Милутин Гарашанин (политичар)

С Википедије, слободне енциклопедије
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
Милутин Гарашанин
Milutin Garasanin.jpg
Биографија
Датум рођења(1843-02-22)22. фебруар 1843.
Место рођењаБеоград
Кнежевина Србија
Датум смрти5. март 1898.(1898-03-05) (55 год.)
Место смртиПариз
Француска
Премијер Србије
ПретходникНикола Христић
НаследникЈован Ристић

Милутин Гарашанин (Београд, 22. фебруар 1843Париз, 5. март 1898) је био српски политичар, председник Владе, председник Народне Скупштине и министар.

Биографија[уреди | уреди извор]

Рођен је у Београду, од оца Илије, писца „Начертанија“ и председника српске владе у два наврата, и мајке Софије рођене Данић рођен 10/22. фебруара 1843. године.

Образовао се у Београду, где је поред основне школе завршио и гимназију. Провео је само годину дана на београдском Лицеју, на природњачком одсеку. Године 1860. отишао је у Француску, где у лицеју Сен-Барбу[1] изучава основну и специјалну математику. По завршеним студијама политехнике, постао је 1865. године артиљеријски потпоручник. Завршио је затим артиљеријску школу у Мецу, у Француској,[2] а после тога (од 1868) живео на очевом имању у Гроцкој и бавио се млинарском индустријом. Ступио је први пут у државну службу 1876. године, као официр. У српско-турском рату 1876. године учествовао је у борбама Ибарске војске, у чину артиљеријског капетана, као комадант Чачанске бригаде. Дана 11. августа те године рањен је у бици на Огоријевцу, због чега је унапређен у чин мајора и добио Орден Таковског крста V степена. До објаве новог рата 1877. године бавио се еконимисањем у Гроцкој, на имању "Гаврану". У другом рату са Турском 1877/78. године, био је помоћник начелника Јаворске војске, у чину мајора. Војну каријеру је завршио у чину пуковника.

Политичку каријеру је започео тек октобра 1880. године, када ступа у кабинет Пироћанчев. Од 18811883. године био је министар унутрашњих дела Кнежевине Србије.

У јануару 1881. године са групом младоконзервативаца основао је Српску напредну странку и постао њен председник.

Сарадник је њеног часописа „Видело“ и оснивач часописа "Поглед". Године 1883/84. одлази на дипломатску службу у Беч у својству посланика, а 1. марта 1884. године постаје председник владе и министар спољних послова до 23. марта 1886. године, а од тада поред узима ресор унутрашњих послова до 25. јуна 1887. када је разрешен, а кабинет састављају либерали на челу са Јованом Ристићем.

Његова влада је 1886. године спровела укидање двају српских православних епархија, Шабачке и Неготинске, што је било супротно жељама Светог архијерејског синода и потребама Православне цркве у Краљевини Србији.[3]

Од тада до 1889. године уредник је страначког часописа „Видело“, а 1894. године одлази за посланика Србије у Паризу где остаје до 1895. године када постаје председник Народне Скупштине Краљевине Србије.

Умро је после дуже тешке болести на дужности у Паризу 21. фебруара/5. марта 1898. године. Уз највеће почасти пренет је у Србију и сахрањен о државном трошку у Београду.

Гарашанин је био веома цењен као публициста и говорник, најбољи на тадашњој политичкој сцени. Поред војних наука које је изучио имао је диплому и политехничке академије а 1893. године изабран је за академика Српске краљевске академије.

Он је учесник првог телефонског разговора на релацији Београд - Ниш 1886. Са друге стране линије, у Нишу, је био краљ Милан Обреновић. Због слабе чујности и лошег квалитета телефонске линије краљ је више пута понављао „Милутине, говори гласније!“. На крају Гарашанин је одговорио: „Ваше Височанство, ја говорим тако јако, да када би се попео на торањ Саборне цркве Ви бисте ме несумњиво морали чути у Нишу и без телефона“

Аутор је и књижевних дела од којих је најзначајније Доколице написано 1892. године.

Додељен му је црногорски Орден књаза Данила I.[4]

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ "Бранич", некролог, Београд 1. март 1898.
  2. ^ "Дело", некролог, Београд 1. јануар 1898.
  3. ^ Пузовић 1995, стр. 143-158.
  4. ^ Acović, Dragomir (2012). Slava i čast: Odlikovanja među Srbima, Srbi među odlikovanjima. Belgrade: Službeni Glasnik. стр. 85. 

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]