Министарски савет Краљевине Југославије

Из Википедије, слободне енциклопедије
Coat of arms of the Kingdom of Yugoslavia.svg

Министарски савет Краљевине Југославије је био централни управни орган у Краљевини Југославији.

За време шестојануарске диктатуре био је нарочити саветодавни колегијум (надлештво) без управне надлежности. Није доносио никакве управне акте и састајао се с времена на време за расправу општеполитичких питања. Његове функције је вршио сам председник Министарског савета.

Називи[уреди]

  • Министарски савет Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца, до јула 1920.
  • Министарски савет Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, до октобра 1929.
  • Министарски савет Краљевине Југославије
  • Министарски савет Демократске Федеративне Југославије, 1945.

Састав[уреди]

Прводецембарско уједињење (1918)[уреди]

Wiki letter w.svg Овај одељак треба проширити.

Видовдански устав (1921)[уреди]

Према Видовданском уставу (1921) сви министри су чинили Министарски савет који је стајао непосредно под краљем. Он је именовао председника и чланове Министарског савета. Министри су се налазили на челу појединих грана државне управе, а могли су бити и без портфеља.[1]

Министри су били одговорни краљу и Народној скупштини. Могли су оптужити министре за повреду Устава и земаљских закона учињену у службеној дужности. Министар је могао бити оптужен како за време трајања своје службе тако и за пет година после одступања. Кад би министра оптужила Народна скупштина, одлука о стављању министра под суд доносила се већином од две трећине гласова присутних чланова.[2]

Министрима је судио Државни суд. Њега су чинила шесторица државних саветника и шесторица касационих судија. Бирали су их коцком Државни савет и Касациони суд у својим пленарним седницама. Председник Касационог суда је био председник Државног суда. Ближе одредбе о министарској одговорности је садржавао посебан закон.[3]

Министри су именовали ниже државне чиновнике по одредбама закона. Министри, активни и на располагању, задржавали су мандат народног посланика. При министарствима су се могли, према указаној потреби, установити државни подсекретаријати за један одређени део послова из те гране државне управе. Државни подсекретари, узети из Народне скупштине, нису губили свој мандат.[4]

Делокруг[уреди]

Државну управну власт је вршио краљ преко одговорних министара. Ниједан чин краљевске власти није имао снаге, нити се могао извршити, ако га није премапотписао надлежни министар. Управна власт је могла издавати уредбе потребне за примену закона, а уредбама са законском снагом је могла уређивати односе само на основу законског овлашћења које се давало посебно за сваки случај.

Уредбе нису смеле противречити Уставу ни закону ради чије примене су издате нити су могле бити у супротности са законским овлашћењем на основу којег су прописане. Народна скупштина је могла уредбе, издате на основу законског овлашћења, резолуцијом ставити ван снаге у целини или делимице.[5]

Када је краљ ишао из земље на краће време или у случају болести која није стварала трајну неспособност заступао га је наследник престола. Ако он није био пунолетан или ако је био спречен, краља је заступао Министарски савет по упутствима која је краљ давао у границама Устава. Министарски савет тада није имао право распустити Народну скупштину. Заступништво је могло трајати најдуже шест месеци, а затим су ступали на снагу уставни прописи о Намесништву. Такође, у случају када би престо остао без наследника Министарски савет је узимао у своје руке краљевску власт и одмах позивао Народну скупштину у нарочити сазив на којем би се решавало о престолу.[6]

Шестојануарска диктатура (1929)[уреди]

Нови управни систем Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца је установљен 6. јануара 1929, када је краљ донео Закон о краљевској власти и врховној државној управи којим је знатно учврстио краљевску власт.

