Милутин Гарашанин (политичар)

Из Википедије, слободне енциклопедије
Милутин Гарашанин
Milutin Garasanin.jpg
Милутин Гарашанин
Биографија
Датум рођења (1843-02-22)22. фебруар 1843.
Место рођења Београд
Кнежевина Србија
Датум смрти 5. март 1898.(1898-03-05) (55 год.)
Место смрти Париз
Француска
Премијер Србије
Претходник Никола Христић
Наследник Јован Ристић

Милутин Гарашанин (Београд, 22. фебруар 1843Париз, 5. март 1898) је био српски политичар, председник Владе и министар.

Биографија[уреди]

Рођен је од оца Илије, писца „Начертанија“ и председника српске владе у два наврата, и мајке Софије рођене Данић рођен 10/22. фебруара 1843. године.

Завршио је артиљеријску школу у Мецу у Француској, а после тога живео на очевом имању у Гроцкој и бавио се млинарском индустријом. У српско-турском рату 1876. учествовао је у чину артиљеријског капетана а у рату са Турском 1877/78. био је помоћник начелника Јаворске војске у чину мајора. Војну каријеру је завршио у чину пуковника.

Од 18811883. године био је министар унутрашњих дела.

У јануару 1881. године са групом младоконзервативаца основао је Српску напредну странку и постао њен председник.

Сарадник је њеног часописа „Видело“ и оснивач часописа Поглед. Године 1883/84. одлази на дипломатску службу у Беч у својсву посланика, а 1. марта 1884. постаје председник владе и министар спољних послова до 23. марта 1886. године а од тада поред узима ресор унутрашњих послова до 25. јуна 1887. када је разрешен, а кабинет састављају либерали на челу са Јованом Ристићем.

Од тада до 1889. године уредник је страначког часописа „Видело“, а 1894. године одлази за посланика Србије у Паризу где остаје до 1895. године када постаје председник Народне Скупштине Краљевине Србије.

Умро је у Паризу 21. фебруара/5. марта 1898. године.

Гарашанин је био веома цењен као публициста и говорник, најбољи на тадашњој политичкој сцени. Поред војних наука које је изучио имао је диплому и политехничке академије а 1893. године изабран је за академика Српске краљевске академије.

Он је учесник првог телефонског разговора на релацији Београд - Ниш 1886. Са друге стране линије, у Нишу, је био краљ Милан Обреновић. Због слабе чујности и лошег квалитета телефонске линије краљ је више пута понављао „Милутине, говори гласније!“. На крају Гарашанин је одговорио: „Ваше Височанство, ја говорим тако јако, да када би се попео на торањ Саборне цркве Ви бисте ме несумњиво морали чути у Нишу и без телефона“

Аутор је и књижевних дела од којих је најзначајније Доколице написано 1892. године.

Види још[уреди]

Литература[уреди]

Референце[уреди]

Спољашње везе[уреди]