Мира Алечковић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Мира Алечковић
Мира Алечковић - Mira Alečković.jpg
Мира Алечковић
Датум рођења(1924-02-02)2. фебруар 1924.
Место рођењаНови Сад
  Краљевина СХС
Датум смрти27. фебруар 2008.(2008-02-27) (84 год.)
Место смртиБеоград
  Србија

Потпис

Мира Алечковић (Нови Сад, 2. фебруар 1924Београд, 27. фебруар 2008) била је српска књижевница и песникиња, хуманиста и дугогодишњи председник Удружења књижевника Југославије и Удружења књижевника Србије.

Биографија[уреди]

Рођена је 2. фебруара 1924. године у Новом Саду (крштена је у Николајевској цркви као Мирослава, мада је нико тако није звао већ само - Мира), као дете Машана Алечковића, новинара родом из Требиња (из Засада, на путу ка Дубровачким вратима) и Новосађанке Драгице Трпинац, која је била инспектор пошта и једна од првих жена телеграфиста у Краљевини СХС и Краљевини Југославији, из војвођанске породице Марић. Бака по мајци Мире Алечковић, Милица Марић била је сестра Милоша Марића, оца Милеве Марић Ајнштајн.

Мира Алечковић као дете (1933)

Од своје друге године живота Мира Алечковић живела је у Београду, на Неимару код мајке Драге Трпинац, али је детињство проводила у Новом Саду, Книну, Црној Гори и на Косову и Метохији, где је њена рођена тетка Јелена Трпинац деценијама била учитељица. Јелена Трпинац је за свој просветитељски рад на простору Косова и Метохије одликована „Звездом са сребрним зрацима СФРЈ”. Рођени ујак Мире Алечковић, био је професор Павле Трпинац, биохемичар, научни истраживач и сарадник Ирене Жолио-Кири у Паризу.

Мира Алечковић у Београду је завршила француску основну школу, француску и српску гимназију, а затим студије славистике и књижевности, у класи чувеног српског лингвисте, професора Београдског универзитета и академика Александра Белића. У средњошколском узрасту, била је под покровитељством (и стипендијом) Патријарха српског Варнаве који ју је сматрао изузетно обдареном за књижевност и филозофију. Студије је наставила у Паризу где је уписала докторат и завршила Фушеову школу. Била је полиглота и говорила је чак десет страних језика: француски, немачки, енглески, руски, италијански, пољски, чешки, македонски, словеначки, словачки...

Мира Алечковић удала се 1947. године за академског архитекту и сликара Саву Николића Гражданског (Србина из Хрватске по једном претку руског корена), који је урадио један од најлепших њених портрета у уљу. Мира Алечковић родила је троје деце, Неду, Срђу и Милу.

Период другог светског рата 1939—1945[уреди]

Још као млада девојка са перфектним знањем француског језика, Мира Алечковић је француском министру спољних послова Ивону Делбосу, који је био у посети Београду 1937. године, уочи Другог светског рата, тајно предала петицију српске омладине против рата.

Као гимназијалка, 1939. године постала је чланица СКОЈ-а, а 1941. године, од првог дана народноослободилачке борбе, и чланица партизанске илегале у Београду, где је као 16 годишња девојка учествовала у акцијама саботажа против немачких фашиста.

Мира Алечковић, Бранко Ћопић и Блажо Конески у партизанима (1944).

Пошла је у рат са Југословенском војском, али се јединица у којој је била распала пошто ју је њен командант предао Немцима у Прибоју на Лиму, после чега се прикључила Народноослободилачком покрету (НОП), у жељи да се земља што пре ослободи од окупатора.

Као млада девојка учествовала је у сечењу немачких телефонских каблова у окупираном Београду и 1941. године, где је хапси специјална полиција Гестапоа на челу са Божидарем Бећаревићем. Интернирана је у специјални затвор у Ђушиној улици (у данашњој згради Рударско-геолошког факултета) одакле је после неколико дана мучења и премлаћивања, спасава српска Патријаршија на молбу Десанке Максимовић. Са тешким ранама, Мира Алечковић кришом напушта Београд и придружује се народно-ослободилачком покрету.

