је регрутован да ради за српску војну обавештајну службу. Средином 1916. године премештен је у Солун.[28]

Последње године живота и смрт

[уреди | уреди извор]
Милутин Бојић, српски песник, заједно са Николом Бешевићем, српским сликаром, у Риму 1916. године.

По доласку у Солун, Бојић је већи део слободног времена проводио читајући дела француских аутора и пишући поезију. У августу 1916. године добио је месец дана одсуства и отпловио је за Француску, где су његова вереница и брат отишли ​​да побегну од рата, убрзо након што се искрцао у Италији. Бојић је провео месец дана са својом вереницом у Ници.[29] По повратку у Грчку, Бојић је наставио војну службу и наставио да пише поезију. „Песме бола и поноса“ су први пут објављене у Солуну средином 1917. године. Скоро сваки примерак антологије је уништен у Великом пожару у Солуну, у августу 1917. године. Једини примерак који је сачуван био је онај који је Бојић послао својој вереници у Француску, што је постало основа за послератно издање.[23]

У септембру 1917. године, Бојићу је дијагностикована туберкулоза. Захваљујући утицају свог старог мецене, Љубе Јовановића-Патака, примљен је у војну болницу у центру Солуна, која је искључиво била намењена официрима српске војске, где га је Јовановићева супруга често посећивала. Бојић је наставио да пише поезију, и како му се стање погоршавало, његове песме су почеле да добијају меланхоличан тон. Ипак, остао је оптимистичан да ће се опоравити од болести и поново видети своју породицу.[29] Месец дана пре смрти, послао је вереници и брату телеграм у којем их је уверио да је „... само благо болестан“ и обећао да ће се поново ујединити.[30] Бојић је умро од туберкулозе 8. новембра 1917. године. Чак и неколико сати пре смрти, деловао је уверено у свој живот. Према речима једног другог пацијента, Бојић је „... умро гушећи се у полусну од напада кашља који је уништио ткиво његових плућа“. Сахрањен је на војном гробљу Зејтенлик у Солуну. Његова породица је била шокирана вешћу о његовој смрти, посебно његов брат и вереница, који су веровали да је на путу опоравка.[31]

Опроштајни говор на сахрани је читао књижевник Иво Ћипико.[32] Бојићеви посмртни остаци су 1922. ексхумирани и пренети на Ново гробље у Београду, где су поново сахрањени поред остатака његових родитеља.[33] На самом дну Београдских новина стајала је посвета:

...А како је сада овде пред твојом, мрачном раком, песниче светлости, бедно, мртво: Крст до крста, мртав јунак до јунака! И ти си мртав! Чини ми се да сарањујући твоју жарку младост у овоме јесењем дану, сарањујемо једно жарко лето наше лепе књиге... Како је овде на земљи, пред твојом отвореном раком неутешно тужно... Стојимо пред њом као осечени без мисли и без речи. О чему већ да мислимо? За чим већ да тугујемо? Па ипак осећамо, како се из овог мртвила отима око твога јакога, вулканскога, то твоја раскошна песничка душа братими се с душама палих витезова твојом песмом опеваних... Јадни мој Милутине, песниче страсна живота и отадзбеничке љубави, — мртви песниче «Без домовине»! Милутине, ми те тужни, у туђини изгубљени, у туђини остављамо: С Богом! Иво Ћипико, Над раком Милутина Бојића, Српске новине, 1917.[24]

Поново ведар, васкрсао, смео,
Са новом крвљу охолом и здравом
Срешћеш ме горда, кô што си ме срео
На пољанама позлаћеним славом.

— „Одлазак”, око 1916

По доласку у Солун, Бојић је већи део слободног времена проводио читајући дела француских аутора и пишући поезију. У августу 1916. године добио је месец дана одсуства и отпловио је за Француску, где су његова вереница и брат отишли ​​да побегну од рата, убрзо након што се искрцао у Италији. Бојић је провео месец дана са својом вереницом у Ници.[29] По повратку у Грчку, Бојић је наставио војну службу и наставио да пише поезију. „Песме бола и поноса“ су први пут објављене у Солуну средином 1917. године. Скоро сваки примерак антологије је уништен у Великом пожару у Солуну, у августу 1917. године. Једини примерак који је преживео био је онај који је Бојић послао својој вереници у Француској и то је постало основа за послератно издање.[23]

