Миодраг Раичевић
| Миодраг Раичевић | |
|---|---|
 | |
| Лични подаци | |
| Псеудоним | Т. Х. Раич |
| Датум рођења | 1955. |
| Место рођења | Титоград, ФНР Југославија |
| Датум смрти | 28. децембар 2025. (69/70 год.) |
| Место смрти | Београд, Србија |
Миодраг Мијо Раичевић (Титоград, 1955 — Београд, 28. децембар 2025), познат и под псеудонимом Т. Х. Раич, био је српски и црногорски књижевник и књижевни уредник.[1][2]
Биографија
[уреди | уреди извор]Раичевић је рођен 1955. године у Титограду. Био је активан као књижевник од половине 1980-их. Умро је 28. децембра 2025. године у Београду.[2] Сахрањен је 31. децембра 2025. у породичној гробници на гробљу Чепурци у Подгорици.
Награде
[уреди | уреди извор]- Награда „Марко Миљанов”, за књигу Чарапе у трави, 1988.
- Награда „Рамонда сербика” 2003. за вишегодишње стваралаштво које је оставило посебан печат у историји савремене српске књижевности.
- Награда „Бранко Миљковић”, за књигу Длан & лопата, 2010.[3]
- Награда „Бранко Ћопић”, за књигу Длан & лопата, 2010.[4]
- Змајева награда, за књигу О стварима које је Хомер пропустио, 2023.[5]
- Награда „Ђура Јакшић”, за књигу О стварима које је Хомер пропустио, 2023.[6]
Дела
[уреди | уреди извор]Књиге песама
[уреди | уреди извор]- Осјећајне пјесме и једна коњска, Дом омладине “Будо Томовић” ‡ Титоград, 1984.
- Чарапе у трави, УКЦГ, Титоград, 1987
- Дебеле девојке, Рад, Београд, 1990.
- Горе главу висибабо, Рад, Београд, 1993.
- Трице и ку’чине, Октоих, Подгорица, 1994.
- Музини ветрови, Време к њ иге, Београд, 1995.(тандарогија)
Сваштара
[уреди | уреди извор]- Свирање Малапартеу, Народна књига, Београд 2002.
Књиге објављене под псеудонимом Т. Х. Раич:
- Опет силована, КОЦГ, Титоград 1990 (роман);
- Најбоље од Џека Трбосека, Време књиге, Београд (роман) 1995.
- Речник афродизијака, Стубови културе, Београд, 1997.(еротска сваштара)
- Човек без костију, Народна књига, Београд 2003. (роман)
- Ко је рекао живели, Моно и Мањана, Београд 2011
Књиге објављене под псеудонимом Равијојло Кликовац:
- Librus Docleanus Palamudus (Дукљански ријечник )
Приредио
[уреди | уреди извор]- Како ово нисам знао, Бајке, Ободско слово, Ријека Црнојевића, 1995.
- Шекспирове сестре, Антологија женске светске приче, Граматик, Београд, 2002.
- Антологија боемске поезије, Граматик, Београд, 2002.
- Постмодерна на тргу (са Г. Божовићем), Град театар Будва ‡ Октоих Подгорица, 1988.
- Казабланка, темат о филму Казабланка, ревија Овдје, 1990.
- О кримићу, темат, ревија Овдје, 1995.
- Нема толико до Лајковца, јексерашка проза, Поља, Нови Сад, 2004.
- Ноћне приче, светска фантастика, приче, Либрето, Београд, 2004.
- Код српског писца, кухињска дела, Београд 2011.
Кувари
[уреди | уреди извор]- Палачинке, Кувар, Граматик, Подгорица, 2000.
- Кувар за сваки дан, Велики кувар, Либрето, Београд, 2002.
- Учествовао у пројектима
- Чаробна шума, Савремена српска еротска прича, Б 92, 1996.
- Српска крими‡прича, часопис Реч, Београд
- Мој приватни Тито, Поља 2002, Нови Сад
- Пројекат Буковски, приче, Граматик, Београд, 2004.
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ „Миодраг Раичевић”. Српско књижевно друштво. Приступљено 31. 3. 2023.
- ^ а б Џодан, Невен (28. 12. 2025). „Умро књижевник Миодраг Мијо Раичевић”. Блиц.
- ^ „Nagrada "Branko Miljković" Miodragu Raičeviću”. Јужне вести (на језику: српски). Приступљено 11. 10. 2023.
- ^ Tanjug. „Ršumoviću i Raičeviću uručena nagrada Branko Ćopić”. Blic.rs (на језику: српски). Приступљено 2022-03-28.
- ^ „Одлука Жирија Змајеве награде Матице српске за 2022. годину”. Матица српска. 3. 2. 2023. Приступљено 3. 2. 2023.
- ^ „Nagradu "Đura Jakšić" za 2022. godinu poneo Miodrag Raičević” (на језику: српски). 25. 9. 2023. Приступљено 11. 10. 2023.