Председник Министарског савета и сви министри су чинили Министарски савет. Краљ је именовао председника и чланове Министарског савета, који су стајали непосредно под њим и радили по његовом овлашћењу у појединим гранама управе. Број министарстава је одређивао краљ. Пре ступања на дужност министри су полагали заклетву на верност краљу.[7]

Министри су били одговорни само краљу, који их је могао оптужити. Министрима је судио Државни суд. Њега су чинила три државна саветника и три касационе судије, које је именовао краљ. Председник Касационог суда је био председник Државног суда. Ближе одредбе о министарској одговорности је прописивао посебан закон.[8]

На челу Министарског савета је стајао председник Министарског савета који је истовремено управљао пословима Министарског савета. Министар се постављао за једно од министарстава, али је могао бити и министар без портфеља. Седнице Министарског савета су се држале под председништвом краља или председника Министарског савета.[9]

Управну власт су вршили поједини министри по овлашћењу краљевом. Министарски савет није имао никакве управне власти, није издавао административне акте. У њему су се једино претресали предмети за које би краљ или председник Министарског савета нашли за то сходно.

Председник Министарског савета је имао задатак да одржава јединство и једнообразност у пословима владе и управе. Он је премапотписивао све акте краљеве чије извршење није спадало у надлежност ни једног од других министара или чије је извршење нарочитим законом стављено њему у дужност. Кад би председник Министарског савета био одсутан или спречен заступао га је министар кога би краљ одредио указом.

Сваки министар је био самостални старешина свога ресора. Сви званични акти његовог ресора издавали су се под његовим потписом или у његово име. Када је министар био одсутан краљ му је одређивао заступника из реда других министара. При неким министарствима постојали су први помоћници или помоћници министара.[10]

Септембарски устав (1931)[уреди]

Према октроисаном Септембарском уставу (1931) Министарски савет је постао централни управни орган. Краљ је именовао и разрешавао председника Министарског савета и министре који су чинили Министарски савет. Министри су се налазили на челу појединих грана државне управе, али су могли бити и без портфеља.

Министри су могли именовати ниже државне чиновнике по одредбама закона. Они су полагали пре ступања на дужност заклетву да ће краљу бити верни и да ће радити по Уставу и законима.[11]

Министре је могао оптужити краљ и Народна скупштина за повреду Устава и земаљских закона учињених у службеној дужности. За штете које би министар учинио грађанима незаконитим вршењем службе одговарала је држава, а министар држави. Министар је могао бити оптужен како за време трајања своје службе тако и за пет година после одступања. Предлог, да би се министар оптужио, морао се учинити писмено и морао је садржавати тачке оптужнице. Кад би министра оптужила Народна скупштина, одлука о стављању министра под суд морала се донети већином од две трећине од укупног броја народних посланика. Ближе одредбе о министарској одговорности прописивао је посебан закон.[12]

Управна власт је могла издавати уредбе потребне за примену закона.

Споразум Цветковић—Мачек (1939)[уреди]

Уредбом о Бановини Хрватској од 26. августа 1939. правно је санкционисан правни положај ове нове области у оквиру Краљевине Југославије. Извршен је пренос компетенција са централне власти на Бановину Хрватску тако да општој надлежност остаје заједничкој централној власти за послове спољне политике, народне одбране и врховне државне управе. "У надлежност Бановине Хрватске преносе се послови: пољопривреде, трговине, индустрије, шума, рудника, грађевина, социјалне политике и народног здравља, физичког васпитања, правде, просвете и унутрашње управе". Уредбом о Бановини Хрватској уређен је статус Бановине Хрватске потпуно другачије од положаја осталих бановина у саставу Краљевине Југославије.[13]

Владе Краљевине Југославије у егзилу (1941)[уреди]

Влада Краљевине Југославије 15. априла 1941. напушта земљу и делује у емиграцији.[13]

Споразуми Тито—Шубашић (1944)[уреди]

Wiki letter w.svg Овај одељак треба проширити.

Списак председника Министарског савета (1918—1945)[уреди]

Почетак мандата Крај мандата Име и презиме Датум рођења и смрти Белешка
20. 12. 1918. 16. 8. 1919. Стојан Протић
16. 8. 1919. 19. 2. 1920. Љубомир Давидовић
19. 2. 1920. 17. 5. 1920. Стојан Протић
17. 5. 1920. 1. 1. 1921. Миленко Веснић
1. 1. 1921. 27. 7. 1924. Никола Пашић
27. 7. 1924. 6. 11. 1924. Љубомир Давидовић
6. 11. 1924. 8. 4. 1926. Никола Пашић
8. 4. 1926. 17. 4. 1927. Никола Узуновић
17. 4. 1927. 27. 7. 1928. Велимир Вукићевић 11. 7. 1871. - 27. 11. 1930.
27. 7. 1928. 6. 1. 1929. Антон Корошец 12. 5. 1872. - 14. 12. 1940.
6. 1. 1929. 4. 4. 1932. Петар Живковић 1. 1. 1879 — 3. 2. 1947. од 3. 10. 1929. назив државе Југославија
4. 4. 1932. 6. 7. 1932. Војислав Маринковић 13. 5. 1876 — 18. 9. 1935.
6. 7. 1932. 27. 1. 1934. Милан Сршкић 3. 2. 1880 — 12. 4. 1937.
27. 1. 1934. 20. 12. 1934. Никола Узуновић 3. 5. 1873 — 19. 7. 1954.
20. 12. 1934. 24. 6. 1935. Богољуб Јевтић 24. 12. 18861960.
24. 6. 1935. 5. 2. 1939. Милан Стојадиновић 23. 7. 1888 — 26. 10. 1961.
5. 2. 1939. 27. 3. 1941. Драгиша Цветковић 15. 1. 1893 — 18. 2. 1969.
27. 3. 1941. 11. 1. 1942. Душан Симовић 28. 10. 1882 — 26. 8. 1962. у егзилу од 16. априла 1941.
11. 1. 1942. 26. 6. 1943. Слободан Јовановић 26. 11. 1869 — 12. 11. 1958. у егзилу
26. 6. 1943. 10. 8. 1943. Милош Трифуновић 30. 10. 1871 — 19. 2. 1957. у егзилу
10. 8. 1943. 1. 6. 1944. Божидар Пурић 19. 2. 1891 — 28. 10. 1977. у егзилу
1. 6. 1944. 7. 3. 1945. Иван Шубашић 27. 5. 1892 — 22. 3. 1955. у егзилу
7. 3. 1945. 29. 11. 1945. Јосип Броз Тито 25. 5. 1892 — 4. 5. 1980. претходно вођа НКОЈ-а 1943—1945.

Министарства[уреди]

Wiki letter w.svg Овај одељак треба проширити.
Палата Министарства финансија Краљевине Југославије у Београду (данашња зграда Владе Републике Србије)

Указом регента Александра од 7/20. децембра 1918. формиран је Министарски савет Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца, са 17. министарстава.[14] Број министарства није био постојан (13−17) све до 1929. Доношењем Закона о уређењу врховне државне управе од 31. марта 1929. је врховна државна управа подељена на 12 министарстава. Од 27. октобра 1929. основано је ново министарство физичког васпитања народа.[13]

Потпредседници владе[уреди]

Поједине владе поред председника имале су и потпредседнике. Први потпредседник био је А. Корошец у влади С. Протића од 16. децембра 1918. до 16. августа 1919, затим Ј. Бианкини у другој влади Љ. Димитријевића.[13]

Споразумом Цветкоивћ−Мачек 26. августа 1939. уведена је функција потпредседника Министарског савета.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. Члан 90. Устава Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (1921)
  2. Чланови 91. и 92. Устава Краљевине СХС (1921)
  3. Члан 93. Устава Краљевине СХС (1921)
  4. Чланови 75. и 90. Устава Краљевине СХС (1921)
  5. Чланови 47, 54. и 94. Устава Краљевине СХС (1921)
  6. Чланови 59. и 67. Устава Краљевине СХС (1921)
  7. Члан 15. Закона о краљевској власти и врховној државној управи (1929)
  8. Чланови 16. и 17. Закона о краљевској власти и врховној државној управи (1929)
  9. Чланови 7. и 8. Закона о уређењу врховне државне управе (1929)
  10. Чланови 12. и 13. Закона о уређењу врховне државне управе (1929)
  11. Члан 77. Устава Краљевине Југославије (1931)
  12. Чланови 78—80. Устава Краљевине Југославије (1931)
  13. 13,0 13,1 13,2 13,3 МИНИСТАРСКИ САВЕТ КРАЉЕВИНЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ, 1918−1945, Архив Југославије
  14. Милић Ф. Петровић: Пљевљаци у служби дипломатије Краљевине Југославије 1919-1945

Литература[уреди]