У септембру 1917. године, Бојићу је дијагностикована туберкулоза. Захваљујући утицају свог старог мецене, Љубе Јовановића-Патака, примљен је у војну болницу у центру Солуна, која је искључиво била намењена официрима српске војске, где га је Јовановићева супруга често посећивала. Бојић је наставио да пише поезију, и како му се стање погоршавало, његове песме су почеле да добијају меланхоличан тон. Ипак, остао је оптимистичан да ће се опоравити од болести и поново видети своју породицу.[29] Месец дана пре смрти, послао је вереници и брату телеграм у којем их је уверио да је „... само благо болестан“ и обећао да ће се поново ујединити.[30] Бојић је умро од туберкулозе 8. новембра 1917. године. Чак и неколико сати пре смрти, деловао је уверено у свој живот. Према речима једног другог пацијента, Бојић је „... умро гушећи се у полусну од напада кашља који је уништио ткиво његових плућа“. Сахрањен је на војном гробљу Зејтенлик у Солуну. Његова породица је била шокирана вешћу о његовој смрти, посебно његов брат и вереница, који су веровали да је на путу опоравка.[31] Опроштајни говор на сахрани је читао књижевник Иво Ћипико.[34] Године 1922, Бојићеви посмртни остаци су ексхумирани и пренети на Ново гробље у Београду, где су поново сахрањени поред остатака његових родитеља.[33]

Сва Бојићева браћа и сестре преживели су рат; његов брат Радивоје постао је дипломата и радио је у југословенском Министарству спољних послова све до инвазије сила Осовине на земљу у априлу 1941. године, када је са породицом напустио Југославију и емигрирао на Запад. Бојићев најмлађи брат, Драгољуб, провео је остатак живота у Београду и постао професор географије у средњој школи. Његова сестра Јелица се удала и живела у Београду до своје смрти 1942. године. Његова најмлађа сестра, Даница, умрла је сама 1952. године.[35] Бојићева вереница Радмила никада се није удавала након његове смрти; вратила се у Србију после рата и умрла у Београду 1971. године.[12]

Утицаји, теме и наслеђе

[уреди | уреди извор]
Надгробна биста на Бојићевом гробу на Новом гробљу у Београду.

Док је био на Универзитету у Београду, Бојић је у слободно време проучавао Библију и читао дела Виктора Игоа, Фридриха Ничеа, Шарла Бодлера, Лава Толстоја, Антона Чехова и Сигмунда Фројда, између осталих.[36] Ђорђевић напомиње да Бојићеве ране песме одражавају степен у којем је на њега утицала „узвишена сензуалност“ Бодлерових дела.[37] Он тврди да је Бодлеров утицај на Бојићево рано дело „прилично несрећан“, јер настојећи да имитира Бодлеров стил, Бојић није успео да постигне оригиналност и уместо тога је само користио Бодлера као „штаку у одсуству спонтаних емоција“.[38]

Како је сазревао, на Бојића су утицала дела ирског писца Оскара Вајлда, посебно драма Салома, која се изводила у Народном позоришту у Београду током Бојићевих студентских година. Драма је утицала на Бојића до те мере да је касније компоновао истоимену песму. Према Ђорђевићу, Бојић је био „одушевљен лепотом Вајлдових описа“, а читање његовог дела инспирисало га је да користи библијски ритам и акцентуацију. Вајлдов утицај се може приметити и у Бојићевим лирским драмама, посебно у „Краљевој јесени“. Бојића је инспирисао и француски драмски писац Едмон Ростан, чија је драма Орлић била Бојићево „драмско оличење идеала“. Ростанов утицај се најјасније осећа у „Урошевој женидби“, где је Бојић одао почаст Ростану написавши целу драму у стиху, стилу који се у то време сматрао застарелим. Српска историја и средњовековне легенде имале су највећи утицај на Бојићеве драме; Ђорђевић напомиње да су „све Бојићеве драме, објављене или не, инспирисане српским средњовековним мотивима“.[39]

