Мира Алечковић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Мира Алечковић

Мира Алечковић - Mira Alečković.jpg
Мира Алечковић

Информације
Датум рођења (1924-02-02) 2. фебруар 1924.
Место рођења Нови Сад (Краљевина СХС)
Датум смрти 27. фебруар 2008.(2008-02-27)(84 год.)
Место смрти Београд (Србија)
Дела
Потпис

Mira Aleckovic potpis.JPG

Мира Алечковић (Нови Сад, 2. фебруар 1924 — Београд, 27. фебруар 2008) је била српска књижевница и песникиња.

Живот[уреди]

Рођена је 2. фебруара 1924. године у Новом Саду (крштена је у Николајевској цркви као: Мирослава, мада је нико тако није звао већ само - Мира), као дете Машана Алечковића, новинара родом из Требиња (из Засада, на путу ка Дубровачким вратима) и Новосађанке Драгице Трпинац, која је била инспектор пошта и друга жена на бежичној телеграфији у Краљевини СХС и Краљевини Југославији. Мира Алечковић била је прво женско дете које се родило у српској херцеговачкој породици Алечковића.

Мира Алечковић као дете (1933)

У детињству је свако лето проводила на Косову код сестре своје мајке Јелене, учитељице, која јој је пренела љубав за српску народну поезију (епску и лирску), где се играла поред река Ситнице и Лаба. Била је једна од најбољих ученица Десанке Максимовић и њена блиска пријатељица, до краја њеног живота, а Бранко Ћопић јој је био венчани кум. По завршетку гимназије патријарх Варнава јој је указао велику почаст и понудио се да јој буде покровитељ у њеном даљем школовању, у иностранству и о трошку СПЦ, али је те планове спречила његова изненадна смрт. Студирала је и завршила општу књижевност и славистику у Београду, као најбоља студенткиња у класи чувеног српског лингвисте, професора Београдског универзитета и академика Александра Белића, а потом и вишу Фушеову школу при Сорбони. Била је полиглота и говорила је чак десет (10) страних језика: француски, немачки, енглески, руски, италијански, пољски, чешки, македонски, словеначки, словачки...

Као гимназијалка, 1939. године постала је чланица СКОЈ-а, а 1941. године, од првог дана народноослободилачке борбе, и чланица партизанске илегале у Београду, где је као 16 годишња девојка учествовала у акцијама саботажа против немачких фашиста.

Мира Алечковић, Бранко Ћопић и Блажо Конески у партизанима (1944).

Пошла је у рат са Краљевском војском у отаџбини, али се јединица у којој је била распала пошто ју је њен командант предао Немцима у Прибоју на Лиму, после чега се прикључила народноослободилачком покрету (НОБ-у), у жељи да се земља што пре ослободи од окупатора. Највећи део Другог светског рата је провела у устаничкој Топлици. У рату је била болничарка, са завршеном болничком обуком, и лечила је рањенике, али је такође носила и пиштољ, па и пушку. У њему је остала без оца, кога је у Београду стрељао Гестапо, јер је био интелектуалац и дописник из Шпанског грађанског рата.

Гроб Мире Алечковић у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду

Била је изразити хуманиста, а пријатељство и културне везе ширила је широм света, можда понајвише са руским и француским писцима и интелектуалцима, али и са ствараоцима из великог броја земаља са свих континената. Занимљив је податак да је, упркос прележаној туберкулози у детињству и мучењу у београдској Специјалној полицији (где су је тукли волујским жилама по ногама и грејалицом јој пржили ноге), на кросу који је одржан одмах после завршетка Другог светског рата у Београду, међу 10.000 девојака стигла друга на циљ, иако се никада није бавила атлетиком, мада је с поносом истицала да је била „соколица” у великом словенском и европском покрету „Сокол”. Била је и мајка, родила је троје деце, две ћерке и сина.

Мира Алечковић је умрла 27. фебруара 2008. године у Београду, у 85. години живота. Сахрањена је 3. марта, уз војне почасти, у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу. Од ње се у име Удружења књижевника Србије опростио Перо Зубац, дугогодишњи дописник ТАС-а из Југославије и члан Академије наука у Санкт Петербургу и пријатељ из Русије Александар Сергејевич Плевако, док је глумица Рада Ђуричин прочитала стихове њене песме „Порука једне сенке“.[1]

Дело[уреди]

Стваралачки опус Мире Алечковић представљају 53 књиге за децу и одрасле (око 30 књига за децу, и око 20 књига за одрасле) — поезије и прозе. Њена поезија је дубока, мисаона и упечатљива, у којој се бавила питањима смисла, живота и смрти, као и увек неизбежне љубави. Књиге поезије за одрасле садрже лирске песме које су неоправдано заборављен и запостављен део њеног богатог стваралаштва.

