Минојска цивилизација

Карта минојског Крита.

Минојска цивилизација је друштво чије је средиште било на острву Крит.[1] Крит је острво у Средоземном мору дугачко 200, а широко 50 km. Минојска цивилизација носи ово име јер се врховни свештеник и највећи владар звао Минос. Минојска цивилизација настала је око 3000 год п. н. е., а свој врхунац доживљавала је око 1500. п. н. е. О историји древног Крита сазнаје се на основу ископина, којих има много. Минојци су дошли на Крит са копна Грчке. Клима и земљиште је било повољно те су се овде и населили. Главни град који су Минојци подигли био је Кносос. Ту је живело највише становника и налазила се владарева палата. Други важан град на Криту био је Фестос.

Крит у 30 — 12 веку п. н. е.[уреди | уреди извор]

Диск из доба Минојске цивилизације

Убрзо након завршетка раног бронзаног доба на острвима Егејског архипелага, на Криту је никла нова култура. Пионир археологије, сер Артур Еванс, назвао је ову културу регионалним именом — раноминојском, да би је раздвојио од касније средњоминојске и позноминојске за време којих су палате монументалног карактера доминирале над острвом. Карактеристика раноминојске културе јесте да је по свој прилици избегла деструктивно пустошење које је преплавило велики део Егејског мора између 2250. и 2000. године п. н. е. Иако су нека места раноминојске културе очигледно била напуштена, а нека вероватно била оштећена пожаром (попут места Василики код Јерапетре) или готово уништена, не зна се каква их је судбина задесила при крају овог периода.[2]

Проблем је за откривање тога шта се заправо десило лежи у чињиници да се многе раноминојске палате налазе испод палата из средњег и позног периода (око 2000.1380. године п. н. е.). За монументалне комплексе палата у Кнососу, Малији и Фестосу се зна да су имале раније фазе, али се то не може систематски утврдити без уклањања структура из потоњих времена, које су од великог археолошког, архитектонског и туристичког значаја. На осталим местима попут остатака палате који леже испод града Ханије (западни Крит) и места Арханеса (јужно од Кнососа) такође нису могућа ископавања због већег броја савремених грађевина.[2]

Упркос свему томе ипак се верује да је постојао мањи или већи континуитет што се тиче развоја културе за време размака обележеним последњом фазом раноминојске и почетком средњоминојске културе, када је особена и врло софистицирана минојска култура у такозваном периоду плата попримила свој облик. Изгледа да су величина острва, а можда и његова удаљеност од копнене Грчке и Анадолије били довољни да га учине безбедним за време немирних векова (ранохеладски II — ранокикладски II период), што је био један од предуслова његовог процвата.[2]

Критско писмо[уреди | уреди извор]

У многим Критским градовима пронађени су писани споменици. Њихово обиље омогућује да се прати развој писмености на Криту. Крићани су већ око 22. века п.н.е. познавали пиктографско писмо тј. поједине речи и они као и Египћани који су то чинили хијероглифама изражавали помоћу слика. Око 18. века п.н.е. Крићани су створили ново писмо-систем тзв. линеарно писмо у којем је сваки знак означавао слог. Споменици овог прастарог линеарног писма нису нарочито бројни. То су углавном натписи на печатима, на разним предметима итд. Ово линеарно писмо познато читавом Криту имало је 137 знакова. Трећина тих знакова пореклом су из најстаријег пиктографског писма, а остали знаци уведени су по први пут. Осим критских споменика са пиктографским и линеарним писмом у Фестосу је нађен диск од печене глине у који су с једне и с друге стране утиснута писма. Тај чувени “фестоски диск” остао је досад непрочитан. Једини закључак до ког су дошли научници јесте да је документ страног порекла и да је на Крит дошао из неке малоазијске области. Поред писма Крићани су имали и добро разрађен бројчани систем. Рачунање на Криту заснивало се на декадном систему. Крићани су такође познавали све четири аритметичке радње сабирање, одузимање, можење и дељење.[3]

Критска уметност[уреди | уреди извор]

