Министарски савет Краљевине Србије

Из Википедије, слободне енциклопедије
Jump to navigation Jump to search

Министарски савет Краљевине Србије се налазио на врху државне службе у Краљевини Србији. Стајао је непосредно под краљем.

Састав[уреди]

Према измењеном Радикалском уставу (1903) Министарски савет су састављали министри наименовани за поједине струке управе и председник Министарског савета. Он је могао бити без портфеља. Председника Министарског савета и министре је постављао краљ указом.[1]

Министри су били одговорни краљу и Народној скупштини за своја службена дела. Сваки државни акт који је краљ потписивао морао је бити премапотписан надлежним министром. Писмена или усмена краљева наредба није могла ни у каквом случају заклонити министре или друге државне службенике од законске одговорности.

И краљ и Народна скупштина су имали право да оптуже министре: за издају земље и владаоца, за повреду Устава и уставних права српских грађана, за примање мита, за оштећење државе из користољубља и за повреду закона у случајевима које је одређивао нарочити закон о министарској одговорности. Предлог да се министар оптужи морао се учинити написмено, морао је садржавати тачке оптужења и бити потписан најмање од двадесет посланика. Да би се министар ставио под суд био је потребан пристанак две трећине гласова свих присутних чланова Народне скупштине. Оптуженом и под суд стављеном министру је судио Државни суд састављен од чланова Државног савета и чланова Касационог суда.[2][3]

Делокруг[уреди]

Министарски савет Краљевине Србије је наследио Министарски савет у Кнежевини Србији чије је уређење било прописано Устројством централне државне управе (1862), као и Намесничким уставом (1869).[4] „Советъ министерскій“ постојао је да би се пројекти закона и уредби и све важне мере и наредбе свестрано и зрело могле претресати и решавати, као и да би се одржало јединство и једнообразност у пословима владе и управе.[5]

Државну извршну власт је вршио краљ преко својих одговорних министара. Ниједан краљев акт, који се односио на државне послове, није имао снаге нити се смео извршити ако га није премапотписао надлежни министар који је самим тим за њега био одговоран.[6]

Када је краљ, по потреби, ишао за неко време из земље заступао га је по праву у вршењу уставне краљевске власти наследник престола. Ако он није био пунолетан или ако је био спречен, уставну краљевску власт је вршио Министарски савет по упутствима која му је краљ давао у границама Устава. У случају када би престо остао без наследника Министарски савет је узимао краљевску власт у своје руке и, најдаље за месец дана од краљеве смрти, сазивао Велику народну скупштину која би решавала о престолу.[7]

Министарства[уреди]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ Члан 131. Устава Краљевине Србије (1903)
  2. ^ Чланови 135—137. Устава Краљевине Србије (1903)
  3. ^ По Априлском уставу (1901) министрима је судио Сенат.
  4. ^ Чланови 99—104. Устава Кнежевине Србије (1869)
  5. ^ Члан 16. Устројства централне државне управе (1862)
  6. ^ Чланови 38. и 56. Устава Краљевине Србије (1903)
  7. ^ Чланови 53. и 75. Устава Краљевине Србије (1903)