Балкански ратови су инспирисали Бојића да напише своју прву патриотску поезију, где је покушао да опонаша Игоове реторичке стихове.[40] До 1914. године, велики део Бојићеве поезије вртио се око патриотских тема, а до 1917. године ова тема је претекла све остале. У последњим месецима, једине непатриотске песме које је Бојић написао биле су о љубави коју је осећао према својој вереници.[41] Историчар Џон К. Кокс сматра да је Бојићева „лична патња... оличење српске историје на раскрсници величине и катастрофе“.[42] Кокс сматра Бојића најпознатијим од многих српских уметника и писаца који су погинули током Првог светског рата.[42] Ђорђевић тврди да је Бојић постигао више током своје кратке каријере него бројни други писци и песници који су живели далеко дуже. Он пише да би Бојићев утицај на српску књижевност био још већи да је преживео рат и хвали га као „једног од великих песника 20. века“.[43]

У мају 2014. године, инаугурална награда Милутин Бојић додељена је студенту из Чачка од стране Библиотеке Милутин Бојић, образовне институције са седиштем у Београду посвећене искључиво проучавању Бојићевог живота и рада. Библиотеку финансира Министарство културе Републике Србије[44] и управља опсежном онлајн базом података познатом као Виртуелна библиотека Милутин Бојић.[45] У августу 2014. године, истраживачи су открили оригинални рукопис Плаве гробнице у архиви Библиотеке. Избледели рукопис је одмах дат стручњацима у Народној библиотеци Србије, који су га рестаурирали како би спречили даље пропадање.[46]

По њему се зову Библиотека „Милутин Бојић”, Награда Милутин Бојић и ОШ „Милутин Бојић” Поткозарје.[47]

Дела

[уреди | уреди извор]
Фотографија оригиналног рукописа „Плаве гробнице”.

Збирке песама

[уреди | уреди извор]
  • Песме (1914)[48]
  • Каин: поема у три дела, спев (1915)
  • Песме бола и поноса (1917)[49]

Драме

[уреди | уреди извор]

Галерија

[уреди | уреди извор]
  • Спомен-соба Милутина Бојића у Библиотеци „Милутин Бојић”
    Спомен-соба Милутина Бојића у Библиотеци „Милутин Бојић”
  • Спомен-соба Милутина Бојића у Библиотеци „Милутин Бојић”
    Спомен-соба Милутина Бојића у Библиотеци „Милутин Бојић”
  • Петар Лубарда – Плава гробница (сећање на Милутина Бојића)
    Петар Лубарда – Плава гробница (сећање на Милутина Бојића)
  • Бојићева књига „Афекти” у његовој заоставштини у музеју Адлигата
    Бојићева књига „Афекти” у његовој заоставштини у музеју Адлигата
  • Оригинално сведочанство Милутина Бојића за други разред Друге београдске гимназије из 1904. године.
    Оригинално сведочанство Милутина Бојића за други разред Друге београдске гимназије из 1904. године.

Види још

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Мишић, Милан, ур. (2005). Енциклопедија Британика. А-Б. Београд: Народна књига : Политика. стр. 157. ISBN 86-331-2075-5. 
  2. ^ а б в г „МИЛУТИН БОЈИЋ - Песник, драмски писац, књижевни и позоришни критичар” (PDF). Новине Београдског читалишта. 25: 3—16. 2007. 
  3. ^ а б Bojić & Knežević 1968, стр. 19.
  4. ^ Слободанка Владив-Гловер: "Лирска драма словенског модернизма", Београд 1997.
  5. ^ а б Đorđević 1977, стр. 15.
  6. ^ Bojić & Knežević 1968, стр. 16–17.
  7. ^ Bojić & Knežević 1968, стр. 13–14.
  8. ^ а б в г д Đorđević 1977, стр. 16–17.
  9. ^ Bojić & Knežević 1968, стр. 22.
  10. ^ а б Bojić & Knežević 1968, стр. 23.
  11. ^ а б Đorđević 1977, стр. 17–18.
  12. ^ а б в г д Đorđević 1977, стр. 20.
  13. ^ Станимировић, Љ. (2017). Милутин Бојић (1892-1917). Универзитетска библиотека у Крагујевцу.
  14. ^ а б в Đorđević 1977, стр. 18–19.
  15. ^ а б Lalić 1974, стр. 23.
  16. ^ Đorđević 1977, стр. 18.
  17. ^ а б в Đorđević 1977, стр. 21.
  18. ^ Bojić & Knežević 1968, стр. 73–74.
  19. ^ „Милутин Бојић и српско страдање 2. део”. Фрагменти (на језику: српски). 2022-12-09. Приступљено 2026-01-05. 
  20. ^ „Милутин Бојић и српско страдање 3. део”. Фрагменти (на језику: српски). 2023-01-02. Приступљено 2026-01-05. 
  21. ^ Judah 2000, стр. 100.
  22. ^ а б в Đorđević 1977, стр. 22.
  23. ^ а б в Đorđević 1977, стр. 23.
  24. ^ а б „Књижевници о Бојићу”. Библиотека МИЛУТИН БОЈИЋ (на језику: српски). 2015-05-31. Приступљено 2026-01-05. 
  25. ^ Judah 2000, стр. 101.
  26. ^ Kurapovna 2009, стр. 16.
  27. ^ Đorđević 1977, стр. 50.
  28. ^ Bojić & Knežević 1968, стр. 113.
  29. ^ а б в г Đorđević 1977, стр. 24.
  30. ^ а б Đorđević 1977, стр. 25.
  31. ^ а б Đorđević 1977, стр. 26.
  32. ^ „И данас би Бојић загрмео: Стојте, галије царске!”. NOVOSTI (на језику: српски). Приступљено 2020-12-29. 
  33. ^ а б Kovijanić 1969, стр. 88.
  34. ^ „И данас би Бојић загрмео: Стојте, галије царске!”. NOVOSTI (на језику: српски). Приступљено 2020-12-29. 
  35. ^ Đorđević 1977, стр. 15, 26.
  36. ^ Kovijanić 1969, стр. 50.
  37. ^ Đorđević 1977, стр. 9.
  38. ^ Đorđević 1977, стр. 73–74.
  39. ^ Đorđević 1977, стр. 76–77.
  40. ^ Đorđević 1977, стр. 43.
  41. ^ Đorđević 1977, стр. 44–45.
  42. ^ а б Cox 2002, стр. 67.
  43. ^ Đorđević 1977, стр. 79–81.
  44. ^ Politika 20 May 2014.
  45. ^ B92 15 December 2014.
  46. ^ Radio Television of Serbia 11 October 2014.
  47. ^ „Библиотека” Библиотека (на језику: српски). Архивирано из оригинала 06. 03. 2021. г. Приступљено 2020-12-29. 
  48. ^ Марибор, IZUM-Институт информацијских знаности. „Песме :: COBISS+”. plus.sr.cobiss.net (на језику: српски). Приступљено 2020-12-29. [мртва веза]
  49. ^ Марибор, IZUM-Институт информацијских знаности. „Песме бола и поноса :: COBISS+”. plus.sr.cobiss.net (на језику: српски). Архивирано из оригинала 10. 03. 2022. г. Приступљено 2020-12-29. 
  50. ^ Дигитални репозиторијум библиотеке "Милутин Бојић"”. milutinbojic.digitalna.rs. Архивирано из оригинала 28. 02. 2021. г. Приступљено 2020-12-29. 
  51. ^ а б в г Марковић, Олга (1992). „Драме Милутина Бојића на српским сценама” (PDF). Музеј позоришне уметности Србије. 
  52. ^ Марибор, IZUM-Институт информацијских знаности. „Краљева јесен : драмат у једном чину :: COBISS+”. plus.sr.cobiss.net (на језику: српски). Приступљено 2020-12-29. [мртва веза]
  53. ^ „НАЈТУЖНИЈЕ ЈЕ ОПЕВАО СТРАДАЊЕ СРБА”. svetinjebraniceva.rs. Приступљено 2020-12-29. [мртва веза]
  54. ^ Ilic, Marija. „SEMINARSKI RAD - GOSPODJA OLGA” (на језику: енглески). 
  55. ^ Марибор, IZUM-Институт информацијских знаности. „Урошева женидба : комедија у три чина :: COBISS+”. plus.sr.cobiss.net (на језику: српски). Приступљено 2020-12-29. [мртва веза]

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето са „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Милутин_Бојић&oldid=31043063”