Уредила је први број часописа „Пионир“, који је у току рата издаван илегално. После рата песникиња наставља са друштвеним и књижевним радом. Уређивала је прве послератне часописе и листове за младе: „Омладина“, „Младост“, „Полетарац“, и „Змај“. Више од четрдесет година је била главни и одговорни уредник „Змаја“. Била је секретар, потпредседник и председник Удружења књижевника Србије и председник Савеза књижевника Југославије, у више мандата. У свом друштвеном раду била је и председник Друштва за културну сарадњу Југославија - Француска (40 година), председник Друштва пријатељства Југославија - Норвешка, била је и врло активан члан Друштва за неговање традиција ослободилачких ратова Србије од 1912 до 1918. године, итд.

Песничко стваралаштво Мире Алечковић се појављује непосредно пред почетак Другог светског рата, а своју прву збирку песама „Звездане баладе“ издаје по завршетку рата, 1946. године. Објавила је још двадесетак књига за децу и двадесетак дела поезије и прозе за одрасле. И њена поезија и њена проза превођене су на више од 20 језика (руски, бугарски, румунски, мађарски, пољски, чешки, монголски, италијански, и на све језике народа и народности СФРЈ (Југославије).

Песничка дела Мире Алечковић припадају традиционалном току поезије која се везује за Јована Јовановића Змаја, Гвида Тартаљу, Десанку Максимовић и Бранка Ћопића. Њена лирика се заснива на једноставности и искрености, писана је једноставним језиком блиским деци. Путем ње у малишанима буди племенитост, учи их да се боре против егоизма и расне дискриминације, и увек је проткана хуманошћу, хуманизмом и човекољубљем. Посебну пажњу посвећује љубави између родитеља и деце упоредо се борећи за поштовање дечје личности. Ипак, највише је родољубивих мотива а најбоља илустрација ове тврдње је збирка „Звездане баладе“.

Аутор је текста песама "Друже Тито ми ти се кунемо", "Свечана песма" и "Југославијо" (са рефреном који је, како је сама говорила, позајмила од народа, српских сељанки и сељана на Козари, који су они спевали Титу, пре свега као симболу НОБ-а, и пре него што су га, као уосталом и она сама, и видели, као заклетве - свом врховном команданту у народноослободилачкој борби против окупатора и фашиста).

О свом раду Мира Алечковић каже: Стварање за децу мени значи враћање самој себи, свету детињства, чистијем од света одраслих. То је вечито тражење лепоте, доброте и љубави, потрага за уточиштем кад изневери свет одраслих.

Збирке песама[уреди]

Додела Јубиларне плакете града Београда 1984
  • 1946. Звездане баладе
  • 1955. Пионирско пролеће
  • 1956. Пријатељи
  • 1957. Ластавица
  • 1963. Сребрни воз
  • 1970. Сунчани солитери
  • 1972. Да живот буде љубав
  • 1975. Сањалица
  • 1980. Не могу без снова
  • 1982. Стаза сребром извезена

Романи[уреди]

  • 1953. Сребрна Коса
  • 1960. Збогом велика тајно
  • Зашто грдиш реку?
  • Јутро

Награде и признања[уреди]

Мира Алечковић у француској амбасади кад јој је био уручен орден Легије части, 5. мај 1983.
  • 1950. Републичка награда за збирку поезије „Три пролећа“
  • 1953. Награда „Дечја књига“ за роман „Сребрна коса“
  • 1964. Награда „Курирчек“ за најбољу песму за децу
  • 1965. Златна медаља за поезију на међународном поетском конкурсу у Пистоји
  • 1966. Прва награда совјетског дечјег часописа „Пионир“ за „Звездану бајку о Вјазми“ (са 2,2 милиона гласова руске деце)
  • „Партизански курир“ за тридесетогодишњи рад у области литературе за децу са тематиком из народноослободилачке борбе
  • Орден Официра Легије части и орден Витез Легије части (од генерала Шарла Де Гола и од Франсое Митерана
  • Орден „Академске палме“, највећег француског одликовања које се додељује за највише уметничке домете
  • Орден „Сенегалског златног лава“ од Леополда Седара Сенгора (песника и председника Сенегала)
  • Орден руског, тј. совјетског Ордена за храброст испољену у „Великом отаџбинском рату
  • Октобарска награде града Београда и бројних других домаћих и страних награда за стваралаштво,
  • „Златна медаља Пистоје“ (Фиренца, Италија)

Извори[уреди]

  1. Sahranjena Mira Alečković | Mondo, Приступљено 5. 4. 2013.

Спољашње везе[уреди]