Настанак и процват Критске државе праћен је изузетним напретком уметности, која се показује у многобројним делима грађевинарства и декоративне уметности. Критска уметност била је оригинална и знатно се разликовала од уметности других народа. Крићани нису градили велике храмове и прамиде, као што су то чинили Египћани. Главне њихове творевине били су дворци и стамбене куће, што показује да је критска култура имала више световни карактер. Њихова ликовна уметност углавном је служила улепшавању станова и разних често врло раскошних предмета за кућне потребе. То је несумњиво морало да се одрази у најповољнијем смислу на развој целокупне уметности. Уметници прве половине другог миленијума п.н.е. стварали су не само изузетне декоративне узоре већ и представе сцена из домаћег живота и религиозних церемонија, које су се одликовале својом реалношћу и оштрином запажања. Што се тиче домаћег живота особито су им били омиљени призори који су приказивали борбу с биковима где су младићи и девојке морали дочекати бика који би јурио према њима, морали су се ухватити за рогове и пребацити се преко бика тако да их на супротној страни дочекају други играчи. Било је много призора из лова као и много осликане биљне, животињске или геометријске орнаментике. У доба процвата своје уметности Крићани су велику пажњу поклањали изради зидова. У 19 и 18 веку п.н.е. дворски зидови и зидови у кућама богатих Крићана украшавани су плочицама са рељефним представама бојеним рељефима. У критској уметности 16 и 15 века п.н.е. тј. у последњим вековима критске државе, могу се запазити извесне црте које се изгледа јављају као одраз далеко одмаклог раслојавања критског друштва. Ту имамо у виду појаву нарочите, дворске културе. Њену карактеристику представља префињена стилизација и преношење орнаментних манира у обраду живе природе.[4]

Привреда[уреди | уреди извор]

Од самог свог почетка Крит се веома брзо развијао, јер је био острво и није стрепео од напада других народа онолико колико су стрепеле копнене државе. Пољопривреда је била највише развијена. Своје пољопривредне производе у великој мери су извозили. Обрађивали су камен, бронзу, сребро, злато и правили разне украсе, ножеве, секире. Ископани су и многи грнчарски производи на којима су сликане животиње или геометријски цртежи. Минојска уметност такође је била веома развијена.

Ратови[уреди | уреди извор]

У свом првом раздобљу Минојци нису ни са ким ратовали, међутим са временом почели су напади од других племена из Грчке. Најзад, око 1400. п. н. е. Кносос је разорен од стране Микенаца, народа који је био настањен на Пелопонезу. Пошто нема археолошких трагова о рату између Минојаца и Микенаца, верује се да је минојску цивилизацију разорио земљотрес. Минојска цивилизација била је веома значајна, јер су Микенци Минојску културу пренели на копно и тамо створили нову, засновану на минојској, микенску културу.

Нестанак[уреди | уреди извор]

Британски професор античке историје К. Т. Фрост објавио је у лондонском листу Тајмс 1909. године чланак у ком је поставио питање да ли је минојска цивилизација можда повезана на неки начин с легендом о изгубљеном континенту Атлантиди. Фрост је изјавио да су Крит и Атлантда била острвска краљевства и велике поморске силе које су доживеле изненадан крај.

Вулкан као узрок[уреди | уреди извор]

После тридесет година, генерални директор за археолошка истраживања у Грчкој, професор Спиридон Маринатос, изнео је другачије мишљење. Током ископавања открио је шупљину испуњену пловућцем. На основу тог налаза закључио је да је Крит у доба минојске цивилизације уништен услед вулканске активности. Познато је да је катастрофална вулканска ерупција збрисала с лица земље острво Теру (данашњи Санторини), око 120 км северно од Крита, током 2. миленијума п. н. е. Маринатос је навео пример разорног плимног таласа који је настао у ерупцији вулкана Кракатау у Индонезији 1883. године. Указао је на то да је слична катастрофа могла да уништи Крит. Даља ископавања на Санторинију открила су, између осталог, минојско насеље близу данашњег града Акротирија.

Попут римске Помпеје, и овај минојски град нестао је под вулканским пепелом. Дуго су ови налази поткрепљивали претпоставку да је минојска цивилизација нестала у ерупцији и плимном таласу незапамћених размера. Према Маринатосу, катастрофа се одиграла п. н. е. У даљим истраживањима су вулканолози и други стручњаци овај датум померили у даљу прошлост – на 1628. годину п. н. е. У то време, међутим, минојска култура достигла је врхунац и цветала је још најмање једно столеће. Због тога је Маринатосову претпоставку тешко прихватити.

