Миодраг Чеперковић

С Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Миодраг Чеперковић
Датум рођења(1927-11-23)23. новембар 1927.
Место рођењаРуђинци
  Краљевина СХС
Датум смрти6. децембар 2006.(2006-12-06) (79 год.)
Место смртиБеоград
  Србија
ШколаРударско-геолошки факултет Универзитета у Београду
ДеловањеГрадитељ нове Смедеревске железаре и подружних предузећа
Одликовања
Орден заслуга за народ

Миодраг Чеперковић (Руђинци, 23. новембар 1927Београд, 6. децембар 2006) је био рударски инжењер, један од оснивача и професор на Факултету организационих наука, од 1982. члан Њујоршке академије наука. Сматра се заслужним за грађење металске индустрије Србије.

Биографија[уреди | уреди извор]

Рођен је 23. новембра 1927. године у Руђинцима,[1] код Врњачке Бање. Гимназију је завршио у Краљеву, Врњачкој Бањи и Крушевцу,[1] од оца Миливоја.[2]

У Други светски рат је отишао са непуних 17 година. Учесник је НОБ-а. Године 1944. био је водни делегат 1. чете 4. батаљона у Другој личкој пролетерској бригади.[2] Ослобођење је дочекао рањен, у Шестој пролетерској бригади.[3]

Након што је гимназију завршио у Крушевцу, уписао се на Рударско-геолошки факултет у Београду, где је дипломирао 1950. године. Докторирао је на истом факултету на теми из области заштите на раду у рударству и металургији „Допринос борби против прашине у рударству и металургији” 1965. године.[3]

Једанаест година је радио на Косову и Метохији. Почео је као погонски инжењер у РМК Трепча,[4] у руднику „Стари Трг”. Након тога је обављао функцију директора рудника олова и цинка „Ајвалија” и „Кишница”, код Грачанице.[3]

У оквиру рада у рударству, имао је велики успех у експлоатацији оловно-цинкане руде и реконструкцији неколико више старих рудника.[3] У области металургије, на Косову и Метохији се истакао бројним пројектима. Изградио је Фабрику шавних цеви у Урошевцу, „Поцинковаоницу” у Вучитрну, Фабрику акумулатора и сумпорне киселине у Косовској Митровици.[4]

Са Косова и Метохије је отишао у Београд, с намером да се запосли Рударско-геолошком институту у Земуну и да се бави проучавањем узрочника силикозе. Упоредо је као већ афирмисан стручњак истраживао рудна богатства,[4] руда гвожђа, никла и кобалта на подручју Србије, као и на пројектовању и изградњи рудника гвожђа „Рудиште” и „Сува Руда”.[3] Постављен је за првог директора новоформираног предузећа за истраживање руда гвожђа у Србији „Мокра Гора”.[3]

Био је генерални директор нове Железаре у Смедереву, у периоду од 1960. до 1974. Прво је реконструисао погоне Старе железаре, а затим је радио на пројектовању, руковођењу комплетном изградњом и пустио је у рад већину основних производних погона интегралног металуршког циклуса за производњу гвожђа и челика: висока пећ (1971), конверторска челичана (1974), ваљаоница хладних лимова (1974). За ваљаоницу топлих лимова је потписао уговор о купопродаји опреме марке Тисен. Железара је изграђена захваљујући његовом залагању, и поред противљења бројних политичких кругова.[1]

Током изградње железаре, настале су и Фабрика за производњу белог лима у Шапцу и Фабрику за производњу профила и профилисаних цеви у Алексинцу (почела са радом 1976), чији производни програм представља даљу прераду производне траке у Смедереву, с обзиром да је топла ваљаоница у Смедереву још увек била у изградњи.[5]

Формирао је и руководио здруженим предузећем „Југометалкомбинат” у Београду,[3] који је укључивао Железару Смедерево“, „Југометал – обојену металургију“ (основан 8. октобра 1946) и који се искључиво извозом и увозом метала, руда, кокса, али и процесне опреме за велики број предузећа у тадашњој Југославији и „Металсервис“, за унутрашњу трговину.

Добитник је Ордена заслуга за народ са златном звездом (1975) за посебне заслуге и постигнуте успехе у пословима од значаја за напредак земље.[6]

Иако није имао времена да се бави политиком,[4] године 1974. (или 1976) је смењен са свих функција, под оптужбом да је „техноменаџер”.[3]

Након тога је радио као представник Привредне коморе Југославије у Каиру. Пошто је без нарочитог објашњења одатле отпуштен, радио је као директор представништва „Прогреса” у Њујорку, као представник „Металсервиса”, затим као представник „Београдске банке” у Њујорку, где је до 1983. радио на пословима стратешког развоја електропривреде и сировинске базе у Србији на пројекту у Аврамовићевом тиму. Такође је у банци „Мери Линч” из Њујорка био саветник за инвестирање у Србију и Црну Гору. Био је саветник за питања рударства и металургије у „Гоши” и председник Научног већа Института „Кирило Савић” у Београду.[3]

Један је од оснивача,[4] а радио је као ванредни професор, организовао и одржавао наставу на Факултету организационих наука у Београду.[3]

Говорио је енглески, руски, немачки, а служио се италијанским и арапским језиком.[3]

Аутор је пет књига и више од 40 научних и стручних радова, посвећених рудницима и рударима. Био је члан одбора за угаљ и челик ОУН-а и члан Академије наука у Њујорку (САД).[1]

Преминуо је 6. децембра 2006. године у Београду, а сахрањен је три дана касније на Новом гробљу у Београду.[1]

Објављени радови[уреди | уреди извор]

  • „Приручник о заштити при подземном рударењу”, збирка прописа о радним односима (1968)
  • „Црна металургија”, са Мирославом Стефановићем, поводом 25 година привреде и технике СР Србије (1971)
  • „Заштита на раду”, уџбеник за ФОН (1973)
  • „Друга личка пролетерска бригада - Сјећања бораца” - одељак У борбама на Сремском фронту и наступање до Загреба - „Од Шида до Чазме” (1988)[7]
  • „Несреће у рудницима: главни узроци несрећа у неким рудницима света” (1989)
  • „Инфраструктура Србије”, у групи аутора (1995)
  • „Сталаг 12 Д” (2003)
  • „Металуршки комбинат Смедерево”, зборник прича о изградњи, заједно са Радославом Ранисављевићем

Види још[уреди | уреди извор]

Извори[уреди | уреди извор]

Литература[уреди | уреди извор]