У болничку ратну службу прима је др Саша Божовић и са завршеном болничком обуком лечила је рањенике. У рату је остала без оца, кога је у Београду стрељао Гестапо, јер је био интелектуалац и дописник из Шпанског грађанског рата. Мира Алечковић је у рату била саборац свога пријатеља, касније писца и венчаног кума, Бранка Ћопића.

Период 1945—1970[уреди]

Из Другог светског рата, у коме се истакла храброшћу, Мира Алечковић је изашла као резервни војни старешина и као делимични инвалид. После ослобођења добровољно је радила на смештају ратне сирочади по читавој Србији и Југославији.

После рата се запошљава у Удружењу књижевника Југославије и Србије, најпре као секретар, а затим као потпредседник тадашњег председника Иве Андрића. По истеку мандата Иве Андрића, неколико пута је тајним гласањем од стране писаца бирана за председника Удружења књижевника Србије и Југославије и на челу Удружења писаца остала је годинама. Као сарадник Ото Бихаљија, оснивач је и уредник послератне библиотеке „Епоха”, савремених страних писаца, у којој је први пут објавила, тада забрањена дела Марсела Пруста и Франца Кафке због чега јој је замерено од стране СКЈ.

Узела је учешће у студентским протестима 1968. године, излазећи да подржи студенте и чита им револуционарну поезију, после наредбе Драже Марковића да се у студенте пуца. [a]

После 1968. године Мира Алечковић више није припадала ниједној политичкој партији.

Током процеса песнику Гојку Ђогу, 1981. године, за књигу „Вунена времена”, отворила је врата Удружења књижевника Југославије у Француској 7, за протестне вечери. Међу првима је стала у одбрану песника Гојка Ђога, реченицом упућеном тадашњим властима: „Јадно ли је друштво које суди песнику!” [1]

Друштвене активности[уреди]

После рата, чилеанском песнику Паблу Неруди, Мира Алечковић поклонила је у име српског народа гусле, као симбол борбе за слободу. По сведочењу његове супруге Матилде, Неруда је оставио запис да је ове гусле носио са собом у изгнанство 1949. године.

Добровољно је радила на смештају деце ратне сирочади по читавој Југославији због чега је касније проглашена Утемељивачем Фондације Социјалне заштите и Солидарности.

Бирана је неколико пута тајним гласањем за председника Удружења књижевника Југославије. Радила је као уредник часописа за децу „Змај” и редовно учествовала на „Змајевим дечјим играма” у Новом Саду.

Била је редовни учесник „Струшких вечери поезије”, као и предлагач и оснивач Косовско-метохијских и интернационалних песничких сусрета и каравана „Лазар Вучковић” 1971. године.

У доба политичке кризе тзв. „Маспока” (1971), Мира Алечковић званично се посестримила са загребачком песникињом Весном Парун, када је југословенски савезни политички функционер Стане Доланц тражио од Мире Алечковић да из свечане песме „Југославијо” избаци одређене речи, али она на то није пристала.

Од седамдесетих година прошлога века, дом Мире Алечковић био је место где су стизале прве избеглице са Косова и Метохије и боравиле у њему док у Београду не би биле прихваћене.

У Скупштини Града Београда Мира Алечковић обављала је добровољно низ активности и била изабрана за председника Комисије за тргове и улице града Београда. У том својству председника Комисије за тргове и улице Београда успротивила се преименовањима улица које су већ добиле имена у центру града. Такође, на њену иницијативу, очишђена је и пренета из Кошутњака данашња Теразијска чесма, у центар града на Теразије.

Мира Алечковић била је члан СУБНОР-а.

Мира Алечковић сарађивала је и одржавала контакте са члановима српског расејања у читавом свету. Била је и дугогодишњи члан „Друштва потомака старих ратника” и друговала је са Милошем Тошћем, Солунцем и једним од 1300 каплара.