Микенска најезда[уреди | уреди извор]

Археолози и историчари данас сматрају да су Крит постепено освајали Грци с копна, нарочито Микењани. Иако не одбацује идеју о катастрофалној ерупцији вулкана, ова претпоставка указује и на природне и на људске факторе који су убрзали пропаст и пад минојске цивилизације. Од 1450. године п. н. е. на Криту се дешавају промене. Зидне слике приказују мотиве и ликове. Грнчарија је украшена ратним призорима, али је оружје другачије од онога које се првобитно користило на Криту. Оружје, грнчарија и накит нађени у гробовима из ратног периода око Кнососа сигурно нису минојског порекла. Поред тога, од 1450. п. н. е. натписи на минојском готово да не постоје; од тога доба сви писани докази су на микенском грчком, језику чије је писмо познато као линеарно Б.

Чини се да се догодила инвазија. Сасвим је могуће да је Крит био ослабљен унутрашњом кризом или борбом за моћ у којој је власт доспела у руке неког аутократе; археолошки налази показују да су критски градови који су већ потпали под власт нападача доживели економски процват. Могуће је да је ерупција на Тери опустошила острво, где је до тада у изобиљу било воде за пиће, вегетације и траве за испашу. Микењанима, у тим околностима, вероватно није било тешко да се искрцају на Крит и угуше отпор Минојаца.[5]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Minojska civilizacija” (PDF). uns.ac.rs. Приступљено 23. 1. 2020. 
  2. ^ а б в Runnels & Murray 2001, стр. 76
  3. ^ Критска цивилизација
  4. ^ Критска цивилизација
  5. ^ „Историја Хеладе”. Време ратова. Приступљено 28. 1. 2021. 

Литература[уреди | уреди извор]

  • Runnels, Curtis Neil; Murray, Priscilla (2001). Greece Before History: An Archaeological Companion and Guide. Stanford University Press. стр. 76. ISBN 978-0-8047-4050-0. 
  • "Poslednje misterije sveta", Reader's Digest, 2008. godina
  • Baboula, Evanthia (2000). „'Buried' Metals in Late Minoan Inheritance Customs”. Ур.: Pare, C. F. E. Metals Make the World Go Round: The Supply and Circulation of Metals in Bronze Age Europe: Proceedings of a Conference Held at the University of Birmingham in June 1997. Oxford: Oxbow. стр. 70—81. ISBN 9781842170199. 
  • Beekes, Robert S. P. (2014). Pre-Greek: Phonology, Morphology, Lexicon (на језику: енглески). Brill. ISBN 978-90-04-27944-5. 
  • Benton, Janetta Rebold and DiYanni, Robert. Arts and Culture: An Introduction to the Humanities. Volume 1. Prentice Hall. New Jersey, 1998.
  • Bourbon, F. Lost Civilizations. Barnes and Noble, Inc. New York, 1998.
  • Branigan, Keith, 1970. The Foundations of Palatial Crete.
  • Branigan, Keith (1999). „The Nature of Warfare in the Southern Aegean During the Third Millennium BC”. Ур.: Laffineur, Robert. Polemos: Le Contexte Guerrier en Egee a L'Age du Bronze. Actes de la 7e Rencontre egeenne internationale Universite de Liège, 1998. Université de Liège. стр. 87—94. 
  • Brown, Raymond A. (1985). Evidence for pre-Greek speech on Crete from Greek alphabetic sources. Amsterdam: Adolf M. Hakkert. ISBN 978-9-02-560876-7. 
  • Burkert, Walter, 1985. Greek Religion. J. Raffan, trans. Cambridge: Harvard University Press. ISBN 0-674-36281-0
  • Cadogan, Gerald, 1992, " Ancient and Modern Crete," in Myers et al., 1992, Aerial Atlas of Ancient Crete.
  • Callender, Gae (1999) The Minoans and the Mycenaeans: Aegean Society in the Bronze Age Oxford university press, Victoria 3205, Australia
  • Castleden, Rodney (1993). Minoans: Life in Bronze Age Crete. Routledge. ISBN 978-0415088336.  ISBN 978-0415040709
  • Catling, Hector W. (1964). Cypriot Bronzework in the Mycenaean World. Oxford: Clarendon Press. 
  • Chadwick, John (1967). The Decipherment of Linear B. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-39830-5. 
  • Chapin, Anne P., "Power, Privilege and Landscape in Minoan Art", in Charis: Essays in Honor of Sara A. Immerwahr, Hesperia (Princeton, N.J.) 33, 2004, ASCSA, ISBN 0876615337, 9780876615331, google books
  • Clarke, Christina F. (2013). The Manufacture of Minoan Metal Vessels: Theory and Practice. Uppsala: Åströms Förlag. ISBN 978-91-7081-249-1. 
  • Clarke, Christina (2014). „Minoan Metal Vessel Manufacture: Reconstructing Techniques and Technology with Experimental Archaeology” (PDF). Ур.: Scott, Rebecca B.; Braekmans, Dennis; Carremans, Mike; Degryse, Patrick. 39th International Symposium on Archaeometry: 28 May – 1 June 2012 Leuven, Belgium. Leuven: Centre for Archaeological Sciences, KU Leuven. стр. 81—85. 
  • Crowley, Janice L. (1989). The Aegean and the East: An Investigation into the Transference of Artistic Motifs between the Aegean, Egypt, and the Near East in the Bronze Age. Göteborg: Åström. ISBN 9789186098551. 
  • Davis, Ellen N. (1977). The Vapheio Cups and Aegean Gold and Silver Ware. New York: Garland Pub. ISBN 9780824026813. 
  • Dickinson, Oliver (1994; 2005 re-print) The Aegean Bronze Age, Cambridge World Archaeology, Cambridge University Press.
  • Driessen, Jan (1999). „The Archaeology of Aegean Warfare”. Ур.: Laffineur, Robert. Polemos: Le Contexte Guerrier en Egee a L'Age du Bronze. Actes de la 7e Rencontre egeenne internationale Universite de Liège, 1998. Université de Liège. стр. 11—20. 
  • Driessen, J.; Langohr, C. (2014). „Recent developments in the archaeology of Minoan Crete”. Pharos. 20 (1): 75—115. doi:10.2143/PHA.20.1.3064537. 
  • —— (1921). The Palace of Minos: a comparative account of the successive stages of the early Cretan civilization as illustrated by the discoveries at Knossos. I: The Neolithic and Early and Middle Minoan Ages. doi:10.11588/DIGLIT.807. 
  • Sir Arthur Evans, 1921–35. The Palace of Minos: A Comparative Account of the Successive Stages of the Early Cretan Civilization as Illustrated by the Discoveries at Knossos, 4 vols. in 6 (reissued 1964).
  • Facchetti, Giulio M.; Negri, Mario (2003). Creta Minoica: Sulle tracce delle più antiche scritture d'Europa (на језику: италијански). Firenze: L.S. Olschki. ISBN 978-88-222-5291-3. 
