Миодраг Петровић (сликар)

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Миодраг Петровић
Миодраг Петровић (1988-1950).jpg
Датум рођења12. септембар 1888.
Место рођењаДубравица
Краљевина Србија Краљевина Србија
Датум смрти10. фебруар 1950.(1950-02-10) (61/62 год.)
Место смртиБеоград
Социјалистичка Федеративна Република ЈугославијаСФР Југославија

Миодраг Петровић (Дубравица, 1888Београд, 1950) био је „српски ратни сликар”,[a] припадник генерација српских сликара са почетка 20. века, „који су се крчећи себи пут између присталица „старинског“ и „модерног“ и борили се за равноправност са другим већ признатим уметностима као што су у то време били позориште и музика.” Један из плејаде даровитих и специфичних личности, које су у борби за ослобођење Србије у Балканским ратовима Првом и Другом светском рату Миодраг Петровић је активно учестствовао у стварању савременог националног сликарства с прве половине 20. века.

Живот и каријера[уреди]

Роћен је у Дубравици код Пожаревца, 12. септембра 1888. године. Токо школовања у Првој београдској гимназији, прве поуке из цртања и сликања добио је од Ђорђа Крстића. Сликарско школовање започео је 1906. у Уметничко-занатској школи Ристе Вукановића, у којој су му наставници били Марко Мурат, Ђорђе Јовановић и Драгутин Медењак Инкостри.[1]

Изучавање сликарства, наставио је 1911. у Минхену на Академију ликовних уметности. Међутим започето студирање Петровић је убрзо прекинуо због Првог и Другог балканског рата. После ових ратова наставио је започето школовање у Минхену и по завршетку студија сликарства на минхенској Академији, пред сам почетак Првог светског рата, вратио се у Србију.

Први светски рат, као и балкански ратови, за Миодрага Петровића, и многе сликаре његове генерације, представљали су судбоносну прекретницу. Након мобилизације, штаб Врховне команде српске војске упутио га је као ратног сликара у Прву армију, VIII пешадијски пука. Његова дужност и звање у почетку су били везани за Штаб одбране Београда. Радећи у Београду настале су његове прве ратне скице и цртежи, чији се број временом знатно увећавао како су се одвијала ратна дејства и како се Петровић повлачио са српском војском, прво преко Србије а онда преко Албаније, Драча до Крфа. Са Крфа упућен је на Солунском фронт, где је учествовао у биткама у склопу VIII Пешадијског пука Дунавске дивизије. Због обољевања од маларије пребачен је у болницу у Солун, а потом у Сиди Абдалах у Тунису, у коме неуморно слика портрете француских лекара, болничарки, болесника, домородаца, као и иконстас за цркву при болници итд.[1]

Крајем 1917. године, као реконвалесцент упућен је на опоравк у логор у Лазуаз крај Бизерте, где је заједно са другим српским ратним сликарима ради портрете и кулисе и декорацију завесе за војничко позориште. У Лазуазу је приредио и две самосталне изложбе у корист француског Црвеног крста и осликао иконе на српском војничком гробљу у Бизерти, чији се делови данас налазе у цркви Ружици на Калемегдану.

За време боравка у Алжиру похађао је Школу лепих уметности (Ecolé des Beaux Arts). Одатле је пред крај 1918. прешао у Париз, где је учио сликарство у атељеу Л. Симона и излагао у париском Салону. По повратку у Београд 1920. запослио се као наставник цртања у реалци, а потом на Вишој педагошкој школи.

Чланство у удружењима

По доласку у Београд Петровић се активно укључује у друштвени и уметнички живот престонице новоосноване државе Срба, Хрвата и Словенаца и постаје оснивач, председник и члан већег броја удржења сликара и вајара и то:

  • Прво члан Друштва српских уметника „Лада“ (1921),[b] а потом њен председник од 1933 — 1941. године.
  • Председник Удружења ликовних уметника 1939 — 1940.
  • Оснивач и председник Удружења сликара и вајара ратника 1912 — 1918.[1]

Упокојио се у Београду, 10. фебруара 1950. године у коме је и сахрањен.[1]

Дело[уреди]

Миодраг Петровић се у свом уметничком раду бавио сликањем портрете, актове, пејзаже, мртве природе, али и декорацијом позоришних ентеријера и кулиса. Као иконописац насликао је неколико иконостаса и историјских композицијама великог формата са ратном тематиком.[2]

Његови портрети и пејзажи према мишљењу Милана Кашанина обезбедли су му угледно место међу сликарима његове генерације, као „убеђеног и доследног импресионисте“.

Петровижева дела данас се налазе у Народном музеју у Београду, Војном музеју у Београду, Музеју града Београда, Народном музеју у Крагујевцу, Народном музеју у Пожаревцу, и бројним приватним колекцијама у земљи и иностранству.[2]

Изложбе[уреди]

За живота релативно мало је самостално излаго на изложби у Алжиру 1917, а потом у Београду и Сомбору, док је колективно излагао са југословенским уметницима у Паризу, Алжиру, Лондону, Брислу и Лијежу, претежно у склопу тематских изложби српског импресионизма и београдске сликарске школе, или у Југославији на изложбама ратних сликара 1912 — 1918, чланова „Ладе“ и УЛУС-а.

Имао је значајну улогу у организовању бројних изложби српских и југословенских уметника у земљи и иностранству.

Прва ретроспективна изложба дела Миодрага Петровића, тринаест година по уметниковој смрти, приредио је Станислав Живковић у Галерији Културног центра Београда. У избору од тридесет радова, претежно портрета у власништву уметникове породице, Живковић на изложби су били приказани сви периоде Петровићевог сликарства: рани – школовање и студије на Академији у Минхену, потом ратне године и поратни боравак у Француској, зрели – послератни период.

Напомене[уреди]

  1. ^ Назив „ратни сликар“, који је у широкој употреби у Србији још од времена када је настао, односи се на посебну групу уметника, сведока и хроничара ратних сукоба 1912–1918, који су трагове о том херојском времену оставили у бројним записима, белешкама, дневницима, фотографијама, али првенствено у својим ликовним делима.
  2. ^ Чији су чланови иначе били присталице уједињења Јужних Словена

Извори[уреди]

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 Петровић, Петар. „Биографија; Миодраг ПЕТРОВИЋ (Дубравица код Пожаревца, 12. IX 1888 – Београд, 10. II 1950)”. Галерија РТС Београд (2016). Приступљено 12. 3. 2017. 
  2. 2,0 2,1 2,2 Петровић, Петар. „Изложба слика Миодрага Петровића (1888–1950)”. Галерија РТС Београд (2016). Приступљено 12. 3. 2017. 

Спољашње везе[уреди]