Мира Алечковић и норвешки краљ Улаф, Осло, 1975. године

Од 1960. до 1982. године била је ангажована у Друштву „Југославија-Француска”, на чијем челу је остала годинама, прво као генерални секретар,[b], а затим као председник Друштва Јигославија-Француска и Србија-Француска, све до 1993. године.[2]

У том својству, заједно са професором Радетом Константиновићем, Мира је тражила од француске владе да о трошку француске државе пошаље француске професоре у прву експерименталну основну школу у Београду која се тада звала „Слободан Принцип-Сељо” (раније „Цар Урош”, а данас „Владислав Рибникар”). Тако је 1966. године прва генерација српских основаца имала експерименталну наставу на оба језика [3]

У својству председника Друштва „Југославија — Француска”, Мира Алечковић дочекивала је делегације француских писаца и интелектуалаца о чему сведоче преписке и поклони који се данас налазе у њеној музејској соби у улици Булевар Краља Александра бр 17. Посебно се истиче поклон-библиотека добијена од француског писца Жан Пол Сартра, у којој се налазе његове књиге и читава колекција часописа Les Temps Modernes, као и порцулански предмети које јој је поклонила жена француског председника Франсоа Митерана, Данијел Митеран.

Мира Алечковић помагала је и промовисала велики број младих песника из бивше Југославије, Србије и расејања, о чему сведоче њихова писма и потписи који се данас налазе у музејској соби у Београду. Посебно се истиче писмо Милана Нешића, песника из Берлина (13/01/2014).

Гроб Мире Алечковић у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду

Мира Алечковић је умрла 27. фебруара 2008. године у Београду, у 85. години живота. Сахрањена је 3. марта, уз војне почасти, у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу. Од ње се у име Удружења књижевника Србије опростио Перо Зубац, дугогодишњи дописник ТАС-а из Југославије и члан Академије наука у Санкт Петербургу[4] и пријатељ из Русије Александар Сергејевич Плевако, док је глумица Рада Ђуричин прочитала стихове њене песме „Порука једне сенке“.[5]

Библиографија[уреди]

Стваралачки опус Мире Алечковић представљају 53 књиге за децу и одрасле (око 30 књига за децу, и око 20 књига за одрасле) — поезије и прозе. Њена поезија је дубока, мисаона и упечатљива, у којој се бавила питањима смисла, живота и смрти, као и увек неизбежне љубави. Књиге поезије за одрасле садрже лирске песме које су неоправдано заборављен и запостављен део њеног богатог стваралаштва.

Уредила је први број часописа „Пионир”, који је у току рата издаван илегално. После рата песникиња наставља са друштвеним и књижевним радом. Уређивала је прве послератне часописе и листове за младе: „Омладина”, „Младост”, „Полетарац”, и „Змај”. Више од четрдесет година је била главни и одговорни уредник „Змаја”. Била је секретар, потпредседник и председник Удружења књижевника Србије[6] и председник Савеза књижевника Југославије, у више мандата. У свом друштвеном раду била је и председник Друштва за културну сарадњу Југославија - Француска (40 година), председник Друштва пријатељства Југославија - Норвешка, била је и врло активан члан Друштва за неговање традиција ослободилачких ратова Србије од 1912. до 1918. године, итд.

Песничко стваралаштво Мире Алечковић се појављује непосредно пред почетак Другог светског рата, а своју прву збирку песама „Звездане баладе”[7] издаје по завршетку рата, 1946. године. Објавила је још двадесетак књига за децу и двадесетак дела поезије и прозе за одрасле.

Мира Алечковић и Десанка Максимовић

Песме Мире Алечковић увршћене су у Антологију српске поезије ХХ века, у издању Славистичког Иститута Московског државног Универзитета, а превод и избор песама сачинио је шеф катедре Славистике Универзитета у Русији, професор Андреј Базилевски.

Дела Мире Алечковић преведена су на око двадесет страних језика: италијански, француски, пољски, руски, летонски (тј. латвијски), грчки, грузијски, украјински, словачки, мађарски, румунски, бугарски, словеначки, македонски, монголски и јерменски језик. Мира Алечковић говорила је течно и писала на српском, француском, руском, немачком и енглеском језику.

Стварање за децу мени значи враћање самој себи, свету детињства, чистијем од света одраслих. То је вечито тражење лепоте, доброте и љубави, потрага за уточиштем кад изневери свет одраслих
Мира Алечковић о свом раду

Песничка дела Мире Алечковић припадају традиционалном току поезије која се везује за Јована Јовановића Змаја, Гвида Тартаљу, Десанку Максимовић и Бранка Ћопића. Њена лирика се заснива на једноставности и искрености, писана је једноставним језиком блиским деци. Путем ње у малишанима буди племенитост, учи их да се боре против егоизма и расне дискриминације, и увек је проткана хуманошћу, хуманизмом и човекољубљем. Посебну пажњу посвећује љубави између родитеља и деце упоредо се борећи за поштовање дечје личности. Ипак, највише је родољубивих мотива а најбоља илустрација ове тврдње је збирка „Звездане баладе”.

Аутор је текста песама "Друже Тито ми ти се кунемо", "Свечана песма" и "Југославијо" (са рефреном који је, како је сама говорила, позајмила од народа, српских сељанки и сељана на Козари, који су они спевали Титу, пре свега као симболу НОБ-а, и пре него што су га, као уосталом и она сама, и видели, као заклетве - свом врховном команданту у народноослободилачкој борби против окупатора и фашиста).

Према „Вјазми” коју је Мира Алечковић написала у маршу у току Другог светског рата у коме је сама учествовала, Руси су снимали филм, а поема је више пута превођена на руски језик (преводиоци: Светлана трагоцкая, Татьяны Растопчиной).

Јерменски писац и песник и пријатељ Бабкен Симоњан превео је поему Мире Алечковић „Језеро Севан” на јерменски језик. Француски преводилац Ратимир Павловић и српски преводилац Сретен Марић преводили су поезију Мире Алечковић на француски језик.

Када су у окупираном Београду стрељани њени другови, написала је своју прву антифашистичку песму „Свели су млади Љиљани”, која је касније ушла у све збирке поезије и у антологије.

Мира Алечковић није песник који се залудно игра речима, њено срце се одазива људским трагедијама. Помиривши на неки начин своју борбеност и своју сету и тихост, написала је збирку песама Ноћ ова последња, досад најзрелију и најслојевитију, надахнуту визијом ноћи општег уништења света...

... Шта поезија Мире Алечковић представља у нашој књижевности, а особито за вас, лако ћете осетити ако замислите да у читанкама немате њених песама...

Из пера Десанке Максимовић остало је записано за вечност

Најпознатије антиратне песме Мире Алечковић из овог периода су: поема „Свели су млади Љиљани” (посвећена погибији београдских студената у протесту) , „Дванаест на плочнику” (посвећена стрељаним друговима у Београду), „Балада о Олгици Грин” (посвећена пријатељици коју су ухватили и силовали немачки војници, после чега је извршила самоубиство бацивши се са моста у Београду), „Ово је велики школски час” (посвећена стрељаним ђацима у Крагујевцу), „Звездане баладе” (посвећена дечјој храбрости у другом св. рату) и поема „Знам ту земљу буне” (посвећена храбрости српског народа у рату). Из тога времена је и пародија коју је Мира Алечковић написала на песму „Лили Марлен”, под називом „На источном фронту веће је пао снег”.

Антологијско издање родољубивих и мисаоних песама приредила је Професор др Зага Калезић као збирку песама за одрасле : ПОРУКА ЈЕДНЕ СЕНКЕ (издање „Мирослав”). Најпознатије родољубиве песме Мире Алечковић су:

  • То иду Векови
  • Прорицали нам да нас неће бити
  • На кајмакчалану
  • Дванаест на плочнику
  • Србија из детињства
  • Знам ту земљу буне
  • Живи и мртви
  • Балада о Београду
  • Мом Косову
  • Дечани и др.

Збирке песама[уреди]

Додела Јубиларне плакете града Београда 1984.
  • 1946. Звездане баладе
  • 1949. Дани разиграни
  • 1949. Три пролећа
  • 1952. Трагови без стопа
  • 1955. Пионирско пролеће
  • 1956. Пријатељи
  • 1957. Ластавица
  • 1963. Сребрни воз
  • 1970. Сунчани солитери
  • 1972. Да живот буде љубав
  • 1975. Сањалица
  • 1980. Не могу без снова
  • 1981. Затечена у љубави
  • 1982. Стаза сребром извезена
  • 1989. Звездане баладе

Романи[уреди]

  • 1953. Сребрна Коса
  • 1960. Збогом велика тајно
  • Зашто грдиш реку?
  • Јутро

Награде и признања[уреди]

Мира Алечковић у француској амбасади кад јој је био уручен орден Легије части, 5. мај 1983.
Орден легије части, 1969.
  • Ордена за храброст, у антифашистичкој борби СФРЈ
  • Медаље за храброст Великог руског Отаџбинског рата
  • Велика повеља за дела унапређења социјалне заштите у Југославији и Србији којом се Мира Алечковић проглашава Утемељивачем Фондације Социјалне заштите и Солидарности, 1969. године. Повеља се налази у музеју Мире Алечковић у Београду (Бул.Краља Александра 17).
  • Награда „Милица Стојадиновић Српкиња”, 1984. године
  • Орден „Витез Легије части”, од председника Републике Француске Шарла Де Гола 1969. године, предао Андре Малро 1971, а потписао лично адмирал Кабаније.
  • Орден „Официр Легије части”, од председника Републике Француске Франсоа Митерана
  • Велика златна медаља „Цар Душан”, примљене у Грачаници, са образложењем „за присуство песникиње и њене поезије, као и хуманитарне мисије деценијама у свим местима Косова и Метохије”.
  • Орден Официр уметности и литературе, од Француског Министарства културе. [c]
  • Орден „Велики сенегалски Лав”, добијеним од пријатеља песника и председника Леополда Седара Сенгора
  • Републичка награда за збирку поезије „Три пролећа“, 1950. године
  • Награда „Дечја књига“ за роман „Сребрна коса“, 1953. године
  • Награда „Курирчек“ за најбољу песму за децу, 1964. године
  • Златна медаља за поезију на међународном поетском конкурсу у Пистоји, 1965. године
  • Прва награда совјетског дечјег часописа „Пионир“ за „Звездану бајку о Вјазми“ (са 2,2 милиона гласова руске деце), 1966. године
  • „Партизански курир” за тридесетогодишњи рад у области литературе за децу са тематиком из народноослободилачке борбе
  • „Златна медаља Пистоје” (Фиренца, Италија)
  • Октобарска награда града Београда и бројних других домаћих и страних награда за стваралаштво,
  • Једна улица у Сурчину данас носи име Мире Алечковић

Напомене[уреди]

  1. ^ Траг о овим догађајима налази се у „Мемоарима” Борислава Пекића који описује Салу Хероја 1968. године и протестни говор Мире Алечковић у њој.
  2. ^ Године 1960. на седници (сада) Извршног одбора налазимо, поред Мире Алечковић, Олге Јеврић и Иве Андрића, и Десанку Максимовић, чије име налазимо и у записнику са Пленума Управе Друштва Југославија-Француска одржаног у Загребу 27. априла 1961. Тада је Друштво у Београду имало 416 чланова (1964: 448), а генерални секретар је била М. Алечковић у „Друштво за културну сарадњу Србија-француска”.
  3. ^ Ово одликовање Мира Алечковић је вратила у знак протеста када је почело бомбардовање СРЈугославије и Србије 1999.године.

Извори[уреди]

  1. ^ Вунена Времена (процес и коментари) Гојко Ђого, колекција „Отпори и забране”, Службени Гласник
  2. ^ „Проф. др Михаило Павловић Филолошки факултет, Београд Прилог историји Друштва за културну сарадњу Србија-Француска”. Друштво за културну сарадњу Србија-Француска. Приступљено 3. 4. 2019. 
  3. ^ Pola veka francuskog jezika u školi „Vladislav Ribnikar” Politika; Autor: Branka Vasiljević nedelja, 04.09.2016.
  4. ^ „Российская академия наук”. Zvaničan veb sajt. Приступљено 17. 1. 2019. 
  5. ^ Sahranjena Mira Alečković | Mondo, Приступљено 5. 4. 2013.
  6. ^ „Удружење књижевника Србије”. Званичан веб сајт. Приступљено 17. 1. 2019. 
  7. ^ Алечковић, Мира (1952). Звездане баладе. Београд: Дечја књига. стр. 97. 

Литература[уреди]

  • Мира Алечковић, Небо детињства, библиотека "Жарко Зрењанин", Зрењанин 1983. године
  • Драгутин Огњановић, Песничко писмо Мире Алечковић деци

Спољашње везе[уреди]