Миодраг Булатовић
Миодраг Булатовић | |
|---|---|
 Миодраг Булатовић, 1969. године | |
| Надимак | Буле |
| Датум рођења | 20. фебруар 1930. |
| Место рођења | Оклади, код Бијелог Поља, Краљевина Југославија |
| Датум смрти | 15. март 1991. (61 год.) |
| Место смрти | Игало, СР Црна Гора, СФРЈ |
| Супружник | Нуша Булатовић (р. Кански; 1932–2008) |
Миодраг Булатовић (Оклади, код Бијелог Поља, 20. фебруар 1930 — Игало, 15. март 1991) био је српски писац[1] и новинар. Важи за једног од најбољих српских романсијера и најпревођенијих писаца, иако је статус његове књижевности маргинализован.[2][3]
Биографија
[уреди | уреди извор]Миодраг Булатовић рођен је 20. фебруара 1930. године у селу Оклади, код Бијелог Поља. Нередовно се школовао. Гимназију је завршио у Крушевцу 1950. године, а на Београдском универзитету је студирао психологију и књижевност.[4][1] Неко време је радио као новинар. Током деведесетих година био је ангажован у Социјалистичкој партији Србије. У тренуцима распада Југославије бранио је становиште српског национализма.[5]
Његови рани радови показују утицај народне поезије и књижевности. Булатовић је био под трајним утицајем Раблеа и Боша.[2]
Сарађивао је са часописима и новинама: Летопис Матице српске, Наша стварност, Омладина, Студентски књижевни лист, Народни студент, Југословенски Црвени крст, Чачански глас, Политика, Борба и Побједа.
Његова слика света је морбидна, а ликови су карневалски, истовремено гротескни и трагични. У Булатовићем делима чести мотиви су зло, црни хумор, демонско и ђаво.[3] Своје књиге је описивао као „опасне, папрене, слободарске”.[6] Говорио је француски језик.[7]
Освојио је НИН-ову награду за роман Људи са четири прста 1975. године.[8][1]
Смрт и наслеђе
[уреди | уреди извор]Преминуо је 15. марта 1991. године од изненадног инфаркта у Институту „Др Симо Милошевић” у Игалу где се налазио на лечењу. Сахрањен је 18. марта 1991. у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду. Опело је служио Митрополит црногорско-приморски Амфилохије.
По њему се зове библиотека у Раковици.
Одабрана дела
[уреди | уреди извор]- Ђаволи долазе (1955)
- Вук и звоно (1958)
- Црвени петао лети према небу (1959)[9]
- Херој на магарцу (1967)
- Рат је био бољи (1969)
- Људи са четири прста (1975)
- Пети прст (1977)
- Gullo Gullo (1983)
- Тетовирање срца
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ а б в Мишић, Милан, ур. (2005). Енциклопедија Британика. А-Б. Београд: Народна књига : Политика. стр. 189. ISBN 86-331-2075-5.
- ^ а б Perić, Sanja. „Poetika i načela Miodraga Bulatovića”. Aspekti identiteta i njihovo odlikovanje u srpskoj književnosti: 465.
- ^ а б Lazić, Nebojša J. (2019). „Pripitomljeni pakao ili topologija zla u prozi Miodraga Bulatovića” (PDF). Srpska književnost u evropskom kulturnom prostoru.
- ^ „Miodrag Bulatović – Plato” (на језику: српски). Архивирано из оригинала 24. 09. 2020. г. Приступљено 2020-04-08.
- ^ Reuters (1991-03-19). „Miodrag Bulatović; Novelist, 68”. The New York Times (на језику: енглески). ISSN 0362-4331. Приступљено 2020-04-08.
- ^ Perić, Sanja. „Poetika i načela Miodraga Bulatovića”. Aspekti identiteta i njihovo odlikovanje u srpskoj književnosti: 483.
- ^ Miodrag Bulatovic, écrivain yougoslave (1963)
- ^ DanasOnline, Piše:. „Ninova nagrada Svetislavu Basari”. Dnevni list Danas (на језику: српски). Приступљено 2020-04-08.
- ^ „Миодраг Булатовић”. НИН. Архивирано из оригинала 28. 01. 2018. г. Приступљено 28. 1. 2018.
Спољашње везе
[уреди | уреди извор]- Живот као хоби („Глас јавности”, 26. новембар 1999)
- 80 година од рођења Миодрага Булатовића („Политика”, 20. фебруар 2010)
- Потрага младог Миодрага Булатовића за старим Тином Ујевићем („РТС”, 15. март 2021)
Председници Удружења књижевника Србије | ||
|---|---|---|
|  | |
- Рођени 1930.
- Умрли 1991.
- Бјелопољци
- Срби у Црној Гори
- Срби у Француској
- Српски књижевници
- Добитници НИН-ове награде
- Студенти Филозофског факултета Универзитета у Београду
- Председници Удружења књижевника Србије
- Чланови Социјалистичке партије Србије
- Сахрањени у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду