Мион

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Најчешћи распад миона

Мион је негативно наелектрисана елементарна честица која заједно са електроном и тау честицом спада у групу лептона. Име је добио по грчком слову ми (μ) којим се означава са μ− за мион и μ+ за позитивно наелектрисани антимион. Мион спада у фамилију фермиона, поседују спин 1/2 и по особинама веома личе на електрон, али има од њега доста већу масу (од око 105 MeV/c2).

Мион је нестабилна честица. Време живота миона је 2,2 μs. Мион се распада путем слабе интеракције, најчешће на електрон
e
, електронски антинеутрино
ν
e
и мионски неутрино
ν
μ
:


μ

e
+
ν
e
+
ν
μ

Историја[уреди]

Мионе су 1936. године открили Карл Андерсон и Сет Недермејер (енгл. Seth Neddermeyer) проучавајући космичко зрачење у експерименту са магленом комором.[1] Они су идентификовали неке до тада непознате честице које у магнетном пољу скрећу мање него електрони, а више него протони исте брзине, тако да претпоставивши да су и ове честице елементарне честице наелектрисања као и електрон, закључили су да је маса ових нових честица између маса електрона и протона. Због тога је ове нова честица у то време названа mesotron, од грчке речи meso што значи између. Касније, када су предвиђене и друге честице маса између масе електрона и масе протона, назив ове честице је промењен у мион.

Космичко зрачење[уреди]

Миони су најбројније енергетске наелектрисане честице које у виду космичких зрака стижу у нашу атмосферу на надморску висину (поред неенергетких безмасених фотона и скоро безмасених неутрина). Миони слабо интерагују са материјом и управо је то разлог зашто могу у великом броју да прођу кроз целу Земљину атмосферу и стигну на површину Земље. У просеку, сваког минута на површину од 1 cm2 стигне по један мион, што чини половину укупног позадинског космичког зрачења које стиже на нашу планету.[2]

Као и све наелектрисане честице, миони интерагују са електричним пољима других наелектрисаних честица и путем јонизације могу да избију електроне из слабо везаних енергетских нивоа других атома.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ Anderson, Carl D.; Neddermeyer, Seth H. (1936-08-15). „Cloud Chamber Observations of Cosmic Rays at 4300 Meters Elevation and Near Sea-Level”. Physical Review. 50 (4): 263—271. ISSN 0031-899X. doi:10.1103/physrev.50.263. 
  2. ^ „Muons”. www2.lbl.gov. Приступљено 2019-11-01.