  • Floyd, Cheryl (1999). „Observations on a Minoan Dagger from Chrysokamino”. Ур.: Laffineur, Robert. Polemos: Le Contexte Guerrier en Egee a L'Age du Bronze. Actes de la 7e Rencontre egeenne internationale Universite de Liège, 1998. Université de Liège. стр. 433—442. 
  • Furumark, Arne (1972). Mycenaean Pottery I: Analysis and Classification (Reprint 1941 изд.). Stockholm: Åström. ISBN 978-9185086047. 
  • Gates, Charles, 1999. "Why Are There No Scenes of Warfare in Minoan Art?" pp. 277–284 In Laffineur, Robert, ed., Polemos: Le Contexte Guerrier en Egee a L'Age du Bronze. Actes de la 7e Rencontre egeenne internationale Universite de Liège, 1998. Université de Liège.
  • Gates, Charles (2004), "Pictorial Imagery in Minoan Wall Painting", in Charis: Essays in Honor of Sara A. Immerwahr, Hesperia (Princeton, N.J.) 33, 2004, ASCSA, ISBN 0876615337, 9780876615331, google books
  • Gere, Cathy. Knossos and the Prophets of Modernism, University of Chicago Press 2009.
  • Gesell, G.C. (1983). „The Place of the Goddess in Minoan Society”. Ур.: O. Krzyszkowska; L. Nixon. Minoan Society. Bristol. 
  • Hemingway, Séan (1. 1. 1996). „Minoan Metalworking in the Postpalatial Period: A Deposit of Metallurgical Debris from Palaikastro”. The Annual of the British School at Athens. 91: 213—252. JSTOR 30102549. S2CID 127346339. doi:10.1017/s0068245400016488. 
  • Hutchinson, Prehistoric Crete, many editions hardcover and softcover
  • Goodison, Lucy, and Christine Morris, 1998, "Beyond the Great Mother: The Sacred World of the Minoans," in Goodison, Lucy, and Christine Morris, eds., Ancient Goddesses: The Myths and the Evidence, London: British Museum Press, pp. 113–132.
  • Haarmann, Harald (2008). „The Danube Script and Other Ancient Writing Systems: A Typology of Distinctive Features”. The Journal of Archaeomythology. 4 (1): 12—46. 
  • Hägg, R. and N. Marinatos, eds. The Minoan Thalassocracy: Myth and Reality (Stockholm) 1994. A summary of revived points-of-view of a Minoan thalassocracy, especially in LMI.
  • Haralampos V. Harissis, Anastasios V. Harissis. Apiculture in the Prehistoric Aegean. Minoan and Mycenaean Symbols Revisited British Archaeological Reports S1958, (2009) ISBN 978-1-4073-0454-0.
  • Higgins, Reynold, 1981. Minoan and Mycenaean Art, (revised edition).
  • Hogan, C. Michael, 2007. Knossos fieldnotes, Modern Antiquarian
  • Hugh Honour and John Fleming, A World History of Art, 1st edn. 1982 (many later editions), Macmillan, London, page refs to 1984 Macmillan 1st edn. paperback. ISBN 0333371852
  • Hood, Sinclair, 1971, The Minoans: Crete in the Bronze Age. London.
  • Hood, Sinclair (1978), The Arts in Prehistoric Greece, 1978, Penguin (Penguin/Yale History of Art), ISBN 0140561420
  • Hughes, Dennis, 1991. Human Sacrifice in Ancient Greece. Routledge: London.
  • Hutchinson, Richard W., 1962. Prehistoric Crete (reprinted 1968)
  • Kristiansen, Kristiansen & Larsson, Thomas B. (2005) The Rise of Bronze Age Society: Travels, Transmissions and Transformations Cambridge University Press
  • Krzyszkowska, Olga (1999). „So Where's the Loot? The Spoils of War and the Archaeological Record”. Ур.: Laffineur, Robert. Polemos: Le Contexte Guerrier en Egee a L'Age du Bronze. Actes de la 7e Rencontre egeenne internationale Universite de Liège, 1998. Université de Liège, Histoire de l'art d'archeologie de la Grece antique. стр. 489—498. 
  • Lapatin, Kenneth, 2002. Mysteries of the Snake Goddess: Art, Desire, and the Forging of History. Boston: Houghton Mifflin. ISBN 0-306-81328-9
  • MacKenzie, Donald A. (1917). Myths of Crete & Pre-Hellenic Europe. 
  • Manning, S.W., 1995. "An approximate Minoan Bronze Age chronology" in A.B. Knapp, ed., The absolute chronology of the Aegean Early Bronze Age: Archaeology, radiocarbon and history (Appendix 8), in series Monographs in Mediterranean Archaeology, Vol. 1 (Sheffield: Sheffield Academic Press) A standard current Minoan chronology.
  • Marinatos, Nanno, 1993. Minoan Religion: Ritual, Image, and Symbol. Columbia, SC: University of South Carolina Press.
  • Marinatos, Nanno (2010), Minoan Kingship and the Solar Goddess: A Near Eastern Koine, University of Illinois Press
  • Marinatos, Spyridon, 1960. Crete and Mycenae (originally published in Greek, 1959), photographs by Max Hirmer.
  • Marinatos, Spyridon, 1972. "Life and Art in Prehistoric Thera," in Proceedings of the British Academy, vol 57.
  • Matthäus, Hartmut (1980). Die Bronzegefässe der kretisch-mykenischen Kultur. München: C.H. Beck. ISBN 9783406040023. 
  • Mellersh, H.E.L., 1967. Minoan Crete. New York, G.P. Putnam's Sons.
  • Nixon, L. (1983). „Changing Views of Minoan Society”. Ур.: L. Nixon. Minoan society: Proceedings of the Cambridge Colloquium, 1981. 
  • Papadopoulos, John K., "Inventing the Minoans: Archaeology, Modernity and the Quest for European Identity", Journal of Mediterranean Archaeology 18:1:87–149 (June 2005)
  • Pedley, John Griffiths (2012). Greek Art and Archaeology. ISBN 978-0-205-00133-0. 
  • Pendlebury, J. D. S.; Evans, Arthur (2003). Handbook to the Palace of Minos at Knossos with Its Dependencies (2nd изд.). Kessinger Publishing. ISBN 978-0-7661-3916-9. 
  • Preziosi, Donald & Hitchcock, Louise A. (1999) Aegean Art and Architecture, Oxford History of Art series, Oxford University Press.
  • Preston, Laura (2008). „Late Minoan II to IIIB Crete”. Ур.: Shelmerdine, Cynthia W. The Cambridge Companion to the Aegean Bronze Age. Cambridge: Cambridge University Press. стр. 310—326. ISBN 9781139001892. doi:10.1017/CCOL9780521814447.014. 
  • Quigley, Carroll, 1961. The Evolution of Civilizations: An Introduction to Historical Analysis, Indianapolis: Liberty Press.
  • Rehak, Paul (1997). „Aegean Art Before and After the LM IB Cretan Destructions”. Ур.: Laffineur, Robert; Betancourt, Philip P. TEXNH. Craftsmen, Craftswomen and Craftsmanship in the Aegean Bronze Age / Artisanat et artisans en Égée à l'âge du Bronze: Proceedings of the 6th International Aegean Conference / 6e Rencontre égéenne internationale, Philadelphia, Temple University, 18–21 April 1996. Liège: Université de Liège, Histoire de l'art et archéologie de la Grèce antique. стр. 145. ISBN 9781935488118. 
  • Rehak, Paul (1999). „The Mycenaean 'Warrior Goddess' Revisited”. Ур.: Laffineur, Robert. Polemos: Le Contexte Guerrier en Egee a L'Age du Bronze. Actes de la 7e Rencontre egeenne internationale Universite de Liège, 1998. Université de Liège. стр. 227—240. 
  • Sakellarakis, Y.; E. Sapouna-Sakellarakis (1981). „Drama of Death in a Minoan Temple”. National Geographic. 159 (2): 205—222. 
  • Schoep, Ilse, 2004. "Assessing the role of architecture in conspicuous consumption in the Middle Minoan I–II Periods." Oxford Journal of Archaeology vol 23/3, pp. 243–269.
  • Sherratt, Andrew; Taylor, Timothy (1989). „Metal Vessels in Bronze Age Europe and the Context of Vulchetrun”. Ур.: Best, Jan Gijsbert Pieter; De Vries, Manny M. W. Thracians and Mycenaeans: Proceedings of the Fourth International Congress of Thracology, Rotterdam, 24–26 September 1984. Leiden: Brill Archive. стр. 106—134. ISBN 9789004088641. 
  • Soles, Jeffrey S., 1992, The Prepalatial Cemeteries at Mochlos and Gournia and the House Tombs of Bronze Age Crete: And the House Tombs of Bronze Age Crete, Published by ASCSA, 1992.
  • Soles, Jeffrey S. (2008). Mochlos IIA: Period IV: The Mycenaean Settlement and Cemetery: The Sites. 23. INSTAP Academic Press. ISBN 9781931534239. JSTOR j.ctt3fgw67. 
  • Warren P., Hankey V., 1989. Aegean Bronze Age Chronology (Bristol).
  • Watrous, L. Vance (1991), "The origin and iconography of the Late Minoan painted larnax", Hesperia, 60(3): 285–307; JSTOR 148065.
  • Willetts, R. F., 1976 (1995 edition). The Civilization of Ancient Crete. New York: Barnes & Noble Books. ISBN 1-84212-746-2
  • Wright, James C. (2004). „A Survey of Evidence for Feasting in Mycenaean Society”. Hesperia. 73 (2): 133—178. CiteSeerX 10.1.1.675.9036Слободан приступ. JSTOR 4134891. S2CID 54957703. doi:10.2972/hesp.2004.73.2.133. 
  • Yatsemirsky, Sergei A. (2011). Opyt sravnitel'nogo opisaniya minoyskogo, etrusskogo i rodstvennyh im yazykov [Tentative Comparative Description of Minoan, Etruscan and Related Languages] (на језику: руски). Moscow: Yazyki slavyanskoy kul'tury. ISBN 978-5-9551-0479-9. 
  • Yule, Paul. Early Cretan Seals: A Study of Chronology. Marburger Studien zur Vor- und Frühgeschichte 4, Mainz (1980) ISBN 3-8053-0490-0
  • Vasilakis, Andonis, Minoan Crete: From Myth to History, 2000, Adam Editions, Athens, ISBN 9789605003432

Спољашње везе[уреди | уреди извор]